A | B | C, Č, Ć | D, Đ, Dž | E | F | G | H | I | J | K | L, Lj | M | N, Nj | O | P | R | S, Š | T | U | V | Z, Ž

Biografije

A

ABU'L-FIDA (ABU AL-FIDA) Ismail ibn Ali
(1273–1331)

ABU'L-FIDA (ABU AL-FIDA) Ismail ibn Ali

Arapski geograf i istoričar. Rođen u Damasku, poreklom Kurd. Autor originalnog geografskog rada Popis država koji se sastojao od tablica sa geografskim koordinatama mesta. AbulFidi bilo je poznato da će se pri kružnoj plovidbi oko sveta pojaviti jedan kalendarski dan viška ili manjka. Napisao je takođe delo Kratka istorija ljudskog roda u kome je izložio istorijske događaje do 1329. godine.

AGASIS (AGASSIZ) Žan Luj Rudolf
(1807–1873)

AGASIS (AGASSIZ) Žan Luj Rudolf

Švajcarski prirodnjak. Proučavao je medicinu i uporednu anatomiju u Cirihu, Minhenu i Hajdelbergu. Izvodio je geološka istraživanja u Alpima. Od 1832. profesor je u Nojšatelu. Godine 1846. preselio se u SAD gde je predavao geologiju i zoologiju, na Bostonskom, Čarlstonskom i Harvardskom Univerzitetu. Na poslednjem je osnovao muzej uporedne anatomije.

Svojim radovima Agasis je zasnovao je hipotezu o postojanju ledenih doba u istoriji Zemlje koja isprva nije dobila širu podršku. Pobornik je teorije katastrofa, dok je odricao evoluciono učenje Č. Darvina. Naučni radovi iz oblasti paleontologije posvećeni su proučavanju fosila riba, sistematici savremenih bodljokožaca i njihovih fosila.

 

AGATARHID (AGATHARCHIDES)
(II. vek p. n. e.)

AGATARHID (AGATHARCHIDES)

Grčki istoričar, geograf i filolog, poreklom iz Knida. Njegova glavna dela Istorija Azije i Evrope i Opis Crvenog mora, sačuvana samo u fragmentima, pisana su neizveštačenim stilom. Njegov način posmatranja prirode, po uzoru na peripatetičare, uticao je na Posejdonija.

ALBERT VELIKI (ALBERTUS MAGNUS)
(1200–1280)

ALBERT VELIKI (ALBERTUS MAGNUS)

Dominikanski biskup i filozof, utemeljio nauku o prirodi kao legitimnu unutar hrišćanske tradicije. Poznat je i kao učitelj Tome Akvinskog. Rođen je kao najstariji sin imućnog nemačkog lorda. Na Univerzitetu u Padovi studirao je slobodne umetnosti, da bi se 1223. godine priključio dominikanskom redu. Nastavio je studije u Padovi, Bolonji i u Nemačkoj. Kasnije je predavao teologiju širom Nemačke. Zbog svog izuzetnog znanja nazvan je Doctor universalis. Njegovi radovi obuhvatali su fiziku, geografiju, astronomiju, hemiju, biologiju i dr. Papskom presudom iz 1941. proglašen je za sveca zaštitnika ljubitelja prirodnih nauka.

 

ALEKSANDAR MAKEDONSKI
(290–323. pre n. e.)

ALEKSANDAR MAKEDONSKI

Makedonski kralj (323–326. pre n.e.), vaspitanik grčkog filozofa Aristotela. Ratovao sa Tribalima (335), ugušio grčki ustanak i razorio Tebu, zatim prešao u Malu Aziju (334), pobedio Darija, osvojio Persijsko carstvo i dopro do Kaspijskog mora; preduzeo pohod na Indiju, ali morao da se vrati zbog pobune svojih vojnika, na povratku se oženio u Vavilonu Darijevom kćerkom. Umro od groznice u 33. godini života, posle čega su ogromnu državu podelili njegovi generali.

Pohodi Aleksandra Makedonskog su imali veliki značaj za širenje geografskih predstava u antici. Po zapovesti Aleksandra Makedonskog, njegov vojskovođa Nearh je istraživao obale Indijskog okeana u cilju savladavanja morskog puta iz Indije u Persiju. Plovidba duž obala Arabijskog poluostrva, nastavak je ovih istraživanja. Godine 323. pre n.e. u Hirkaniju je bio upućen Heraklit, da bi istražio da li je Kaspijsko more povezano sa Okeanom; Aleksandrova smrt je odložila ovu proveru i ona je bila izvršena za vreme Seleuka. Uporedo s tim, za vreme Aleksandra su zasnovani počeci statistike u vidu zvaničnih dokumenata o rastojanjima različitih mesta, o maršrutama, za vojne, trgovačke i naučne ciljeve. Aleksandar je bio učenik Aristotela, koji mu je preneo ljubav prema nauci. Aleksandrove pohode je pratio celi niz naučnika, – prirodnjaci, bematisti, istoričari, umetnici, filozofi. Bematisti su merili dužinu puteva koje je prevaljivala makedonska vojska i određivali (mada ne i sasvim tačno) položaje mesta gnomonskom metodom, čime su kasnijim geografima pripremili osnovu za sastavljanje tačnijih karata. Zavojevavši bilo koju novu zemlju, Aleksandar je slao ekspedicije da istraže susedne oblasti. Zahvaljujući tome, Grcima tada poznati svet se uvećao gotovo četiri puta: postala im je poznata, ne samo Indija i Persija, nego i zemlje Centralne Azije od izvorišta reke Oksa (Amu Darja), skitska zemlja do Volge, kao i zemlje Centralne Evrope.

AMIJAN MARCELIN (AMMIANUS MARCELLINUS)
(druga polovina IV v. n. e.)

AMIJAN MARCELIN (AMMIANUS MARCELLINUS)

Rimski istoričar, inače Grk iz Antiohije na Orontu. Kao oficir učestovao u većini ratova toga vremena, u vojsci cara Julijana, a u miru pisao u Rimu svoje istorijsko delo. Istoriju je pisao nastavljajući tamo gde je stao Tacit – od 96. do 378. godine. Od ukupno 31, sačuvano je samo 18 poslednjih knjiga, od godine 353. pa na dalje. Knjige sadrže dragocene geografsko-etnografske ekskurse (opis Galije i Gala, Saracena, Alpa, Trakije i Crnog mora, Egipta, Persije i dr.).

AMUNDSEN (AMUNDSEN) Rual
(1872–1928)

AMUNDSEN (AMUNDSEN) Rual

Norveški polarni putnik i istraživač. Rođen u Borgu. Od 1890. do 1892. godine studirao na medicinskom fakultetu u Kristijaniji. Između 1894. i 1899.  plovio je na raznim brodovima kao mornar, a potom kao navigator.

Izveo je niz ekspedicija u oblasti Severnog i Južnog pola. Cilj prve (1903–1906) bio je određivanje tačnog položaja Severnog magnetnog pola. Na nevelikom brodu „Joa”, uz tri zimovanja, Amundsen je prvi preplovio Severozapadnim prolazom od istoka prema zapadu – od Grenlanda do Aljaske. Tokom plovidbe obavio je vredna geomagnetna posmatranja, nanevši na kartu preko 100 ostrva Kanadskog arhipelaga. Naredno putovanje preduzeo je 1910–1912. na brodu „Fram” s namerom da otkrije Južni pol. Januara 1911. iskrcao se na Rosovu ledenu barijeru i odatle se, sa četvoricom saputnika, uputio u dubinu Antarktide. 14. decembra 1911. prvi je stigao na Južni pol, prestigavši ekspediciju R.F. Skota za mesec dana. Na Antarktidi je otkrio planine Kraljice Mod. Na brodu „Mod” zaplovio je 1918. Severoistočnim prolazom, s namerom da ponovi plovidbu F. Nansena na brodu „Fram”. Uz dva zimovanja, prešao je od Norveške do Beringovog prolaza, u koji je ušao 1920. Između 1923. i 1925. nekoliko puta je pokušao da dostigne Severni pol. Zajedno sa italijanskim inžinjerom U. Nobilom, 1926. na dirižbalu „Norge” izveo je prvi transarktički prelet od Špicbergena do Aljaske, preletevši iznad Severnog pola. Godine 1928. uzleteo je hidroavionom u potrazi za italijanskom ekspediciojom koja se, predvođena U. Nobilom, na dirižbalu „Italia” uputila ka Severnom polu. Doživeo je havariju na potezu između Norveške i Špicbergena, i poginuo u Barencovom moru.

Amundsenovo ime nosi more, planina, američka naučna stanica „AmundsenSkot” na Antarktidi, te zaliv i kotlina u Severnom ledenom okeanu.

ANDONOVIĆ Milan
(1849–1926)

ANDONOVIĆ Milan

Profesor geodezije na Velikoj školi i Univerzitetu u Beogradu. Završio Tehnički fakulet Velike škole. U nemačkoj je postao geodetski inženjer. Na modernim principima je rešio katastarsko pitanje u Srbiji.

Bavio se popularizacijom astronomije. Čuvena je njegova „Kosmografija“ od 533 stranice, iz 1888. godine, koja je ceo vek bili naša najdeblja astronomska knjiga. [MJ]

ANUČIN Dmitrij Nikolajevič
(1843–1923)

ANUČIN Dmitrij Nikolajevič

Ruski geograf, antropolog i arheolog, akademik. Rođen u Petersburgu. Završio Moskovski univerzitet (1867) gde je od 1884. radio kao profesor. Od 1880. prvi je na Moskovskom univerzitetu držao predavanja iz antropologije, a 1865. osnovao je katedru za geografiju, kojom je upravljao sve do kraja života.

Anučin je jedan od osnivača ruske geografske škole. Zasnovao je i rusku limnologiju. Dao je veliki doprinos razvoju opšte i regionalne geografije, a takođe i geografije naselja. Učestvovao je u ekspedicijama na Kavkaz (1891) i do izvora glavnih reka evropskog dela Rusije (1890, 1894, 1895). Proučavao je kopneni reljef Zemlje, zakonomernosti građe Zemljine površine, tipologiju reljefa na genetskoj osnovi, olednjenje, hidrosferu (prvenstveno reke i jezera). Autor je uxbenika Kurs fizičeskoj geografii (1907) i Zemlevedenie (t.14, 1895–1909). Veliku pažnju je posvećivao proučavanju prirodnih resursa, a takođe i uticaju čovekove delatnosti na prirodnu sredinu. Autor je više klasičnih radova iz regionalne geografije (o Japanu, pripolarnim oblastima i dr.), istorije geografije, o istaknutim istraživačima i putnicima. Jedan je od osnivača (1894) i urednika časopisa Zemlevedenie. Ostavio je niz učenika.

Anučinovo ime nosi lednik na Severnom ostrvu Nove Zemlje, planina na Severnom Uralu, ostrvo i prolaz u Kurilskom arhipelagu.

APIAN (APIANUS) Peter
(1495–1552)

APIAN (APIANUS) Peter

Nemački astronom, profesor matematike u Ingoldštatu, autor u svoje vreme veoma poznate „Kosmografije” (Cosmographia) (1524) koja je doživela brojna izdanja. Konstruisao je nekoliko astronomskih instrumenata i istakao se posmatranjem kometa.

Kartografska dela: Tipus Orbis Universalis (Karta sveta): drvorez u srcolikoj projekciji (1520); Cosmographia: mape u drvorezu (1524) 1533 , 1534, 1545. (uključujući Kartu sveta u srcolikoj projekciji G. Frizijusa (Gemma Frisius) i brojna druga izdanja do približno 1650. godine); Karta sveta: drvorez u srcolikoj projekciji (1530) i Evropa: drvorez (1534).

ARHIMED (ARCHIMEDES)
(287–212. pre n. e.)

ARHIMED (ARCHIMEDES)

Najveći grčki matematičar, fizičar i mehaničar, rođen na Siciliji, u gradu Sirakuzi. Otac mu je bio astronom. Ne zauzimajući nikakav zvaničan službeni položaj, najveći deo života je proveo u siromaštvu i usamljenosti. Putovao je u Egipat i, izgleda, u Španiju. Boravio je i u Aleksandrijskom Muzejonu družeći se posebno s Eratostenom. Po Arhimedovom povratku u Siciliju, vodili su prepisku razmenjujući i komentarišući svoje nove radove.

Do nas su došle tri vrste Arhimedovih radova: 1) geometrijski (O kvadraturi parabole, O lopti i cilindru, O konoidama i sferoidama, O spiralama, i dr.), 2) aritmetički (“O broju zrnaca peska”), 3) iz mehanike (O plovećim telima, O ravnoteži ravnih figura u centru teže i dr.)

U delu „O broju zrnaca peska” (Psammit) Arhimed je ukratko izneo heliocentričnu teoriju Aristarha Samoskog. To je izuzetno važno jer Aristarhovo izvorno delo nije sačuvano.

ARIJAN (ARRIANOS) Flavije
(oko 95–175)

ARIJAN (ARRIANOS) Flavije

Rodom iz Nikomedije u Bitiniji, služio dugo kao oficir i bio visoki činovnik u rimskoj državnoj službi. Njegovo delo „Anabazis”, istorija pohoda Aleksandra Makedonskog, predstavlja mirno prikazivanje događaja na osnovu izvora iz Aleksandrovog doba, namerno bez fantastičnosti koja je već ovladala u literaturi o tom vladaru; i u opisu Indije, dodatom kao dopuna, obrađen je dobar materijal. Njegova ostala dela odnose se na opis obale Crnog mora, na ratnu taktiku i lov.

ARISTARH (ARISTARCHOS) Samoski
(oko 310. pre n.e. – 230. pre n.e.)

ARISTARH (ARISTARCHOS) Samoski

Starogrčki astronom. Sačuvan je njegov rad „O veličinama i rastojanju Sunca i Meseca”. U tom radu je odredio da je rastojanje Zemlje od Sunca dvadeset puta veće od rastojanja Zemlje od Meseca. To rastojanje je stvarno mnogo veće, ali je u svemu tome najvažnije Aristarhovo saznanje da Sunce mora biti mnogo veće od Zemlje. S tim saznanjem („Zašto bi se veliko okretalo oko malog?”) prvi je došao na ideju da se Zemlja okreće oko Sunca, koje je nepomično u centru vasione. Aristarhovo delo na ovu temu nije sačuvano, a ukratko ga je izložio i komentarisao veliki grčki matematičar Arhimed (287–212. pre n. e.) u jednom od svojih dela.

Aristarhovi pogledi su bili u suprotnosti sa tadašnjim opšteprihvaćenim shvatanjem, o nepomičnoj Zemlji u centru vasione. Izložen zbog toga teškim optužbama morao je pobeći iz Atine.

Aristrah je, dakle, tvorac ideje o heliocentričnom sistemu sveta. Zato ga i nazivaju „Kopernik Starog sveta”. (Mada bi pravednije bilo nazvati Kopernika „Aristarh Novog sveta”.)

ARISTOTEL (ARISTOTELES)
(384–322. pre n. e.)

ARISTOTEL (ARISTOTELES)

Starogrčki filozof, rođen u Stagiri 384. pre n. e. , u porodici dvorskog lekara. Godine 367. pre n. e. preselio se u Atini gde je bio Platonov učenik. Od 343. pre n. e. postao je vaspitač sina makedonskog cara Filipa, budućeg velikog vojskovođe Aleksandra. U Atinu se vratio 335. pre n. e. i osnovao filozofsku školu, sa velikom bibliotekom. Bavio se svim oblastima znanja, među njima matematikom i astronomijom. Astronomska pitanja je izložio u delima „O nebu” i „Meteorologija”. Smatrao je da Zemlja ima oblik lopte i da se nalazi u centru vasione. Izneo je i dokaze za Zemljin loptast oblik. Po Aristotelu su i zvezde lopte, zato što je lopta ima savršen geometrijski oblik. Poricao je mogućnost Zemljinog okretanja, po njemu–zvezde i planete su pričvršćene na kristalnim sferama koje se, božanskim silama, okreću oko Zemlje.

Aristotel je u svome obimnom delu zaokružio znanja prethodnih vremena i proširio ih u mnogim oblastima. Njegovu geocentričnu sliku sveta kruto je kasnije prihvatila Crkva, što je bila glavna kočnica razvoju nauke kroz celi milenijum, sve do pojave Kopernikovog učenja (1540. g.).

ARMSTRONG Nil
(1930–)

ARMSTRONG Nil

Američki pilot i astronaut. Završio tehnički fakultet, grupa aviaciona tehnika. Služio u Vojno pomorskoj floti i radio kao probni pilot. Prvi put je leteo u kosmos 1966. g. kosmičkim brodom „Gemmini8”.

Armstrong je prvi čovek koji je stupio nogom na Mesec. Bio je komandir posade koja je od 16. do 24. jula 1969. izvršila istorijski let kosmičkim brodom „Apolo11”. Zajedno s njim su bili E. Oldrin i M. Kolins. Armstrong i Oldrin su se 20. jula spustili u mesečevom modulu u rejonu Mora Tišine. Armstrong je 21. jula kročio na Mesec, i van kabine proveo tačno 2 časa i 21 minut. Posle uspešno obavljenog posla, ekipa „Apola11” se vratila na Zemlju.

AVIJEN (AVIENUS) Ruf Fest
(4. vek n. e.)

AVIJEN (AVIENUS) Ruf Fest

Rimski pesnik iz Volsinija u Etruriji. Biografija mu je malo poznata. Zna se da je 366. godine bio prokonzul Afrike, a 372. – Ahaje. Slobodno je prevodio grčke uzore i obrađivao ih. Među Avijenovim delima bio je i Opis zemljinog kruga (Descriptio orbis terrae) koji je, zapravo, prevod u stihovima perijegeza Dionisija Perijegeta. ToAvijenovo delo nije sačuvano. Međutim, sačuvani su odlomci dela Morske obale (Ora maritima) koje sadrži zanimljiv materijal preuzet iz drevnih izvora, ali iskrivljen kasnijim umetcima i promenama. Sačuvan je deo s opisima obala Sredozemnog, Crnog i Kaspijskog mora. Interesantan je odlomak koji sadrži opis morske obale Španije, istorijskogeografske podatke o Herkulovim stubovima, kao i podatke o plovidbi Kartaginjana u severni deo Atlantskog okeana, o mišljenju epikurejaca u vezi zalaska sunca i dr.

Na vrh ↑

B

BAFIN (BAFFIN) Vilijam
(1548–1622)

BAFIN (BAFFIN) Vilijam

Engleski moreplovac, istraživač Arktika.

Cilj njegove ekspedicije bilo je otkriće Severozapadnog prolaza iz Atlantskog okeana u Tihi okean, oko Severne Amerike. Prvi neuspeo pokušaj je izveo 1615. godine: dospeo je u Hadsonov zaliv i nije našao prolaz ka zapadu. Naredne godine plovio je Devisovim prolazom ka severu, zatim je morem (koje danas nosi njegovo ime) dostigao Smitov prolaz, odakle se okrenuo ka jugu. Otkrio je dva glavna morska prolaza koja vode ka zapadu, i nazvao ih Džonsov i Lankasterov prolaz. Posle ove ekspedicije prestao je verovati u postojanje Severozapadnog morskog prolaza i stupio u službu IstočnoIndijske kompanije. U toj službi plovio je u Indiju. Poginuo je pri opsadi grada Ormuza (Iran).

Bafinovo ime danas nosi more između Grenlanda i istočnih obala Kanadskog Arktičkog arhipelaga, kao i jedno ostrvo istog arhipelaga (Bafinova Zemlja).

BAJER (BAYER) Johan
(1752–1625)

BAJER (BAYER) Johan

Nemački astronom amater, koji je radio kao advokat u Ausburgu. Autor je „Uranometrije”, prvog potpunog atlasa zvezdanog neba. „Uranometrija” je bila najpopularniji zvezdani atlas tokom XVII veka. Preinačio je sistem označavanja zvezda u sazvežđima predložen 1532. godine. Umesto latiničnih slova uveo je slova grčkog alfabeta. Najsjajniju zvezdu u sazvežđu označio je sa prvim slovom grčkom alfabeta, a ostale redom, prema opadanju njihovog sjaja. Takav se sistem, s izvesnim dopunama, koristi i danas.

Zanimljivo da je Bajer, zajedno sa još jednim astronomom amaterom, inače monahom, radio na novom atlasu, sa preimenovanim sazvežđima. Zamislili su da nazive iz grčke mitologije zamene hrišćanskim nazivima. Na primer, kod njih je Veliki medved prekršten u Svetog Petra. Smrt ih je obojicu omela da završe atlas. Izdali su ga drugi 1627. ne izazvavši posebnu pažnju.

BALBOA Vasko Nunjes de
(1475–1517)

BALBOA Vasko Nunjes de

Španski moreplovac i kolonizator. Rođen u mestu Heresdelos Kabaljeros.

Iz Španije je 1500. godine otplovio na ostrvo Espanjol, današnji Haiti. Ne uspevši se obogatiti, 1510. je učestovao u osvajačkom pohodu španskih konkvistadora na Darijansku (sada Panamsku) prevlaku. Ovde je ustanovio špansku koloniju. Od domorodaca je saznao za postojanje „velike vode” na zapadu. Presekavši prevlaku, 29. septembra 1513. video je pučinu okeana koga je nazvao Južno more. Tako je Balboa bio prvi Evropljanin koji je video Tihi okean. Balboa ga je proglasio španskim posedom. Optužen je veleizdaju i pogubljen 1517. godine.

 Njegovo ime nosi grad u zoni Panamskog kanala.

BANKS Džozef
(1743–1820)

BANKS Džozef

Engleski prirodnjak, rođen u Londonu.

Učesnik je prve ekspedicije Dž. Kuka (1768–1771). Tokom putovanja vodio je dnevnik u kome je dao detaljne opise. Dnevnik je 1896. objavio Džozef Huker. Godine 1788. osnovao je Afričko društvo, koje je bilo organizator krupnih ekspedicija u unutrašnje oblasti ovog kontinenta. Kasnije je ovo društvo ušlo u sastav Kraljevskog geografskog društva Velike Britanije.

 Banksovo ime nosi grupa ostrva u Tihom okeanu i drugi geografski objekti, a takođe i neke biljke.

BARANOV Aleksandar Andrejevič
(1746–1819)

BARANOV Aleksandar Andrejevič

Ruski trgovac i industrijalac, istraživač severozapadnog priobalja Severne Amerike. Rođen u Kargopolju. Do 1790. g. bavio se trgovinom u Moskvi, Petersburgu i Sibiru. Te godine je postao glavni upravnik ruskih naseobina u Americi. Naredne 1791. g. je stigao na ostrvo Kodžak, centar ruskih naseobina u Americi. Proučavao je prirodu ostrva, sastavio njegov topografski opis, i u Kukovom zalivu osnovao novo naselje. Raširio je trgovačke veze s mesnim stanovništvom, podizao je brodogradilišta, organizovao topljenje bakra, vađenje uglja, proizvodnju opeke i industrijske robe. S ciljem razvoja proizvodnje dragocenog krzna i eksploatacije ruda, između 1793. i 1804. g. istraživao je severne i istočne obale Aljaske. Poslednjih godina istraživao je obale Tihog okeana. Opremao je ekspedicije koje su doprle do Kalifornije i tamo osnovale rusko naselje. Na njegovu inicijativu, jedno rusko naselje je bilo osnovano i na jednom od ostrva Havajskog arhipelaga. Teško bolestan, Baranov je 1818. predao upravu na Ruskom Amerikom. Na povratku u Rusiju, umro je na brodu.

BARANSKI (BARANSKIJ) Nikolaj Nikolajevič
(1881–1963)

BARANSKI (BARANSKIJ) Nikolaj Nikolajevič

Ruski geograf, dopisni član (od 1939) AN SSSRa. Rođen u Tomsku. Studirao na Univerzitetu u Tomsku.

Naučnim istraživanjima u oblasti ekonomske geografije počeo se baviti od 1918. godine. Osnivač je rejonskog usmerenja u ekonomskoj geografiji, koje je razvijao kao protutežu ranije vladajućem statističko-granskom. Osnovao je katedre ekonomske geografije na nekoliko visokih škola u Moskvi. Izdvojio je novu disciplinu ruske ekonomske geografije – geografiju gradova. U naučnom radu veliki značaj je pridavao ekonomskim kartama i terenskim ekonomskogeografskim istraživanjima. Autor je niza udžbenika iz ekonomske geografije, radova iz oblasti metodologije ekonomske geografije i ekonomskog kartiranja (Metodika prepodavanija ekonomičeskoj geografii, 1960; Ekonomičeskaja kartografija. 1962. i dr.)

BARENC (BARENTS) Viljem
(oko 1550–1597)

BARENC (BARENTS) Viljem

Holandski moreplovac. Rođen u Amsterdamu.

Između 1594. i 1597. godine tri puta je pokušavao da pronađe Severoistočni prolaz iz Atlantskog u Tihi okean. Do obala Nove Zemlje dospeo je 1594. i tamo našao tragove boravka ruskih pomoraca. Zbog surovih ledenih okolnosti, 1595. uspeo je doći samo do ostrva Vajgač. Tokom trećeg putovanja 1596. otkrio je (ponovio otkriće ruskih pomoraca) Medveđa ostrva i Zapadni Špicbergen. Od Medveđih ostrva uputio se ka severnom kraju Nove Zemlje, gde je prezimio, kao prvi u istoriji arktičkog pomorstva. Ovde je, na osnovu vizuelnih posmatranja, sastavio detaljnu kartu Nove Zemlje, i prvi obavio godišnji ciklus meteoroloških posmatranja. Pošto mu je led uništio brod, 1597. zaputio se nazad čamcima, i u tom pokušaju izgubio život. Barencov dnevnik i karte pronađeni su tek 1871. u jednoj kolibi, u Ledenoj luci Nove Zemlje. U dnevniku su bile zabeležene dubine na kursu broda i prvi naučni podaci o moru koje danas nosi Berencovo ime. Njegovo ime nosi takođe i malo naselje i luka Berencburg na ostrvu Zapadni Špicbergen.

BART (BARTH) Henrih
(1821–1865)

BART (BARTH) Henrih

Nemački istoričar, geograf i putnik. Rođen u Hamburgu. Od 1863. godine profesor Berlinskog univerziteta.

 

Od 1845. do 1847. izveo je naučnu ekspediciju u Španiju, severnoafričke zemlje, Egipat i Malu Aziju. Od 1850. do 1855. učestvovao je u engleskoj ekspediciji Dž. Ričardsona u Africi. Posle Ričardsonove smrti postao je jedan od vođa ekspedicije. Dva puta je presekao pustinju Saharu, istraživao je bazen jezera Čad, izašao na reku Niger. Ukupno je prešao i naneo na kartu više od 20 000 km puta. Skupio je obiman geografski materijal, dao detaljne opise plemena koja naseljavaju Saharu. Ustanovio da površina Sahare nije samo jednolika peščana ravnica, nego da se sastoji od peščanih, kamenitih, i planinskih bezvodnih predela, između kojih se sreću ozelenjele oaze. Svoja opažanja je izneo u radu „Putovanja i otkrića u Severnoj i Centralnoj Africi” (t. 15, 1857–1858). Takođe je proučavao Balkan i Malu Aziju (1858–1864).

BEATUS
(?–798)

BEATUS

Španski sveštenik, autor karte koja je predstavljala ilustraciju dela „Komentar Apokalipse sv. Jovana” iz 776. godine. To delo, danas izgubljeno, ima 24 kopije iz perioda od 10. do 13. veka, sa 14 različitih karata. Sve te karte imaju zajednički izvor u karti Beatusa iz 8. veka. Budući da je bio sveštenik, Beatus je svoju kartu shvatao kao ilustraciju Starog i Novog Zaveta i nešto što će pomoći širenje katoličke vere. Međutim, izgleda da se u njenoj izradi oslanjao na dva više svetovna autoriteta: sv. Isidora iz Sevilje i rimsku provincijsku kartu koja je imala određene sličnosti sa poznatom „Pejtingerovom kartom”. Naučnicima ostaje da, na osnovu kopija, rekonstruišu kartu koja je imala veliki uticaj u srednjevekovnoj manastirskoj kartografiji.

BEHAJM (BEHAIM) Martin
(1459–1506)

BEHAJM (BEHAIM) Martin

Martin Behajm se rodio u Nirnbergu. Sa 25 godina stigao je u Portugaliju, kao trgovački predstavnik. U Portugaliji je proveo pet godina, i po povratku u Nirnberg je 1492. godine izradio globus prečnika 54 cm koji je kasnije slikovito nazvan „Zemaljska jabuka”. Njegov globus je danas najstariji sačuvani globus uopšte.

Behajm je naveo da je pri izradi globusa koristio Ptolemejevu „Geografiju”, zapise sa putovanja Marka Pola, kao i vlastita zapažanja. Naime, on je tvrdio kako je za vreme petogodišnjeg boravka u Portugaliji pratio Diego Kana na njegovoj pomorskoj ekspediciji 1484–1885. godine. Istoričari u to sumnjaju, navodeći da se on samo u Portugaliji upoznao sa novim geografskim kartama. Kako god bilo, Behajmova zasluga se sastoji u tome što je, koristeći saznanja portugalskih moreplovaca, na svome globusu ovekovečio geografske predstave o Zemlji uoči perioda velikih geografskih otkrića.

BEJKER (BAKER) Semjuel Vajt
(1821–1893)

BEJKER (BAKER) Semjuel Vajt

Engleski putnik, istraživač Centralne Afrike. Rođen u Londonu.

Dugo vremena je proveo na ostrvu Cejlon (danas Šri Lanka), proučavajući njegovu prirodu. Godine 1861. zaputio se u Afriku s namerom da istržuje reku Nil. Išao je uz reku Atbara (desna pritoka Nila) i probio se do izvorišta Plavog Nila. Preteći njegov tok, stigao je do Kartuma. Zatim je uz Beli Nil stigao do naselja Gondokoro. Tu se 1863. susreo s engleskom ekspedicijom Dž. H. Spika i Dž. O. Granta. Od njih je saznao o postojanju velikog jezera u izvorištu Belog Nila. Zaputio se u potragu za njim i 1864. otkrio Albertovo jezero. Opisao je njegovu severnu obalu. Prateći tok reke ViktorijaNil, koja se uliva u to jezero, otkrio je Merčinsonove vodopade. U povratku je proučavao Beli Nil. Godine 1869. predvodio je vojnu ekspediciju koja je osvajala južne oblasti Sudana. Svoja geografska opažanja, koja su bila od velikog značaja za poznavanje Centralne Afrike, izložio je u knjizi „AlbertNjasa, veliki basen Nila i istraživanje izvora Nila” (t. 12, 1867).

BEKON (BACON) Rodžer
(1214–1294)

BEKON (BACON) Rodžer

Engleski franjevac, filozof i reformator u oblasti obrazovanja, prvi je počeo sa eksperimentalnim proučavanjem prirode. Zastupao je stav da su iskustvo, matematika i eksperiment „tri stuba nauke”. Dobro je poznavao dela antičkih filozofa i bio protivnik njihovih loših prevoda na arapski. Smatrao je da Zemlja ima loptast oblik koji proizilazi iz opšte simetrije u prirodi. Kao dokaz za takav oblik Zemlje, on navodi činjenicu da se prilikom približavanja broda iz pravca pučine, prvo uočava jarbol, pa tek posle ostatak broda. To objašnjava zakrivljenošću površine mora. Nebo posmatra kao čvrsto telo koje obavija Zemlju. Bavio se i proučavanjem plime i oseke. Smatrao je da su Evropa i istočna Azija veoma blizu, odnosno da ih razdvaja uzani rov kojim se voda kreće ka jugu, što je posledica slabijeg zagrevanja i isparavanja vode na severu, usled čega je i nivo vode viši. Rodžer Bekon, slično Albertu Velikom, smatrao je da priroda ima uticaja na život čoveka.

Glavni radovi: „Veliko delo” (Opus maius), „Manje delo” (Opus minus) i „Treće delo” (Opus tertium).

BELINGSHAUZEN (BELLINGSHAUZEN) Fadej Fadejevič
(1778–1852)

BELINGSHAUZEN (BELLINGSHAUZEN) Fadej Fadejevič

Ruski moreplovac, istraživač Tihog okeana i Antarktika, admiral. Rođen u Ezelu (današnja Estonija), završio Morski kadetski korpus.

Između 1803. i 1806. godine učestvovao je u prvoj ruskoj plovidbi oko sveta, pod komandom I.F. Kruzenšterna, tokom koje je izvodio hidrografska i astronomska posmatranja. Postavljen je 1819. za vođu prve ruske antarktičke ekspedicije sa dva broda–“Vostok” (komandir Belingshauzen) i „Mnjrnij” (komandir M.P. Lazarev), čiji je cilj bio istraživanje južne pripolarne oblasti. Brodovi su 28. januara 1820. dospeli do obala ranije nepoznatog kontinenta. Taj dan se uzima kao dan otkrića Antarktide. U martu, kada je plovidba duž obala postala nemoguća zbog nagomilavanja leda, Belingshauzen je odlučio da se uputi ka Australiji. Brodovi su plovili različitim maršrutama, usput istražujući južnu i tropsku oblast Indijskog okeana. Kartirali su arhipelag Tuamotu, te otkrili ostrva Volkonskog, Čičagova, Jermoljajeva i dr. U oktobru se ekspedicija ponovo usmerila ka Antarktiku. Brodovi su obišli Antarktidu sa strane Tihog okeana. Otkrili su ostrva Petra I, Šiškova, Mordvinova, Zemlja Aleksandra I, tačnije su određene koordinate ranije otkrivenih ostrva. U Kronštat se ekspedicija vratila 1821., prešavši ukupno 92 256 km. Belingshauzen je oplovio Antarktidu, presekao šest puta južni polarni krug, dokazavši time relativnu bezbednost plovidbe u antarktičkim vodama. Osim Antarktide, tom prilikom je bilo otkriveno još 29 ostrva. Svoje putovanje Belingshauzen je opisao u knjizi Dvukratnnjie iznjskaniĆ v Yžnom Ledovitom okeane i plavanie vokrug sveta v prodolženie 1819, 1820, 1821. g. ... (3. izd. 1960). Od 1839. g. do kraja života bio je vojni gubernator Kronštata.

Belingshauzenovo ime nosi more u Tihom okeanu, lednik na Istočnoj Antarktidi, rt na Južnom Sahalinu i ostrvo u arhipelagu Tuamotu.

BELO (BELLO) Ričard de
(?–oko 1326)

BELO (BELLO) Ričard de

Autor čuvene Herefordske karte, izrađene između 1285. i 1295. godine. Godine 1305. postavljen je za verskog starešinu herefordske katedrale. Umro je 1326. ostavivši kartu u nasledstvo katedrali.

Veoma neobično za srednjevekovnu kartografiju, de Belo je naznačio sebe kao autora u donjem levom uglu karte, koja je dobila naziv po katedrali u Herefordu (Engleska) gde je čuvana gotovo 700 godina. Urađena je na pergamentu dimenzija 1,65m x 1,35m, pričvršćenom za hrastov ram. Sama karta sveta je kružnog oblika i prečnika 1.32m. Orijentisana je ka istoku i bazirana na nešto modifikovanoj TO šemi. Dominiraju religijski motivi. Pri vrhu rama karte, nalazi se predstava Sudnjeg dana. Oko nje su prikazana veća zaokružena slova: M, O, R i S. Ona daju reč mors, što na latinskom jeziku znači smrt.

BEMBERI (BAMBURY) Armin
(1832–1913)

BEMBERI (BAMBURY) Armin

Mađarski turkolog i putnik, od 1857. do 1863. godine učitelj francuskog jezika u Konstantinopolju. Uz podršku Mađarske AN zaputio se 1864. ka Srednjoj Aziji. U to vreme Evropljanima je bilo zabranjeno da stupe u te oblasti, pod pretnjom smrti. Pošto je savršeno ovladao istočnjačkim jezicima, i poznavao do detalja običaje i religiju muslimana, uspeo je, pretvaravši se da je derviš iz Persije, da prodre u Buharu i Samarkand, odakle se kroz Herat i Persiji vratio u otadžbinu. Svoja zapažanja je izneo u knjigama „Putovanja po Srednjoj Aziji” (1864), „Odlomci o Srednjoj Aziji” (1868), „Moja lutanja i doživljaji u Persiji” (1868) i dr. Od 1865.  bio je profesor istočnih jezika u Budimpešti.

BER (BER) Karl Maksimovič
(1792–1876)

BER (BER) Karl Maksimovič

Ruski prirodnjak, od 1862. godine počasni član Petersburške AN. Rođen u mestu Pijb (Estonija). Završio medicinski fakultet. Od 1817. do 1834. radio na Keningsberškom univerzitetu. U Rusiju se vratio 1834. i radio u Petersburškoj AN. Osnivač je embriologije.

Predvodio je 1837. ekspediciju na Novu Zemlju, gde je izvršio niz kompleksnih posmatranja klime i biljnog sveta, skupio vredne geološke i faunističke kolekcije. Na osnovu materijala ove ekspedicije napravljen je prvi opis Nove Zemlje. Istraživao je nekoliko ostrva u Finskom zalivu Baltičkog mora, Kolsko poluostrvo, Čudsko jezero, te posebno dolinu Volge, Kaspijsko i Azovsko more. Opazio je katastrofalno oplićavanje Kaspijskog mora i obrazovanje specifičnih brežuljkastih landšafta na okopnelim delovima (Berovski brežuljci). Materijali koji su skupljeni za vreme tih ekspedicija poslužili su kao osnova za izradu serije specijalnih radova iz geografije Rusije. Prvi je objasnio asimetriju obala reka koje teku meridijanskim pravcem. Objasnio je to uticajem Zemljine rotacije i 1857. formulisao zakon (Berov zakon) saglasno kome reke koje teku meridijanskim pravcem na Severnoj polulopti više podlokavaju desnu, a na Južnoj polulopti levu obalu. Jedan je od osnivača Ruskog geografskog društva.

Berovo ime nosi jedan rt na Novoj Zemlji i jedno ostrvo u Tajmirskom zalivu.

BERD (BERD) Ričard Evelin
(1888–1957)

BERD (BERD) Ričard Evelin

Američki polarni istraživač, admiral i pilot. Rođen je i Vinčesteru (Virdžinija). Završio vojnopomorsku akademiju SAD (1912) i pilotsku školu (1918).

Prve arktičke prelete izveo je 1925. godine nad Grenlandom, prestigavši na tom planu R. Amundsena, L. Elsvorta i U. Nobila. Prvi je preleteo Severni geografski pol, 9. maja 1926. godine. Između 1928. i 1947. ostvario je četiri krupne ekspedicije na Antarktik. Za vreme prve od njih (1928–1930) iskrcao se na Ledenu Rosovu barijeru (Rosov lednik), podigao logor „Litl Amerika” snabdeven radiovezom, mehanizovanim transportom i avijacijom. Izvodeći letove nad priobaljem Antarktide otkrio je Rokfelerove planine, Zemlju Marije Berd i Skotovu zemlju. Ekspedicija je izvodila meteorološka, geofizička i geološka istraživanja. U novembru 1929. g. Berd je dostigao Južni geografski pol. Za vreme druge ekspedicije (1933–1935) bila se izvršena seizmološka istraživanja Ledene Rosove barijere i potvrđeni podaci o postojanju na Anatrktiku krupnih nalazišta kamenog uglja. U zadatak treće ekspedicije (1939–1949) ulazilo je učvršćivanje američkog suvereniteta na pojedinim delovima kontinenta, a takođe i izvođenje meteoroloških i geoloških istraživanja. Otkriven je Kolerev greben, Hobsova obala, ostrvo Flečer i postavljene dve baze za dugotrajna posmatranja. Četvrtu ekspediciju (1946–1947) je organizovala vojnopomorska komanda SAD. Ekspedicija je nazvana „Visoki skok” a u nju je bilo uključeno više od četiri hiljade ljudi. Ekspedicija je napravila aviosnimke većeg dela priobalja Zapadne Antarktide i njenih unutrašnjih predela. Bio je otkriven okopneli deo nazvan Bengerova oaza, i sakupljeni vredni geološki i geofizički podaci. Berd je po drugi put u avionu dostigao Južni geografski pol, ukupno preletevši oko 180 000 km nad nepoznatim predelima. Po prvi put su ustanovljene putanje polarnih bura i mesta njihovog nastanka. Berd je autor knjiga „Osvajanje Antarktika iz vazduha” (1931), „Nad Južnim polom” (1935) i „Ponovo na Antarktiku” (1937).

Berdovo ime nosi američka antarktička stanica, na oko 80° S.

BERG Lav Semjonovič
(1876–1950)

BERG Lav Semjonovič

Ruski geograf i biolog, akademik. Rođen u Benderiju (današnja Moldavija). Završio je (1898) Moskovski univerzitet. Proučavao je slana jezera Omskog sreza (1898–1899), vršio istraživanja na Aralskom moru (do 1903). Od 1904. do 1913. radio je u Zoološkom muzeju Petersburške AN. Predavao ihtiologiju (1914–1918) na Moskovskom i Petrogradskom univerzitetu. Jedan je od osnivača (1918) geografskog instituta (od 1925. Geografskog fakulteta) Lenjingradskog univerziteta, gde je vodio Katedru fizičke geografije (do 1950). Radio je u Državnom hidrološkom institutu i Institutu eksperimentalne agronomije.

Bergova naučna istraživanja su posvećena limnologiji, klimatologiji, ihtiologiji, fizičkoj geografiji, istoriji geografske nauke. Proučavao je Aralsko more i niz jezera Zapadnog Sibira i kazahstana. Prvi u Rusiji je (1913) izvšio pokušaj geomorfološkog rejoniranja na tektonskoj osnovi. Razradio je hipotezu o nastanku lesa. Autor je radova Klimat i žizn (1922), Osnovi klimatologii (1927), u kojima je razmotren uticaj klimata na razvoj reljefa, tla, životinjskog i biljnog sveta. Stvorio je učenje o geografskim landšaftima (1931), produbio je i razvio učenje V. V. Dokučajeva o prirodnim zonama. On je u svojim radovima isticao da geografija ne proučava pojedine objekte i pojave, već njihove komplekse. U kapitalnom radu Landšaftnogeografičeskie zon SSSR (č.1, 1931), Geografičeskie zon Sovetskogo Sojuza (č. 2, 1952) napravio je prvi pokušaj ustanovljenja granica prirodnih zona na teritoriji SSSR-a. Autor je radova iz istorije geografije: Očerki po istorii russkoj geografičeskoj nauki (vplot do 1923. goda) (1929), Vsesoyuznoe geografičeskoe obšćestvo za sto let. 1845–1945 (1946). Veliki značaj imaju njegovi radovi iz oblasti limnologije. Član je niza naučnih geografskih društava u svetu, i nosilac brojnih odlikovanja i priznanja.

Bergovo ime nosi vulkan na ostrvu Urup, vrh na Pamiru, rt na ostrvu Oktobarske revolucije (Severna Zemlja), lednici na Pamiru i džungarskom Altaju. Njegovo ime je, takođe, ušlo u latinske nazive mnogih biljaka i životinja.

BERING Vitus Jonasen (Ivan Ivanovič)
(1681–1741)

BERING Vitus Jonasen (Ivan Ivanovič)

Moreplovac, istraživač Kamčatke, Tihookeanske obale Rusije i zapadnih obala Severne Amerike, kapetan ruske flote. Rođen u Heransu (Danska). Između 1703. i 1724. godine služio je u Baltičkoj i Azovskoj floti. U ruskoj službi je proveo 37 godina.

Po nalogu Petra I, predvodio je prvu Kamčatsku ekspediciju usmerenu ka Tihom okeanu, s ciljem da utvrdi da li je Azija spojena sa Amerikom. Za prvog Beringovog pomoćnika bio je postavljen A. I. Čirikov. Ekspedicija se kretala kopnom kroz Sibir, do Ohotska. U Nižnjekamčatsku je bio sagrađen brod „Sv. Gavriil” na kome je Bering oplovio obale Kamčatke i Čukotke, otkrio ostrvo Sv. Lorenca, i kroz prolaz koji danas nosi njegovo ime izašao u Čukotsko more, dostigavši širinu od 67° 18’. Dalje nije mogao zbog nagomilanog leda. Ustanovio je samo da se tu obalska linija Azije oštro povija ka zapadu. Bering se vratio u Petersburg 1730. Ponovo je 1733. postavljen da vodi drugu Kamčatsku ekspediciju, ili Veliku severnu ekspediciju, čiji je cilj bio da istraži severne i istočne obale Azije i upozna se sa priobaljem Japana i Severne Amerike. Ekspediciju je činilo pet ekipa, koje su delovale skoro samostalno. Bering je predvodio ekipu koja se uputila ka obalama Amerike. Iz Petersburga su krenuli 1733., u Ohotsk dospeli 1737., i tek su se 1741. otisnuli na more na dva tamo sagrađena broda – “Sv. Petr” i „Sv. Pavel”; drugim brodom je komandovao Beringov pomoćnik Čirikov. Ubrzo, posle bure, brodovi su se razišli. Bering je stigao do Aljaske gde je istražio obale i naneo ih na kartu, isto kao i nekoliko ostrva iz grupe Aleutskih, Kurilskih i Japanskih. Na obrnutom putu pristao je na tada nepoznatim ostrvima koja se danas nazivaju Komandorska. Na jednom od njih su zimovali i ono dans nosi Beringovo ime. Ovde su mnogi umrli od skorbuta, među njima i sam Berinpreživeli su se u leto 1742. vratili na Kmačatku. Rezultate otkrića objavio je Čirikov.

Beringovo ime nosi more, ostrvo, morski prolaz, rt na obali Ohotskog mora i dr. U njegovu čast su nazvana i Komandorska ostrva.

BESEL (BESSEL) Fridrih Vilhelm
(1784–1846)

BESEL (BESSEL) Fridrih Vilhelm

Nemački astronom i geodet. U mladosti je bio ljubitelj astronomije. Sam se uporno obrazovao, tako da je 1810. godine postao direktor nove astronomske opservatorije u Kenigsbergu. Mnogo vremena je posvetio načinima popravki rezultata astronomskih posmatranja, pošto ni jedan instrument nije savršen. Bio je jedan od najvećih posmatrača u istoriji astronomije. Izvršio je posmatranja i merenja oko 75 000 zvezda. Posmatrajući zvezde Sirijus i Proc(k)ion ustanovio je neravnomernost njihovog kretanja, što je objasnio postojanjem nevidljivih pratilaca. To je kasnije i potvrđeno. Prvi je (ili, među prvima je) izmerio prividno pomeranje zvezda zbog Zemljine revolucije, što je bio konačan fizički dokaz za to Zemljino kretanje.

Osim u astronomiji, Besel je dao veliki doprinos i geodeziji. Na osnovu preciznih merenja u kojima je i sam učestvovao, odredio je dimenzije Zemljinog elipsoida. Tako određen elipsoid naziva se danas Beselov elipsoid. Topografske karte Srbije urađene su upravo prema Beselovom elipsoidu.

BIRUNI al Biruni Abu Rejhan Muhamed ibn Ahmed
(973 – oko 1048)

BIRUNI al Biruni Abu Rejhan Muhamed ibn Ahmed

Arapski naučnikenciklopedist, rođen u Srednjoj Aziji, u Horezmu. Dobio je široko matematičko i filozofsko obrazovanje. Igrao je istaknutu političku ulogu na dvoru vladara Horezma. Od 996. do 1010. godine nalazio se u izgnanstvu. Na dvoru Mamuna ibn Mamuna osnovao je Akademiju koja je okupljala istaknute naučnike, među njima i Avicenu (Muhamed ibn Musa)–osnivača algebre. Posle pada Horezma Biruni dospeva u ropstvo i drugu polovinu života (1017–1048) provodi u tuđini.

Dao je veliki doprinos razvoju matematike, astronomije, fizike, botanike, geologije, mineralogije, geografije, etnografije, istorije i hronologije. Glavno mesto ipak zauzimaju matematika i astronomija. Prvi je na Srednjem istoku izrazio sumnju u valjanost sistema Ptolemeja. Divljenja su vredna njegove ideje o strukturi sveta, o kretanjima Zemlje, o sili gravitacije. Pridružio se ideji staroindijskih naučnika o srodnosti Sunca i zvezda, smatrao je Sunce vatrenom loptom, za razliku od Meseca i planeta koje odbijaju sunčevu svetlost. Objašnjavao je sumrak i zoru kao posledicu sijanja čestica atmosfere pod zracima Sunca sakrivenog ispod horizonta. Prvi je izneo misao o „dimolikoj” prirodi svetlećih pramenova (Sunčeva korona) koji se vide oko Sunca za vreme pomračenja. Razradio je astronomskogeodetske metode posmatranja, konstruisao i usavršavao osnovne astronomske instrumente (astrolab, kvadrant, sekstant). Po tačnosti, njegova određenja nagiba ekliptike prema ekvatoru i njegove promene, tokom mnogih vekova nisu imali sebi ravna u Evropi.

Sagradio je prvi nepomični (zidni) kvadrant radijusa 7,5 m za tačna (do 2’) posmatranja Sunca i planeta, koji je tokom 400 godina bio najveći u svetu. Među prvima je posle Grka počeo primenjivati ravnu i sfernu trigonometriju kao matematičku osnovu praktične astronomije. Astronomska istraživanja je izložio u tri fundamentalna rada: „ Indija”, „Knjiga tumačenja osnovnih principa astronomije” (1029–1034), „Kanon Masuda”. Traktat „Kanon Masuda” posvećen je dobrim delom i matematičkoj geografiji.

Biruni je izložio novi veoma tačan metod određivanja obima Zemljine lopte, na osnovu posmatranja položaja horizonta sa vrha planine. Šesto godina pre Snelijusa predložio je trigonometrijski metod merenja rastojanja, sličan savremenoj triangulaciji. Napisao je rad iz topografije Srednje Azije, u kome je izneo zanimljive podatke o promeni korita reke Amu Darje u geološkoj prošlosti. U „Kratkom pregledu dragocenih minerala” (tj. „Mineralogiji”) (1048) odredio je specifične težine mnogih minerala je i dao detaljne podatke za više od 50 minerala, ruda, matala i legura.

BIŠING (BÜSCHING) Anton Fridrih
(1724–1793)

BIŠING (BÜSCHING) Anton Fridrih

Nemački sveštenik i geograf. Diplomirao je na teologiji 1747. godine. Zainteresovan za geografiju, počeo je sa sakupljanjem podataka i pisanjem dela. „Novi opis Zemlje”, njegovo najveće delo, napisano je u 11 tomova. Podelio je geografiju na fizičku, mateamatičku i kulturnu geografiju. Nakon nekoliko godina provedenih na Univerzitetu u Getingenu, postao je pastor u St. Petersburgu, a kasnije i direktor dve škole u Berlinu.

Napisao je oko dve stotine publikacija i objavio dva geografska časopisa, „Nedeljne informacije o novim kartama i o geografskim statističkim i istorijskim knjigama i podacima” i „Časopis nove istorije i geografije”. Dao je veliki doprinos razvoju geografije krajem 18. veka. Takođe, u 19. veku veliki broj geografa bazirao je svoje radove na Bišingovim publikacijama. Doprineo je uvođenju statističkih metoda u geografiju i smatra se predstavnikom kameralne statistike.

BJELOVITIĆ Miloš
(1925–)

BJELOVITIĆ Miloš

Dr Miloš Bjelovitić diplomirao je 1955. godine na Odjelu za geografiju PMF-a u Zagrebu. Dve godine kasnije izabran je za asistenta na Odsjeku za geografiju PMF-a u Sarajevu gde je 1965. stekao stepen doktora geografskih nauka, odbranivši doktorsku disertaciju pod naslovom „Zenica i njena okolina: ekonomskogeografska studija”. U zvanje docenta za predmet Ekonomska geografija izabran je 1965., u zvanje vanrednog profesora 1973. i u zvanje redovnog profesora 1979. godine. Objavio je 24 naučna rada, 117 stručnih radova i dva udžbenika. Za izuzetan doprinos geografskoj nauci i struci, „Srpsko geografsko društvo” dodelilo mu je 1994. godine medalju „Jovan Cvijić”. Dugogodišnji naučno-istraživački i pedagoški rad krunisao je 2006. godine knjigom „Ruska Federacija: regionalna geografija”.

BODNARSKI (BODNARSKIJ) Mitrofan Stepanovič
(187–1953)

BODNARSKI (BODNARSKIJ) Mitrofan Stepanovič

Ruski geograf, učenik D. N. Anučina. Završio je Bogosloviju. Radio je kao bankarski činovnik u Varšavi. Godine 1900. otišao je u inostranstvo. Na Pariskom i Berlinskom univerzitetu je slušao predavanja iz prirodnih nauka. Vratio se u Rusiju 1906. i stupio na Moskovski univerziet, koji je završio 1910. godine. Od 1912. predavao je na istom Univerzitetu, od 1925. kao profesor. Posle oktobarske revolucije predavao je geografiju na Frunzeovoj vojnoj akademiji, te na visokim školama u Moskvi, Ivanovu i Voronježu.

Naučni radovi su mu posvećeni istoriji geografije. Među prvima je počeo proučavati geografske radove M. V. Lomonosova. Proučavao je niz staroruskih geografskih dela, atlasa i karata. Osnovni radovi Bodnarskog osvetljavaju istoriju istraživanja Severnog morskog puta i ruskog „zemlevedeniĆ”. Učestvovao je u izradi Bolšogo sovetskogo atlasa mira, sastavio je Slovar geografičeskih nazavnij (1954), kao i veoma čitanu knjigu Antičnaja geografija (1953).

BOFOR (BEAUFORT) Frensis
(1774–1857)

BOFOR (BEAUFORT) Frensis

Fransis Bofor je egleski admiral koji je 1806. godine utvrdio skalu za merenje jačine vetra. Ta je skala nazvana Boforova skala, a u njoj je vetar, prema brzini, podeljen na stepeni jačine od 0 do 12.

Izvorno, Bofor je svoju skalu uradio za potrebe moreplovaca, to jeste, za morske vetrove. Opis vetrova se daje prema stanju mora, a brzina vetra u čvorovima. Skala je razrađena i za kopnene vetrove, s tim da se opis vetra daje prema pojavama na kopnu, a brzina vetra u kilometrima po času. Na primer, uz nulti stepen morskog vetra stoji opis „more kao ogledalo”, a uz isti stepen kopnenog vetra stoji „dim se uzdiže vertikalno”.

U njegovu čast je veliki zaliv Severnog ledenog okeana (u koji se uliva kanadska reka Makenzi) dobio naziv Boforovo more.

BON (BONNE) Rigober
(oko 1729 – oko 1795)

BON (BONNE) Rigober

Kao kraljevskom hidrografu, osnovni cilj Bonea bio je izrada pomorskih karata, ali je izdao i brojne druge radove, često u njih uključujući karte manje poznatih kartografa. Njegovo ime danas nosi pseudokonusna ekvivalentna projekcija, varijanta Ptolemejeve pseudokonusne projekcije kod koje je konstrukciona paralela ujedno i linija nultih deformacija.

Kartografska dela: Atlas Maritime (1762); Petit Tableau de France (1764); Atlas Moderne (1776); Karte za Atlas de toutes les parties connues du globe terrestre (1780); Atlas Portatif (oko 1783); Atlas de geographie ancienne (1783); Atlas encyclopedique (17871788).

BORHGREVINK Karsten
(1864–1934)

BORHGREVINK Karsten

Norveški putnik i prirodnjak. Rođen u Kristijaniji (današnje Oslo). Između 1894. i 1895. godine plovio je kao mornar antarktičkim vodama, na kitolovcu „Antarktik”.

Godine 1895. prvi se u istoriji istraživanja Antarktide iskrcao na taj kontinent u rejonu rta Ader. Tom prilikom se uverio da se čak i u tako surovim uslovima leti javlja biljni svet (mahovine). Godine 1898. predvodio je antarktičku ekspediciju. Prvi je prezimio na Antarktidi, na rtu Ader, gde je vršio sistematska meteorološka osmatranja. Zatim je brodom zaplovio Rosovim morem, dostigao do Ledene Rosove barijere, uspeo se na nju i na skijama i sankama prodro na jug do rekordne širine od 78° 50’. Dokazao je plovnost Rosovim morem leti, i mogućnost da se Rosovim morem prodre daleko u dubinu kontinenta. Svoje putovanje je opisao 1900. u knjizi „Ka južnom polu”.

BOŠKOVIĆ Ruđer
(1711–1787)

BOŠKOVIĆ Ruđer

Dubrovački naučnik-enciklopedista, po ocu srpskog, a po majci italijanskog porekla. Završio je jezuitski Kolegijum u Rimu;  pripadnik ovoga reda je bio do zabrane njegovog rada 1773 godine. Najviše je radio kao profesor matematike u Italiji, s tim da je pravio duže izlete do Beča, Pariza, Londona i Carigrada. Od 1773. do 1782. je bio direktor optičkog centra pri Mornarici u Parizu. Osnovni radovi su mu vezani za fiziku, astronomiju, geodeziju i matematiku, a bavio se i građevinskim problemima, arheologijom, pesništvom, diplomatijom, antičkom literaturom itd.

U oblasti astronomije radovi se odnose na: određivanje rotacije Sunca (dao je dve geometrijske metode), primenu sferne trigonometrije (čije je formule sveo na četiri osnovne) na prolaz Merkura preko Sunca, polarnu svetlost, astronomsku refrakciju (samostalno je izveo Simsonov izraz), određivanje uzajamnog položaja zvezda mikrometrom, uticaj aberacije zvezda na tačnost posmatranja, prirodu kometa i geometrijsko određivanje njihovih orbita, uzajamno dejstvo Jupitera i Saturna, usavršavanje teleskopskih objektiva, konstrukciju instrumenata, merenje dužine meridijana (izračunao dimenzije i spljoštenost Zemlje). Projektovao je, izgradio i upravljao milanskom astronomskom opservatorijom u Breri od 1770-1772. godine.

U glavnom delu „Teorija prirodne filozofije“ (1758, Beč) razrađuje svoju teoriju dinamičkog atomizma u kome su bezdimenzione čestice izvori sila. Za razliku od Njutna uvodi i odbojne sile, koje se u mikrosvetu naizmenično smenjuju sa privlačnim (Boškovićevo polje). Svojim idejama o prostoru, vremenu, silama, konstantnoj brzini svetlosti, smatra se pretečom Ajnštajnove teorije relativnosti, Borovog modela atoma i neeuklidskih geometrija.

U slavu velikog prirodnjaka jedan od kratera, prečnika 46 km, u centralnom području Mesečevog diska je nazvan Bošković, a od pre nekoliko godina i jedna mala planeta.

Meer i Bošković (Christopher Maire, Ruggero Giuseppe Boscovich): VOYAGE astronomique et geographique, dans l'État de l'Eglise (VOAJAŽ astronomik e žeografik dan l`Eta d l`egliz; Astronomsko i geografsko PUTOVANjE po Crkvenoj državi), Pariz 1770. Ovo delo iz više geodezije je francuski prevod  sa latinskog knjige: De litteraria expeditione per pontificam ditionem ad dimentiendos duos meridiani gradus et corrigendam mappam geographicam (O naučnoj ekspediciji po papskoj državi sa svrhom merenja dva stepena meridijana i ispravljanja geografske karte) Rim, 1755. godine. Delo je podeljeno u 5 knjiga sa ukupno 500 stranica. I, IV i V knjigu napisao je Bošković, a  II  i III (59 stranica) Meer. Terenski rad je trajao 2,5 godine. Francusko izdanje ima Boškovićev dodatak (501-512) u kome izlaže svoj način izjednačenja merenja. [MJ]

BOŠKOVIĆ Stevan
(1868–1957)

BOŠKOVIĆ Stevan

Najpoznatiji srpski geodeta, topograf i kartograf. Na kraju vojne karijere bio je geodetski general i rukovodilac Vojnogeografskog instituta Kraljevine Jugoslavije. Posle vojnog školovanja u Beogradu proveo je sedam godina na stručnom usavršavanju u Petrogradu – u Vojnoj topografskoj školi, Nikolajevskoj generalštabnoj akademiji i Glavnoj astronomskoj opservatoriji u obližnjoj Pulkovi.

Za vreme školovanja u Rusiji uočeno je njegovo oštro oko, laka ruka, računska i organizaciona nadarenost i tehnička inventivnost, tj. njegova urođena sklonost za astrogeodetske poslove. Od 1899. rukovodio je triangulacijom, preciznim nivelmanom i topografskim premeravanjem Srbije i kasnije istočnih delova Jugoslavije. Izvršio je reambulaciju austrijski karata zapadnih delova Jugoslavije, koji su nekada pripadali Austro-Ugarskoj. Na njegovu inicijativu vezana je triangulacija Kraljevine Jugoslavije sa okolnim zemljama. Za njegovo ime, odnosno Vojnogeografski institut,  vezan je nastanak sjanih karata obe Jugoslavije.

S. Bošković je na Vojnogeografskom institutu osnovao nižu i višu geodetsku školu. Na višoj školi godinama je predavao geodeziju. Objavio je mnoge naučne i stručne radove. Sa ruskog je preveo glavne astrogeodetske udžbenike. Bio je član i predsednik mnogih međunarodnih geodetskih komisija, i član SANU. [MJ]

BRAHE Tiho
(1546–1601)

BRAHE Tiho

Matematičar, naučnik i, iznad svega, najznačajniji astronom svoga vremena, Tiho Brahe je izgradio opservatoriju na Uraniborgu na ostrvu Hven od Elsinora, gde je dvadeset godina izvodio duga posmatranja kretanja Sunca, Meseca, zvezda i planeta. Ova istraživanja, kao i otkriće nove zvezde u Kasiopeji, 1572. godine, duboko su se odrazila na razvoj astronomije i ideje o prirodi univerzuma. Kasnije je bio prognan iz Danske, pa se nastanio u Pragu gde je stupio u kontakt sa Johanom Keplerom koji je, nakon Braheove smrti, objavio njegov rad.

(Najpoznatiji Braheov učenik je bio mladi Viljem Blau (Njillem Bleau) koji je proveo dve godine na Uraniborgu, pre nego što se zaposlio kao konstruktor globusa u Amsterdamu, da bi kasnije postao najslavniji izdavač karata svoga vremena. Njegove čuvene gravure opservatorije objavljene su u „Velikom Atlasu” (Atlas Maior) 1660. godine.)

BRIKNER (BRÜCKNER) Eduard
(1862–1927)

BRIKNER (BRÜCKNER) Eduard

Nemački geograf i klimatolog. Rođen u Jeni. Obrazovanje završio u Nemačkoj. Predavao na univerzitetima u Bernu (1888–1904) i Beču (od 1906).

Naučni radovi su mu posvećeni promeni klimata na Zemlji. Ustanovio je da se periodične promene klimata dešavaju u proseku na svakih 35 godina (Briknerov ciklus). Proučavao je takođe glacijaciju Alpa. Zajedno sa A. Penkom, predložio je alpsku skalu glacijacije u kvartaru. Izdvojio je u njemu epohe ginc, mindel, ris i virm. Istraživao je eustatičko (stalno, „vekovno”) kolebanje morskog nivoa. Godine 1905. objavio je prvu šemu kružnog kretanja vode na Zemlji, s količinskom procenom elemenata svetskog vodnog balansa.

BRUNO Đordano
(1548–1600)

BRUNO Đordano

Italijanski filozof, protivnik vladajućeg crkvenog učenja toga doba, i vatreni pobornik Kopernikovog učenja. Rodio se 1548. godine (pet godina po izlasku Kopernikovog dela) blizu Napulja. Sa 15 godina se zamonašio. Proizveden je u sveštenika 1572. i ubrzo stekao stepen doktora filozofskih nauka. Saznavši da mu se, zbog njegovog smelog istupanja protiv zastarelog crkvenog učenja, sprema sudski proces, razmonašio se 1575. i pobegao u Rim. Od tada počinje njegovo dugo sklanjanje i lutanje po Evropi: Severna Italija, Švajcarska, Francuska, Nemačka, Češka i Engleska. U Londonu je na italijanskom jeziku objavio niz knjiga, među kojima i knjigu „O beskonačnosti, vasione i svetova” (1584).

 Bruno je svugde dosledno izlagao svoje učenje, razvijajući dalje Kopernikov heliocentrični sistem. Govorio je da Sunce nije centar vasione, da u vasioni postoji beskonačno mnogo zvezda sličnih Suncu i beskonačno mnogo naseljenih svetova, da u celoj vasioni važe isti prirodni zakoni kao i na Zemlji... Sve je to direktno podrivalo kruto crkveno učenje. Javno je spaljen 1600. na Cvetnom trgu u Rimu. Tu mu je 1889. podignut spomenik. Na postolju spomenika piše njegovo ime, i ispod: „Od veka koga je predvideo, tu gde je gorela lomača”.

Đordano Bruno je ušao u istoriju nauke jer je razvoj savremene astronomije potvrdio sve njegove tvrdnje. U istoriji nauke on ima svoje počasno mesto i kao primer neustrašive borbe za naučnu istinu.

BUFON (BUFFON) Žorž Luj Lekrek
(1707–1788)

BUFON (BUFFON) Žorž Luj Lekrek

Francuski prirodnjak, od 1733. godine član Pariske AN. Završio jezuitski koledž u Dižonu (1726). Od 1739. direktor Botaničke bašte u Parizu.

Imao je veoma raznovrsne naučna interesovanja. Bavio se matematikom, fizikom, botanikom, zoologijom i geologijom. U kapitalnom radu „Prirodna istorija” (t. 136, 1749–1788) zastupao je mišljenje o jedinstvu biljnog i životinjskog sveta. Svoje geološke poglede izneo je u delu „Teorija Zemlje” (1749). Zemljinu loptu je posmatrao kao odlomak koji se odvojio od Sunca kada je u njega udarila kometa. Smatrao je da su rude formirane u vodi. Preuveličavao je geološku delatnost mora i podcenjivao ulogu vulkanizma i tektonskih pokreta. U radu „Prirodne epohe” (t. 11, 1780) izdvojio je u geološkoj istoriji Zemlje 7 perioda, procenivši njenu starost na 75 000 godina.

Bufonovo izdvajanje perioda u istoriji Zemlje, ideja o naizmeničnosti obrazovanja ruda, i o izumiranju jednih i pojavi drugih oblika živih organizama, odigrali su progresivnu ulogu u istoriji geološke nauke.

BUGENVIL (BOUGAINVILLE) Luj Antoan
(1729–1811)

BUGENVIL (BOUGAINVILLE) Luj Antoan

Francuski moreplovac, po obrazovanju pravnik, od 1795. godine član Pariske AN. Služio je u ratnoj morskoj floti, od 1763. kao kapetan fregate.

Od 1763. do 1765. proučavao je Foklandska (Malvinska) ostrva i osnovao tamo francusku koloniju. Predvodio je prvu francusku ekspediciju oko sveta (1766–1769), sa dva broda. U Tihom okeanu ekspedicija je otkrila nekoliko ostrva u arhipelagu Tuamotu, značajan deo ostrva Samoa, i u Koralskom moru niz ostrva iz Lujzijadskog arhipelaga. Severoistočno od Lujzijadskih ostrva ponovo su otkrili Solomonova ostrva, koje je još 1568. primetio Španac A. Mendana (ali ih Španci nisu mogli kasnije naći). Posle posete ostrvu Šoazel i jednom od Solomonovih ostrva koje je kasnije dobile Bugenvilovo ime, ekspedicija se oko rta Dobre nade vratila u Francusku. Njegova knjiga „Kružno putovanje oko sveta 1766–1769. godine” sadrži vredne geografske i etnografske podatke. Doživela je mnogo izdanja.

Bugenvilovo ime nosi jedno od Solomonovih ostrva, i dubokomorska uvala pored njega.

BUKUROV Branislav
(1909–1986)

BUKUROV Branislav

Geograf, redovni član SANU od 1978. Doktorirao 1946, za redovnog prof. Filozofskog fakulteta u Novom Sadu izabran 1962. Bavio se problemima mnogih geografskih disciplina, pre svega geomorfologije i privredne geografije. Objavio je nekoliko udžbenika i preko 80 naučnih radova. Značajnija dela: Vršačke planine (1950), Geomorfološke prilike Vojvodine (1953), Geografski prikaz Vojvodine (1968). Bio je dugogodišnji predsednik Geografskog društva Vojvodine. Aktivno se bavio naučno-kulturnim radom u Matici srpskoj. Dobitnik je Medalje Jovana Cvijića. [Enciklopedija srpskog naroda, skraćeno – ESN]

BUNGE Vilijam
(1928–)

BUNGE Vilijam

Američki geograf, široko poznat kao zagovornik nove teoretske geografije, šezdesetih godina XX veka. Geografsko obrazovanje dobio na Viskonsinskom univerzitetu (Medison). Vredno je učio matematiku s namerom da je primeni u geografiji. Nastojanje da matematizuje geografiju i njegov buntovan karakter doveli su Bungea u sukob sa nekim profesorima Viskonsinskog univerziteta, posebno sa R. Hartšornom. Onemogućili su ga da stekne titulu doktora filozofskih nauka i on je prešao na Vašingtonski univerzitet Isijetl), gde je njegov mentor postao E. Ulman. Za dve godine dao je sve ispite i uradio disertaciju koja je, u stvari, radna varijanta njegove „Teoretske geografije” (Theoretical Geography) (1962). Posle odbrane disertacije Bunge je počeo raditi na državnom univerzitetu u Ajovi, a potom na univerzitetu u Detroitu. Zajedno sa nizom drugih geografa osnovao je Međuuniverzitetsko društvo matematičkih geografa, zagovornika nove teoretske (prognostičke, konstruktivne) geografije, za razliku od tradicionalne opisne (i klasifikacione) geografije; geografije koja proučava prostorne veze pojava, ustanovljava njihove zakone, predskazuje im promene.

Na vrh ↑

C, Č, Ć

CAH Franc Ksaver
(1754–1832)

CAH Franc Ksaver

Visokoobrazovani mađarski astronom koji je dugo vremena proveo u Engleskoj, gde se upoznao sa najpoznatijim astronomima i konstruktorima astronomskih instrumenata. Zatim je po pozivu hercoga Ernsta II prešao u Gotu, gde je podigao novu opservatoriju, čiji je direktor bio u periodu 17871806. Ispoljio je veliko zanimanje za probleme astronomije i geografije, i jasno razumeo nužnost razmene među naučnicima. Godine 1798. osnovao je naučni časopis namenjen, pre svega, praćenju dostignuća naučne geografije. „Opšte geografske efemeride” postale su mesto razmene mišljenja ne samo geografa, nego i astronoma, od kojih se bar polovina bavila rešavanjem geografskih problema.

Astronomija–to je „majka geografije”, govorio je Cah. Bez nje nije moguće odrediti ni oblik ni veličinu Zemljine lopte, ni položaje zemalja, pokrajina, gradova i sela. Od 1800. Cah je počeo izdavati „Mesečne korespodencije” (Monatliche Correspondenz) i do 1813. je izašlo već 28 tomova. Naučni svet, među njima i takve veličine kao Besel, Gaus, Olbers, jednodušno su priznali veliku ulogu Caha u aktivizaciji astronomije i naučne geografije. Glavni cilj koji je pred sebe postavio Cah osnivajući časopis bio je ostvaren: nikada pre nije za tako kratko vreme publikovana tolika količina materijala na temu određivanja geografskih koordinata.

Cah je učestvovao i u raznim drugim astronomskim istraživanjima. Godine 1798. on je sakupio evropske astronome na naučni kongres u Goti.

ČANČUN
(1148–1227)

ČANČUN

Kineski naučnik i putnik. Dugo vremena bio starešina manastira u Šandunu.

Na poziv Džingis kana uputio se 1221. iz Pekinga u Samarkand. Prešao je više od 12000 km preko Mongolije i Unutrašnje Azije. U Peking se vratio 1224. Putem je revnosno beležio svoja zapažanja. Na osnovu njih je njegov saputnik i učenik sastavio „Opis putovanja na zapad” koji sadrži podatke iz geografije, ekonomije, običaja i kulture naroda iz severnih provincija Kine, Mongolije i Centralne Azije. „Opis...” je 1228. uključen u kineski rukopisni zbornik koji je prvi put štampan 1848.

ČELEBIJA Evlija ibn Derviš Mehmed Zilli
(1611–1682)

ČELEBIJA Evlija ibn Derviš Mehmed Zilli

Turski putnik i putopisac iz 17. veka koji je u svom obimnom putopisu „Sijahatnama” (Putopis) u deset svezaka zabeležio brojne podatke o zemljama i narodima tadašnjeg osmanskog carstva, u Aziji, Evropi i Africi. U petom i šestom svesku nalaze se opisi Čelebijinih putovanja po balkanskim zemljama, uključujući i Srbiju. Čelebija je u svoj putopis unosio razna čudesa, vrlo često je preterivao, a opise nekih putovanja prosto je izmislio. Zato su ocene Čelebijinog putopisa oprečne – od zbirke izmišljenih priča do prvorazrednog geografskog i istorijskog izvora.

ČELJUSKIN Semjon Ivanovič
(oko 1700 – posle 1760)

ČELJUSKIN Semjon Ivanovič

Ruski moreplovac i polarni istraživač. Završio Moskovsku školu matematičkih i navigacionih nauka (1726). Nakon toga služio u Baltičkoj floti.

Godine 1733. bio je uvršten u sastav ekspedicije čiji je zadatak bio da istražuje obale Severnog ledenog okeana, zapadno od ušća reke Lene. Ekspedicija je 1739.godine na brodu „ćkutsk” prošla od ušća Lene do rta Fadeja. Neuspevši iz nekoliko pokušaja da oplove Tajmir, odlučili su da ga istraže idući kopnom. Čeljuskinov zadatak je bio da istraži i opiše najteže delove puta. Istražio je (1741–1742) severozapadno i istočno priobalje Tajmira. U maju 1742. prvi je dosegao najseverniju tačku Tajmira i cele Azije, odredivši njenu geografsku širinu. Odavde je uz zapadnu obalu Tajmira išao ka jugu, pa rekom Jenisej do Jenisejska. Tokom puta je vodio detaljan putni dnevnik u kome je opisao maršrute i naveo geografske koordinate tačaka. Posle završetka ekspedicije, vratio se u Baltičku flotu, gde je služio do 1760.

Najsevernija tačka Azije dobila je naziv Rt Čeljuskin 1843.

CEZAR (CAESAR) Gaj Julije
(100 – 44. pre n. e.)

CEZAR (CAESAR) Gaj Julije

Najveći rimski državnik, poreklom iz uglednog patricijskog roda. U mladosti stekao dobro obrazovanje. Poznat je ne samo kao jedan od najpoznatijih političara u antici, nego i kao pisac. Autor je dva spisa: „ Zapisi o Galskom ratu” i „Zapisi o građanskim ratovima”. Oba su napisana s istom težnjom, da opravdaju Cezarova osvajanja u Galiji i njegovu borbu s Pompejom. Zato Cezar ponekad iskrivljuje i neverno interpretira istorijske činjenice.

Za geografe veći interes predstavlja spis „Zapisi o Galskom ratu”, gde Cezar daje opis Galije, Germanije i Britanije. Cezar je dva puta pohodio Britaniju (55. i 54. pre n. e.), dva puta je prelazio Rajnu preko koje je, po njegovom nalogu, sagrađen i most. Osim toga, Cezar je bio odlučio da prokopa kanal kroz Korintsku prevlaku, i kanal kojim bi spojio reku Tibar (tj. sam Rim) s morem, nameravao je da isuši prostrane močvare i pretvori ih u obradivo zemljište, da sagradi nasipe i pravi veštačke luke i dr.

Na predlog Cezara, Rimski senat je doneo odluku da zemljomeri (demenzori) premere sve rimske provincije. Taj je zadatak poveren egipatskom astronomu Sizigenu (koji je, takođe po Cezarovom nalogu, uradio projekt novog kalendara), a ovaj je u tom cilju pozvao egipatske zemljomere. Početak je označen podizanjem početnog miljokaza u Rimu, od koga su se onda odmeravala rastojanja, uklesivana u miljama na kamenim stubovima uz puteve širom prostranog carstva. Premeravanje je završeno posle Cezarove smrti, 32. pre n. e., a potom je Mark Vipsanij Agripa sabrao sve materijale i na osnovu njih uradio geografsku kartu ekumene, koju je dao naslikati na zidu galerije jednog od dvoraca na Marsovom polju. Uz kartu, Agripa je priložio i geografski opis. Umanjene kopije su razaslane po rimskim provincijama; jedna od njih, u kasnijoj kopiji, poslužila je kao osnova tzv. „Pejtingerove karte” (Tabula Peutingeriana).

CVIJIĆ Jovan
(1865–1927)

CVIJIĆ Jovan

Najveći srpski geograf, rođen u Loznici 12. oktobra 1865. Studirao je u Beogradu i Beču. U Beču je i doktorirao na temu karsta. Po povratku u Srbiju preduzeo je temeljita i opširna geografska i geološka istraživanja njenog prostora. Razvio je široku naučnu, nastavnu i društvenu aktivnost, tako da je već početkom ovog veka spadao među najuglednije evropske naučnike.

Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (i njen predsednik od 1921.) i član mnogih stranih akademija i društava, kao i nosilac više počasnih doktorata. Bio je profesor Beogradskog univerziteta od 1883. i njegov rektor (1907, 1919). Osnovao je 1883. godine Geografski institut u Beogradu.

Jovan Cvijić je napisao veliki broj naučnih radova koji su prvenstveno posvećeni proučavanju karsta i glacijacije Balkanskog poluostrva. (Uneo je niz reči srpskog jezika u naučnu terminologiju o karstu.) Osim geografijom, geologijom i geomorfologijom, bavio se i etnografijom, proučavajući „zone civilizacije” Balkanskog poluostrva, kretanja stanovništva i dr.

Svojim životom i naučnim radom Jovan Cvijić je do danas ostao neprevaziđen uzor srpskim geografima. Njegovo ime nose brojne škole i geografske institucije, na primer, Geografski institut pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, i Srpsko geografsko društvo.

Na vrh ↑

D, Đ, Dž

D'ANVIL (D'ANVILLE) Žan Baptist Burinjon
(1697–1782.)

D'ANVIL (D'ANVILLE) Žan Baptist Burinjon

Francuski geograf i kartograf, od 1773. član Pariske AN. Nakon smrti G. Delila (Guillaume Delisle), D’Anvil je nastavio liniju progresivnih francuskih kartografa koja je počela sa N. Sansonom (Nicolas Sanson) u prethodnom veku. Svoju prvu kartu, kako je sam rekao, je izradio sa 15 godina i u svom dugom i aktivnom životu uradio je preko 200 elegantno izgraviranih karata, poznatih po nihovoj tačnosti. On je bio čak više kritičan prema radu svojih prethodnika nego Delil, i njegovi pravilni standardi brzo su mu doneli međunarodnu prepoznatljivost kao najkvalitetnijeg kartografa svoga vremena. Zapravo, za vreme celog svog života, on nikada nije putovao izvan Pariza, ali je izgradio ogromnu kolekciju kartografskog materijala koji je, na kraju, prosleđen Nacionalnoj biblioteci. Bio je posebno zainteresovan za geografiju Istoka i izradio je karte za „Geografski opis Kine” (Chine Description geographiljue de la Chine) Pjera J.B. du Haldea (Piere J.B. du Halde) (1735), poznato delo bazirano na prikazima i izveštajima jezuitskih misionara. Ove karte su, takođe, izdate u „Novom atlasu Kine” (Nouvel Atlas de la Chine) 1737. i bile su prve koje su pružile prilično tačnu sliku te daleke zemlje. Od 1740. godine nadalje, objavio je kolekcije karata pod nazivom „Opšti atlas” (Atlas Generale) (17361737) koji je doživeo brojna proširena izdanja na različitim jezicima: engleska izdanja je štampao Robert Sejer (Robert Sayer), Lauri (Laurie) i Vitl (Njhittle) i drugi u narednom veku. Autor je dela „Drevna geografija” (Geographie Ancienne et Abregee) (t. 13, 1768). Sastavio je i publikovao 1732. kartu prvog putovanja V.I. Beringa. Sabrao je i vrednu kolekciju od 10500 geografskih karata.

Kartografska dela: France (1719); L’ Ethiopie Orientale (1727); Description geographiljue de la Chine (1735); Nouvel Atlas de la Chine (1737); Atlas Generale (1737); Karte kontinenata i sveta: Severna Amerika (1746), Južna Amerika (1748), Afrika (1749), Azija (1751), svet (1761); Geographie Ancienne et Abregee (1769).

D'EJI (D'AILLY – de ALIACO) Pjer
(1350–1420)

D'EJI (D'AILLY – de ALIACO) Pjer

Poznati francuski kardinal, astrolog i filozof. Kao pripadnik skolastičkog pravca u filozofiji imao je religijske poglede na svet. Tako je smatrao, na primer, da je pomoću astrologije moguće utvrditi vreme potopa i Hristovog rođenja. Njegovo najpoznatije delo je „Slika sveta” (Ymago Mundi) (1410). Ono se sastoji iz 12 kraćih astronomskih i geografskih diskusija i reforme kalendara. Napisano je nakon što se Eji upoznao sa Ptolemejevim „Almagestom”. Kada je na latinski jezik prevedena i Ptolemejeva „Geografija”, pod njenim uticajem je napisao Tractatus Duo ili Compendium Cosmographiae (1413). Pored ova dva dela, Eji je izradio, kao prilog, i kružnu kartu sveta sa kratkim objašnjenjem. Originalne diskusije urađene su u rukopisu čije kopije i danas postoje, ali najšire poznato je štampano izdanje (drvorez) iz 1483. godine.

U svojoj „Slici sveta”, D'Eji je pri tumačenju kontroverznih teorija, koristio argumente i citate čuvenih antičkih filozofa, ali i arapskih autora. Ipak, najviše citirano delo je Opus maius Rodžera Bekona. Čudno je da Eji nije naveo ni jednog srednjevekovnog istraživača. Takođe, karakteristično za ovo delo je da sam autor veoma retko iznosi svoje sopstveno mišljenje. Veoma su zanimljive diskusije koje se odnose na postojanje Antipoda i rasprostranjenost ekumene, kao i na odnos površine kopna i mora. Podržava ideju da je Zapadni (Atlantski) okean veoma uzan, odnosno da je rastojanje između Evrope i Azije daleko kraće od realnog. Značajno je pomenuti da je ovo delo koristio Kolumbo pri planiranju svog putovanja. Knjiga „Slika sveta” čuva se u biblioteci u Sevilji i na njenim marginama se mogu naći komentari i zabeleške Kristifora Kolumba i njegovog brata Bartolomeja. Kružna karta sveta, koja je pridodata delu, prečnika je 20,2 cm. Na njoj je ceo naseljiv prostor predstavljen na severnoj hemisferi. Ona je jedna od najstarijih srednjevekovnih karata orijentisanih ka severu. Karta ne sadrži linije koje bi označavale granice kopnenih masa, već samo nazive pojedinih zemalja sa njihovim međusobnim položajem. Takođe, nema predstava monstruma i mitoloških bića, karakterističnih za srednjevekovnu kartografiju.

DANA Džejms
(1813–1895)

DANA Džejms

Američki geolog, rođen u američkoj državi Njujork. Završio Jelski univerzitet (1833). Profesor na Univerzitetu NjuHejven (1855–1892).

Osnovni naučni radovi su mu vezani za proučavanje minerala. Predložio je 1837. godine hemijsku klasifikaciju minerala. Niz istraživanja se tiče pitanja geotektonike. Razradio je 1873. učenje o udubjenjima i uzvišenjima Zemljine kore. Smatrao je da su krupna udubljenja i bore Zemljine kore posledice hlađenja i skupljanja Zemljine lopte. Takva razmišljanja imaju danas samo istorijski zančaj. Predložio je termine „geosinklinala” i „geoantiklinala”.

DANEŠ Jirži
(1880–1928)

DANEŠ Jirži

Češki fizički geograf, putnik i pedagog (profesor na Karlovom univerzitetu u Pragu), češki konzul u Australiji (1920–1922). Bavio se prvenstveno geomorfologijom (jedan od utemeljivača češke geomorfologije), a naročito karstnim pojavama. Napisao više studija o ČSR, Jamajci, Australiji, SAD i Jugoslaviji. Glavno delo mu je „Morfološki razvoj srednje Češke” (1913). Za srpsku geografiju posebno je značajna Danešova studija „Jovan Cvijić” koju je 1927. godine na srpskom jeziku objavila „Državna štamparija Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca”.

DARVIN (DARWIN) Čarls Robert
(1809–1882)

DARVIN (DARWIN) Čarls Robert

Engleski prirodnjak, osnivač evolucionog učenja o poreklu životinjskih i biljnih vrsta putem prirodne selekcije. Rođen jeu uglednoj engleskoj porodici. Studirao medicinu na Univerzitetu u Edinburgu i medicinu na Univerzitetu u Kembridžu (1831).

Učestvovao je u plovidbi oko sveta (1831–1836) na brodu „Bigl”. Sakupio je ogroman zoološki, botanički, paleontološki i geološki materijal. Prilikom plovidbe izvršio je mnoga opažanja koja su odigrala važnu ulogu u formiranju njegovih pogleda na razvoj organskog sveta. Po povratku u Englesku posvetio se obradi dnevnika i sakupljenih kolekcija, a potom naučnom utemeljenju svojih ideja. Godine 1842. prvi put je izložio osnovne postavke svoga učenja o poreklu vrsta putem prirodne selekcije. Finalno je formulisao svoju materijalističku teoriju razvoja žive prirode u delu „Poreklo vrsta putem prirodne selekcije, ili očuvanje povoljnih vrsta u borbi za život” (1859). Darvinova teorija je imala ogroman značaj za razvoj svih prirodnih nauka, među njima i paleontologije. Ona je objasnila, ne samo izumiranje jednih oblika, nego i pojavu drugih, novih, savršenijih oblika. Originalni pogledi o promenljivosti vrsta, koje je razvio u svojim delima, obrazuju skup doktrina nazvanih darvinizam.

 

 Na osnovu materijala ekspedicije, Darvin je napisao nekoliko značajnih geoloških radova – “Građa i raspored koralnih grebena” (1842), „Geološka posmatranja vulkanskih ostrva” (1844), „Geološka posmatranja Južne Amerike” (1846). U njima je Darvin izneo svoje mišljenje o poreklu od kontinenata udaljenih ostrva Tihog, Indijskog i Atlantskog okeana, o vekovnim kretanjima zemljine kore, o uzrocima nastanka koralnig grebena, i dr. Član je mnogih naučnih društava i akademija.

Darvinovo ime nosi ostrvo u Tihom okeanu i grad u Australiji.

DEDIJER Jefto
(1879–1918)

DEDIJER Jefto

Svestrani srpski geograf, rođen kraj Bileće (BiH), sledbenik Cvijićeve geografske škole. Studirao geografiju na Velikoj školi u Beogradu i na Univerzitetu u Beču  gde je slušao predavanja poznatih profesora kao što su A. Penk i E. Brikner.  U Beču je 1907. odbranio doktorski rad pod naslovom Stočarska kretanja u Hercegovini antropogeografska studija.

 Težište Dedijerevog naučnog rada su fi­zič­ka ge­o­gra­fi­ja i an­tro­po­ge­o­grafi­ja – naučni rad je započeo je kao fizički geograf, ali se proslavio delima iz antropogeografije. Značajnija dela: Bilećke Rudine – antropogeografska ispitivanja (1903), Glacijalni tragovi na Zelengori, Tovarnici i Magliću (1905), Hercegovina (1910), Nova Srbija (1913). Izradio je Kartu jugoslovenskih zemalja 1:750 000 (1918).

Do aneksije BiH (1908) radio je u Zemaljskom muzeju u Sarajevu, a potom je prešao na Bogosloviju u Beogradu. Po­sle ob­ja­vlji­va­nja an­tro­po­ge­o­graf­ske stu­di­je Her­ce­go­vi­na, Cvijić  ga je 1910. godine izabrao za prvog docenta na Univerzitetu u Beogradu na predmetu antropogeografija.

DEJVIS (DAVIS) Vilijam Moris
(1850–1934)

DEJVIS (DAVIS) Vilijam Moris

Američki geograf, geolog i meteorolog. Rođen u Filadelfiji. Završio Harvardski univerzitet 1870. godine. Tada je otpočeo trogodišnju službu kao meteorolog u Argentinskoj meteorološkoj observatoriji u Kordobi. Od 1876. predavao je na Harvardskom univerzitetu, od 1890. kao profesor.

Njegova meteorološka proučavanja kulminiraju u radu „Elementarna Meteorologija” (1894), koji je korišćen kao udžbenik za koledž više od 30 godina. Ipak, osnovni naučni radovi odnose mu se na probleme savremene geomorfologije. Delo „Reke i doline Pensilvanije” (1889) postavljaju temelje Dejvisovom sistemu analize reljefa, možda njegovom najznačajnijem doprinosu fizičkoj geografiji. On je izneo ideju o stadijnom razvoju kopnenog reljefa. Razradio je učenje o geografskim ciklusima, među kojima je razlikovao normalne, ili vodnoerozione, ledničke, kraške, pustinjske i morske. Uveo je 1909. termin „pineplen” za zaravnjene površi formirane na mestu prastarih planina, na kraju krupnih ciklusa, pod uticajem denudacionih procesa. Ova koncepcija je dobila široko rasprostranjenje i odigrala važnu ulogu u razvoju geomorfologije. Međutim, u njoj je prisutno nekoliko nedostataka, usled idealističkih shvatanja autora. Dejvis je razvoj reljefa posmatrao odvojeno od opšteg geološkog razvoja teritorije, van konkretnog prostora i vremena. Prvi je uveo blok dijagrame kao poseban oblik grafičkog prikazivanja reljefa. Osnovač je zasebne geomorfološke škole. Bio je redovni je i počasni član niza naučnih društava.

Nakon penzionisanja, 1912. godine, Dejvis je posećivao i predavao na mnogim univerzitetima, posvetio je mnogo vremena pisanju i terenskom radu i sproveo je iscrpno proučavanje koralnih grebena i ostrva. Rezultate je objavio u knjizi „Problem koralnih grebena” (1928). U njegovih više od 500 objavljenih radova, spadaju i „Fizička geografija” (1898), „Geografski eseji” (1909) i mnogi drugi.

DELIL (DELISLE) Gijom
(1644–1720)

DELIL (DELISLE) Gijom

Prodica Delil je sledila Sansone kao najuticajnije u razvoju francuske kartografije na samom početku XVIII veka, u momentu kada su holandski izdavači konačno gubili primat u trgovini kartama. Poput N. Sansona (Nicolas Sanson), Gijomov otac Klod (Claude Delisle) je bio geograf i istoričar i imao je joć tri sina (osim Gijoma, Simon, Jozef i Luj) od kojih su svi ostavili traga za sobom, ali je najznačajniji član porodice bio Gijom.

Smatra se da je svoju prvu kartu uradio sa 9 godina, a izabran je za člana Kraljevska naučne akademije (Academie Royale des Sciences) kada mu je bilo 27 godina; kasnije mu je dodeljeno najviše priznanje glavnog kraljevskog geografa (Premier Geographe du Roi). Kritički pristup kartama njegovih prethodnika, podupret obučavanjem iz oblasti matematike i astronomije kod J. D. Kasinija (J. D. Cassini), brzo mu je doneo prepoznatljivost kao „prvog naučnog kartografa” i najnaprednijeg geografa toga vremena. Njegove karte imale su mnoga reizdanja dugo nakon njegove smrti 1726. godine. Na osnovu najnovijih naučnih dostignuća svoga vremena i kritičke prerade tadašnjih geografskih karata izdao je „Geografski atlas” (1700) u kome je po prvi put tačno prikazana obalska linija Sredozemlja, i povećana tačnost prikaza Afrike. Autor je „traktata o rekama” i drugih radova. Navodio je podatke sa velikom tačnošću, za njegovo vreme.

 

Po narudžbi Petra I uradio je kartu Kaspijskog mora, na kojoj je po prvi put tačno prikazan njegov pravi položaj i konfiguracija. Dvojica njegove braće, Jozef Nikolas i Luis, proveli su dosta vremena u službi Petra I u Rusiji, gde su organizovali školu astronomije i izvodili opsežna proučavanja do tada jedva poznatih prostora.

Kartografska dela: Atlas de Geographie (oko 1700) (reizdanja 1707, 1708 i 1718; oko 1730 oko 1774. reizdanja kao Atlas Nouveau (CovensMortier), Amsterdam; 174050. reizdanja kao Atlante novissimo u Veneciji); Carte du Mexiljue et de la Floride...et des Environs de la Riviere de Mississipi (oko 1703) (prva štampana karta koja je detaljno prikazivala tok Misisipija i puteve njegovih istraživača); Carte de la Louisiane et du Mississipi (1718); (Jozef Nikolas) Atlas Russicus (St. Petersburg, 1745.); (Jozef Nikolas) Atlas Universel (1757).

DELONG Džordž Vašington
(1844–1881)

DELONG Džordž Vašington

Američki polarni putnik. Rođen u američkoj državi Njujork. Završio Pomorsku akademiju SAD (1865).

Godine 1879. na brodu „Žaneta” krenuo je u potragu za ekspedicijom N.A.E. Nordenšelda. Doplovivši do obala Kamčatke otkrio je da se Nordenšeldov brod oslobodio ledenog okova i izašao u Beringov prolaz. DeLong je odlučio da plovi ka Severnom polu, koristeći morske struje koje su tekle u tom pravcu. Severoistočno do ostrva Herald led mu je zarobio brod. Okovan ledom, brod je plovio ka severozapadu. Putujući s ledom, otkrili su nova ostrva. U junu 1881. brod je potonuo a DeLong je sa posadom prešao na ploveću ledenu santu. Otkrili su još jedno novo ostrvo, tu sagradili tri čamca i na njima krenuli ka jugu. Čamac u kome je bio DeLong stigao je do ušća reke Lene, gde su svi skončali od gladi. Lokalni stanovnici su 1882. pronašli logor DeLonga, njegov lični i brodski dnevnik, i sve to predali Dž. Melvilu, saputniku DeLonga koji je bio u drugom čamcu, čiju su posadu spasili Evenki.

Ime DeLonga nosi grupa ostrva koje je otkrio u Istočnosibirskom moru.

DEVIS (DAVIS) Džon
(1550–1605)

DEVIS (DAVIS) Džon

Engleski moreplovac. Između 1585. i 1587. izveo je tri plovidbe s ciljem da otkrije Severozapadni morski put u Kinu i Indiju. Dostigavši istočnu obalu Grenlanda, zaobišao ju je s juga, istraživao severnoameričku obalu i otkrio zapadno od Grenlanda morski prolaz, koji danas nosi njegovo ime. Istraživao je veći deo priobalja Bafinove Zemlje i odredio je položaj moreuza koji je kasnije nazvan Hadsonovim. Njegove karte i tačni opisi su utrli put Bafinovim i Hadsonovim istraživanjima. Devis je 1592. otkrio Foklandska (Malvinska) ostrva. Osim toga, konstruisao je nekoliko navigacionih pribora i instrumenata.

Osim pomenutog morskog prolaza, Devisovo ime nosi i more Indijskog okeana.

DEŽNJEV Semjon Ivanovič
(1605–1673)

DEŽNJEV Semjon Ivanovič

Ruski putnik i moreplovac. Služio u kozačkim pukovima u Tobolsku i Jenisejsku.

Krajem 30-ih, početkom 40-ih godina XVII veka, učestvovao je u nekoliko pohoda u basen reke Lene. U Jakutsk se preselio 1638. Učestvovao je pohodima iz Jakutska duž reka Jane i Indigirke (1640–1643). Spustio se do severnog ledenog okeana i do novoosnovanog grada Nižnjekolimska, gde je ostao tri godine. U sastavu trgovačke ekspedicije plovio je 1648. Istočno Sibirskim morem od ušća reke Kolime na istok. Prvi je oplovio Čukotsko poluostrvo, prošao kroz morski prolaz koji deli Aziju od Amerike (sada Beringov prolaz). Otkrio je rt koji je krajnja severoistočna tačka Azije, i nazvao ga Veliki kameni nos – danas rt Dežnjeva. Za vreme bure mnogi članovi ekspedicije su poginuli. Zajedno sa nekoliko saputnika Dežnjev se 1649. iskrcao južnije od reke Anadir. Ovde su prezimili, sagradili rečne brodove i njima naredne godine zaplovili uz reku Anadir. Sastavio je „crtež” reke Anadir. Od 1664. do 1665. bio je u Moskvi, a potom je služio na rekama Olenjok, Viljuj i Jana.

Dežnjevovo ime nosi krajnji severoistočni rt Azije, planinski venac na Čukotki i zaliv na obali Beringovog mora.

DIAZ (DIAS) Bartolemej
(oko 1450–1500)

DIAZ (DIAS) Bartolemej

Portugalski moreplovac, prvi Evropljanin koji je oplovio najjužniji rt Afrike. Godine 1847. isplovio je s ciljem da otkrije morski put za Indiju. Plovio je duž zapadne obale Afrike. Jaka bura je 1488. izbacila njegove brodove u Indijski okean, odakle se, zbog pobune posade, morao vratiti nazad. Tako je on prvi oplovio Afriku s juga, i ujedno pronašao početni deo morskog puta za Indiju. Pri povratku Diaz je otkrio najjužniji rt Afrike nazvavši ga Burni Rt (Cabo tormentoso) (kasnije preimenovan u rt Dobre nade. Diaz je 1500. učestvovao u pomorskoj ekspediciji P. A. Kabrala, poginuvši tokom bure, upravo kod Rta dobre nade. Na osnovu Diazovih beležaka, Vasko de Gama je isplanirao putanju svoje ekspedicije ka Indiji.

DIKEARH (DIKAIARCHOS) iz Mesene
(oko 300. pre n. e.)

DIKEARH (DIKAIARCHOS) iz Mesene

Aristotelov učenik i, kao i većina peripatetičara, veoma aktivan u mnogim naučnim oblastima. Njegovo glavno delo je „Kultura Grčke”. Pisao je o temama literarne istorije. Uradio je kartu tada poznatog dela naseljenog sveta uzevši kao okosnicu (“dijafragmu”) paralelu Rodosa. Time je dao prvi nagoveštaj egzaktne kartografske mreže. Cenio ga je Eratosten i služio se njegovim delima.

DIMITRIJEVIĆ Milan S.
(1947–)

DIMITRIJEVIĆ Milan S.

Završio fiziku i astrofiziku u Beogradu. Doktor je fizičkih nauka. Piše poeziju. Bio je ministar nauke, tehnologije i razvoja SR Jugoslavije 1993. i 1994, direktor Astronomske opservatorije u Beogradu od od 1994. do 2002. godine, urednik Serbian Astronomical Journal-a od 1987. do 2002. Jedan je od najzaslužnijih članova Astronomskog društva „Ruđer Bošković“ na čijem je čelu bio od  1982. do 2004. Glavni i odgovorni urednik astronomskog časopisa „Vasiona“, organa ovog Društva, je bio od 1985. do 2004. godine. Organizator je brojnih međunarodnih i domaćih astronomskih skupova.

Bavi se astronomskom spektroskopijom, posebno uticajem sudara atoma i jona sa naelektrisanim česticama na spektre zvezdanih atmosfera i laboratorijske   plazme (Štarkovo širenje), kao i istorijom i filozofijom astronomije. Ulazi u red naših najplodnijih i najcitiranijih naučnika i najvećih popularizatora astronomije. [MJ]

DIONISIJE (DIONYSIOS) Perijegeta
(početak II v. n. e.)

DIONISIJE (DIONYSIOS) Perijegeta

Autor opisa Zemlje na grčkom, lepo oblikovanim heksametrom, sa umetnutim istorijskim i etnografskim napomenama. Pesma je dugo služila kao udžbenik geografije i bila prevedena na latinski jezik (Avijen).

DOKUČAJEV Vasilij Vasiljevič
(1846–1903)

DOKUČAJEV Vasilij Vasiljevič

Ruiski geolog, osnivač savremene pedologije. Rodio se u Petersburgu. Završio Petersburški Univerzitet, gde je od 1883. radio kao profesor.

Sva njegova geološka istraživanja su vezana za prostor Rusije, s posebnom pažnjom na nastanak, razvoj i prostorni raspored tala. Prvi u svetu je razradio podelu tala prema njihovom nastanku. Na primeru rasporeda tala uočio je horizontalnu i vertikalnu zonalnost, i ustanovio odgovarajući zakon. Zakon zonalnosti objavio je 1899. godine.

Dokučajev je u svojim radovima podvlačio da prirodne pojave treba proučavati sa tačke gledišta njihovog nastanka i razvoja. Polazeći od toga, razradio je učenje o nastanku reljefa, oblikovanju jaruga i rečnih dolina, i drugo.

DOUSON (DAWSON) Džordž Merser
(1849–1901)

DOUSON (DAWSON) Džordž Merser

Kanadski geolog, geograf i putnik. Direktor Geološke uprave Kanade (od 1895.).

Između 1873. i 1900. proučavao je zapadni deo Kanade, presekao je na nekoliko mesta Stenovite planine i prešao na sever do reke Jukon. Istraživao je i opisao ostrvo Vankuver i ostrva Kraljice Šarlote, izvršio je geološko snimanje pojedinih delova Kanade. Autor je rada „O geologiji naslaga Britanske Kolumbije” (1878), „Britanske kolonije u Americi” (1892).

Njegovo ime nosi grad na ušću reke Klondajk i planinski venac u gornjem toku reke Jukon.

DUKIĆ Dušan
(1923–)

DUKIĆ Dušan

Geograf, profesor Geografskog fakulteta u Beogradu. Doktorirao 1956, za redovnog prof. izabran 1970. Bavi se problemima iz oblasti hidrologije. Objavio je 11 udžbenika, 9 monografija ili poglavlja u monografijama i oko 200 naučnih i stručnih radova. Značajnija dela: Sava-potamološka studija (1957), Les régimes fluviaux en Yougoslavie (1972), Vode SR Srbije (1978). Bio je 10 godina predsednik Srpskog geografskog društva. Član je Naučnog društva Srbije i počasni član više inostranih geografskih društava. Dobitnik je Ordena rada sa zlatnim vencem, Ordena rada sa crvenom zastavom i Medalje Jovana Cvijića. [ESN]

DŽILBERT (GILBERT) Grou Karl
(1843–1918)

DŽILBERT (GILBERT) Grou Karl

Američki geolog i geomorfolog, od 1883. član Nacionalne AN SAD. Rođen u Ročesteru. Završio Ročesterski univerzitet (1862).

Osnovni radovi mu se odnose na tektoniku i geomorfologiju. Proučavao je intruzije i erozionu delatnost tekućih voda. Izdvojio je posebnu vrstu intruzija i nazvao je lakolitom. Uveo je u tektoniku predstave o orogenim i epirogenim kretanjima Zemljine kore. Istraživao je procese razaranja i prenosa materijala rečnim vodama, formiranje različitih reljefnih oblika u zavisnosti od građe Zemljine kore, i eroziono dejstvo vode i vetra.

ĐORĐE Stanojević
(1858–1921)

ĐORĐE Stanojević

Završio prirodno-matematički odsek Filozofskog fakulteta u Beogradu 1881. godine. Kao stipendista Ministarstva vojnog studirao je i radio na najpoznatijim astronomskim i meteorološkim opservatorijama u Berlinu, Hamburgu, Medonu, Grinviču, Kjuu, Kembridžu, Pulkovu , od 1883 do 1887. godine.

U Parizu je bio kod čuvenog posmatrača Sunca Žila Žansena, sa kojim je radio na laboratorijskom ispitivanju spektralnih linija. Njegov rad o „fotosferskim mrežama“ je prvi srpski rad iz astrofizike. Na Žansenov predlog predvodio je tim koji je iz ruskog mesta Petrovsk posmatrao potpuno pomračenje Sunca, a zajedno su u Alžiru 1889. proučavala telurske linije.

Sa dolaskom u Srbiju njegova astronomska delatnost se dosta smanjila. Bavio se centralnim silama, kalendarom, popularizacijom nauke i tehnike. Na prelazu vekova bio je godinu dana upravnik Astronomske i Meteorološke opservatorije.

Pored profesure na Vojnoj akademiji i Velikoj školi (predavao je fiziku), puno vremena je posvetio elektrifikaciji Srbije. Bio je domaćin  Nikoli Tesli 1892. godine. Podigao je brojne hidroelektrane (prva je bila na Đetinji kod Užica, 1900) i termoelektrane (Beograd, 1893). Prvi je u Srbiji eksperimentisaoo sa emitovanjem i prijemom radio talasa i pravio fotografije u boji. Od 1909–1913. je bio dekan Filozofskog fakulteta, a od 1913–1921. rektor Beogradskog univerziteta.

Na vrh ↑

E

ERATOSTEN (ERATOSTHENES) iz Kirene
(oko 276 – 194. pre n. e.)

ERATOSTEN (ERATOSTHENES) iz Kirene

Starogrčki naučnik–geograf, matematičar, filozof, filolog i astronom. Rođen u gradu Kireni, čiji se ostaci nalaze na prostoru današnje Libije. Obrazovanje je sticao u rodnom gradu i u Atini. Iz Atine je prešao u Aleksandriju na poziv tadašnjeg vladara Egipta, da bi bio vaspitač naslednika prestola. Godine 225. pre n. e. postao je upravnik čuvene Aleksandrijske biblioteke.

Eratosten je prvi upoterebio naziv „Geografija” nazvavši tako svoj opis tada poznate zemlje. Ovo delo je sastavio koristeći spise iz Aleksandrijske biblioteke. Njime je postavio temelje matematičkog usmerenja u geografiji (matematička geografija). Eratosten je prvi tačno odredio obim Zemljine lopte. Uradio je i u to doba najtačniju geografsku kartu, tada poznatog dela sveta. To je bila i prva geografska karta na kojoj je bila ucrtana kartografska mreža–u normalnoj cilindričnoj sekućoj projekciji, sa paralelom rodosa kao standardnom. Njegova dela nisu sačuvana, a poznata su nam preko odlomaka koje su navodili i komentarisali drugi geografi iz toga doba, Strabon pre svih.

Osim doprinosa geografiji, Eratosten je svojim naučnim delima ušao u istoriju astronomije i matematike.

EUDOKS Knidski
(oko 408–oko 355. pre n. e.)

EUDOKS Knidski

Starogrčki astronom i matematičar. Putovao je po Grčkoj i Egiptu, a potom se naselio u gradu Knidu, gde je osnovao školu astronoma i matematičara. Prvi je pokušao da objasni složeno vidljivo kretanje planeta. Sastavio je najstariju kartu zvezdanog neba na kojoj su sazvežđa bila prikazana likovima raznih životinja i junaka iz grčkih mitova. Među prvima je navodio imena sazvežđa koja su se nalazila van pojasa zodijaka. Njemu se pripisuje uvođenje godine od 365 dana u starogrčki kalendar.

Aristotel navodi da je obim Zemljine lopte 400 000 stadija. Veruje se da je tu vrednost odredio Eudoks. Ona je važila kod geografa sve do Eratostena.

Na vrh ↑

F

FASJAN (FA-Hsien)
(IV–V v.)

FASJAN (FA-Hsien)

Kineski putnik, prevodilac budističkih knjiga. Bio je u Unutrašnjoj Aziji i Indiji (399–415), kao hodočasnik. Put ga je vodio kroz provincije Šansi i Hotan, kroz planinsku zemlju Pamir, duž Šadina, lanca Kunlun, te kroz Karakorum. Stigao je do ušća reke Gang i boravio na Cejlonu i Javi, odakle se trgovačkim brodom vratio u Kinu. U knjizi „Zapisi o budističkom carstvu” (V v.) opisao je prirodu i život naroda zemalja koje je posetio. Knjiga je prevedena na mnoge jezike.

FILOLAJ (PHILOLAOS)
(V v. pre n. e.)

FILOLAJ (PHILOLAOS)

Pitagorejac iz Krotona u Južnoj Italiji. Od njegovih prirodnonaučnih dela sačuvani su samo odlomci. Pretpostavljao je da oko centralne vatre kruže nebeska tela, zajedno sa Zemljom; smatrao je da postoji protivzemlja koju mi ne vidimo. Ova teorija je značajna kao prvi zametak negeocentričnog sistema.

FIN (FINE) Orons
(1494–1555)

FIN (FINE) Orons

Orons Fin, profesor matematike u Parizu, bio je najistaknutiji francuski kartograf XVI veka. Pored toga što je sastavio jednu od prvih karata Francuske u drvorezu, najpoznatiji je po svojim kartama sveta u srcolikoj projekciji koje su često kopirane od strane drugih kartografa, uključujući P. Apijana (Peter Apian) i Merkatora (Mercator). Srcolika projekcija je danas poznata pod imenom Vernerova ili VernerŠtabova projekcija, a u stvari je samo specijalan slučaj (j0=90°) Ptolemejeve pseudokonusne projekcije.

Kartografska dela: Karta sveta: drvorez, prosta srcolika projekcija (1519; 1536, 1566. (Venecija) reizdanja; Francuska–drvorez (1525; 1536, 1557. reizdanja; 153132. Karta sveta: drvorez, dupla srcolika projekcija (15311532; oko 1535, 1541. reizdanja; Le Sphere du Monde (1551).

FOREL Fransoa Alfons
(1841–1912)

FOREL Fransoa Alfons

Švajcarski prirodnjak, profesor Lozanskog univerziteta (18411912).

Bavio se proučavanjem seizmičkih pojava i lednika u Alpama. Jedan od rukovodilaca glacioloških istraživanja u Švajcarskoj. Poseban značaj imaju njegova istraživanja alpskih jezera, kojima je postavio temelje limnologiji. Mnogo pažnje je posvetio proučavanju Ženevskog jezera, njegovih fizičkih uslova, fauni i flori. Prvi je proučio i opisao oscilatorno kretanje jezerskih voda – seš. Autor je uputstva za istraživanje jezera i priručnika iz limnologije.

FOREST (FORREST) Džon
(1847–1918)

FOREST (FORREST) Džon

Australijski putnik. Radio je kao geodeta na snimanju u Zapadnoj Australiji.

Godine 1869. krenuo je u potragu za nemačkim putnikom L. Lejhgartom koji je nestao bez traga, u pokušaju da pređe Australiju od istoka prema zapadu. Forest je krenuo iz Perta pored slanih jezera Barli i Kari, presekao Bušland i stigao do planine Veld. U periodu 1870–1871. obišao je jugozapad Australije, vršeći geodetsko snimanje dela od Perta do Adelejda. Zajedno sa bratom Aleksandrom, presekao je 1874. Australiju od zaliva Čempion na zapadu do stanice Pike na istoku, ustanovši da pustinja zauzima unutrašnje rejone Australije. Svoja putovanja je opisao u knjigama „Istraživanja Australije sa dodatkom o stanju Zapadne Australije” (1875) i „Zapisi o Zapadnoj Australiji” (d. 13, 1883–1885).

FORSTER Johan Georg Adam
(1754–1794)

FORSTER Johan Georg Adam

Istraživač i naučnik koji je pomogao da putopisi postanu jedan od najpopularnijih žanrova nemačke literature. Rođen je u Nemačkoj, u blizini Danciga 26. novembra 1754. godine.

Godine 1766. je sa svojim ocem, Johanom Rajnholdom Forsterom, emigrirao u Englesku. Obojica su pozvani da prate kapetana Dž. Kuka na njegovom drugom putovanju oko sveta (1772–1775). Forsterov opis putovanja, „Put oko sveta” (1777), bio je zasnovan na dnevnicima njegovog oca i kasnije izdat na nemačkom jeziku (Reise um die Welt) (1778–1780). To je delo izuzetne naučne i literalne vrednosti. Takođe, Forsterovi radovi su doprineli naučnom, pogotovo botaničkom upoznavanju južnih mora.

Predavao je na Univerzitetu u Kaselu (1778–1784) i na Univerzitetu u Vilnu (danas Viljnus, Litvanija) (1784–1787), pre nego što je postao bibliotekar na Univerzitetu u Majncu. Pošto je podržavao francusku revoluciju, zastupao je republikansku vladu u Majncu, koji je bio pod francuskom okupacijom 1792. godine, i 1793. je otišao u Pariz na pregovore. U međuvremenu, Nemci su zauzeli Majnc. Forster je provodio poslednje dane u Parizu, među Nemcima proglašen za izdajnika.

FRANKLIN (FRANCKLIN) Džon
(1786–1847)

FRANKLIN (FRANCKLIN) Džon

Engleski mornar, polarni istraživač. Počeo morsku službu sa 14 godina. Plovio po Tihom okeanu.

Prvi put je plovio arktičkim vodama 1818. u sastavu ekspedicije čiji je cilj bio da iz Atlantskog okeana, između Grenlanda i Špicbergena, pređe preko Severnog pola i kroz Beringov prolaz uplovi u Tihi okean. Naišavši na neprekinuti led severno od Špicbergena, ekspedicija se vratila nazad. Predvodio je ekspedicijama koje su (1819–1822, 1825–1827) proučavale američku arktičku obalu i unutrašnje severne delove kontinenta. Istraživao je putem od Hadsonovog zaliva, preko jezera Atabaska i reka Kopermajn i Makenzi, do arktičke obale Amerike. Otkrio je jedno od najvećih ostrva Kanadskog Arktičkog arhipelaga–ostrvo Viktorija. Autor je knjige „Opis putovanja duž obala Polarnog mora” (t. 12, 1824). Godine 1845. zaputio se sa dva broda u traženje Severozapadnog morskog prolaza. Svi učesnici ekspedicije su poginuli. U potragu za njima je upućeno oko 50 ekspedicija, koje su sa svoje strane dale doprinos istraživanju Kanadskog Arktičkog arhipelaga i Severozapdnog morskog prolaza. Ostaci Franklinove ekspedicije su otkriveni tek 1859.

Franklinovo ime nosi morski prolaz između poluostrva Butija i ostrva Zemlja Princa od Velsa, zaliv na severu Amerike i planina u Kanadi.

FRIZIJUS (FRISIUS) Gema Rajner
(1508–1555)

FRIZIJUS (FRISIUS) Gema Rajner

Po nemačkim izvorima, Gema Frizijus je bio najznačajniji astronom, matematičar i geodeta svoga vremena. On je bio uticajna figura, ne samo po tome što je obučavao Merkatora u svojoj geografskoj školi u Luvenu, već i po svom naučnom doprinosu praktičnom aspektu kartografije. Izumeo je napredniju verziju krsta (“Jakobov krst”) za upotrebu u astronomiji i u svojoj knjizi „Metod iscrtavanja mesta” (A Method of delineating places), izneo je osnove triangulacije u izradi karata. Kasnije, bio je prvi koji je predložio upotrebu lako prenosivih časovnika za određivanje geografskih dužina.

Kartografska dela: A Method of delineating places (Metod iscrtavanja mesta) (1533); Karta sveta u srcolikoj projekciji, uključena u prošireno izdanje P. Apiana Cosmographicus liber (1524) koje je izdao Frizijus (1545).

Na vrh ↑

G

GALILEJ Galileo
(1564–1642)

GALILEJ Galileo

Italijanski fizičar i astronom, jedan od osnivača prirodnih nauka. Rođen je 1564. godine u Pizi (Severna Italija). U Pizi je započeo i studije 1581., prvo medicinu, a potom filozofiju, i matematiku u Firenci. Od 1589. predavao je matematiku u Pizi, a od 1592. u Padovi, gde je proživeo 18 godina. Te se godine smatraju godinama njegovog najplodnijeg naučnog rada u oblasti fizike (zakon o slobodnom padu tela, o kretanju tela uopšte, o kretanju po kosoj ravni, o kosom hitcu, o klaćenju...). Ovo su ujedno i godine u kojima je Galilej postao pristalica Kopernikovog učenja.

Saznavši da su holandski optičari izradili durbin, Galilej je 1609. napravio svoj durbin (teleskop) koga je prvi uperio ka zvezdanom nebu. Prvi Galilejev teleskop je imao samo trostruko uvećanje. Kasnije je napravio još dva. Poslednji se i danas čuva u Firenci, dug je 1245 mm, prečnik objektiva mu je 53,5 mm, a uvećanje 30 puta. 

Koristeći se svojim teleskopima Galilej je ostvario čitav niz astronomskih otkrića:

 

1)  Prvi je video da se Mlečni put sastoji od ogromnog broja zvezda;

2)  Otkrio je četiri Jupiterova satelita i da im imena: Jo, Evropa, Ganimed i Kalisto.

3)  Uočio je čudnovat oblik Saturnovog diska (s njegovim teleskopom još se nije mogao razlikovati Saturnov prsten);

4)  Video je najkrupnije oblike Mesečevog reljefa;

5)  Otkrio je Sunčeve pege i na osnovu njihovog kreatnja zaključio da se Sunce okreće oko svoje ose;

6)  Ustanovio je da i Venera, poput Meseca, ima svoje mene...

Galileja su ova otkrića proslavila. Njegov uticaj je bio velik, a njegovi učenici su širili njegovo učenje i van granica Italije, uključujući tu i dokaze o ispravnosti Kopernikovog učenja. To je izazvalo gnev u krugovima tada svemoćne katoličke Crkve. Pod teškim optužbama morao je 1615. otići u Rim, gde mu je pod pretnjom naloženo da prekine tumačenje i objašnjenje Kopernikovog učenja. (Već naredne 1616. katolička crkva je Kopernikovu knjigu (izdatu 1540.) stavila na spisak zabranjenih knjiga.) Posle mnogo teškoća Galilej je 1632. objavio knjigu „Dijalozi” u kojoj tri sabesednika razgovaraju o geocentričnom i heliocentričnom sistemu sveta, iznoseći dokaze za jedan i drugi sistem. Nije trebalo mnogo vremena da Galilejevi neprijatelji shvate ovu knjigu kao promociju Kopernikovog učenja. Katolička crkva je knjigu ocenila kao „odvratnu i pogubnu za Crkvu”, i zabranila je iste godine. Naredne 1633. oboleli Galilej je bio podvrgnut ispitivanjima u Rimu, nakon kojih ga je odgovarajući Crkveni sud osudio na javno odricanje od svog učenja, pod zakletvom, na doživotni kućni pritvor, i na zabranu izdavanja „Dijaloga” ili bilo kog drugog dela.

Galilej se javno odrekao svog učenja. Legenda kaže da je Galilej, posle javnog pokajanja na kolenima, tiho rekao „Ipak se kreće!” (“Eppur si muove!”). Istoričari kažu da nema dokaza da je te reči Galilej izgovorio, ali, u svakom slučaju, lepo zvuči.

Posle presude Galilej je živeo prvo u Rimu, a potom u blizini Firence. I pored zauzimanju uglednih ljudi toga vremena, Galilej više nikada nije bio potpuno slobodan. Iako bolestan, slep, ožalošćen zbog presude i progona, Galilej je radio do poslednjih dana. Umro je 1642. u Arčetoriju kod Firence, da bi 1737. njegov prah bio prenet u Firencu, u crkvu Santa Kroče, gde i danas leži pored Mikelanđela.

GAMA (GAMA) Vasko da
(1469–1524)

GAMA (GAMA) Vasko da

Portugalski moreplovac koji je otkrio morski put za Indiju. Sa tri broda isplovio je 1497. godine iz Lisabona. Oplovio je Afriku i nastavio ploviti uz njene istočne obale. Držeći se putanja arapskih trgovaca, 1498.  doplovio je do obala Indije, u blizini grada Kalikut. Sa bogatim tovarom vratio se u 1499. u Portugaliju. U Indiju se ponovo vratio 1502., ovoga puta na čelu vojne flotile koja je uništila konkuretsku arapsku trgovačku flotu i razorila Kalikut. Time je započela kolonizacija Indije.

Geografski značaj ekspedicija Vaska de Game je u tome što su nakon njih tačnije određene konture Afrike, i što se Indijski okean prestao smatrati unutrašnjim morem.

GAŠPAROVIĆ Ratimir
(1926–1986)

GAŠPAROVIĆ Ratimir

Geograf, rođen u Sarajevu. Diplomirao 1952. godine fizičku geografiju na Prirodnoslovno-matematičkom fakultetu u Zagrebu. Doktorirao 1961. Profesor na Odsjeku za geografiju PMF-a Univerziteta u Sarajevu. Posebno se bavio speleološkim istraživanjima bosanskohercegovačkog krasa, hipsometrijskim karakteristikama reljefa BiH, kartografijom i matematičkom geografijom. Najznačajnije delo: „Bosna i Hercegovina na geografskim kartama od prvih početaka do kraja XIX vijeka” (Sarajevo, 1970).

GAUS Karl Fridrih
(1777–1855)

GAUS Karl Fridrih

Karl Fridrih Gaus spada u najveće matematičare svih vremena. Poznata je njegova izreka da je „matematika kraljica nauka, a aritmetika kraljica matematike”. Rođen je u Brunsviku, danas u Nemačkoj. Studirao je matematiku na Univerzitetu u Getingenu, a doktorirao u Helmštatu. Iako posvećen pre svega matematici, bio je i istaknuti astronom i fizičar. Bio je profesor univerziteta, osnivač čuvene matematičke škole i direktor nove astronomske opservatorije u Getingenu. Objavio je značajne radove u teoriji brojeva, algebri, geometriji, analizi, pronašao metodu najmanjih kvadrata, stvorio teoriju površi, dao doprinos izučavanju elektromagnetizma, i dr. Takođe, pronašao je metodu za određivanje putanje tek otkrivenog planetoida Ceresa. Najpoznatija dela: Disljuisitiones arithmeticae sapra superficies curvas i Theoria motus corporum coelestium.

U kartografiji je Gaus poznat po poprečnoj cilindričnoj konformnoj projekciji. Gaus je izveo jednačine za konformno projektovanje sa elipsoidne Zemljine površine na površ lopte, a za prelaz sa ove na ravnu površ, kartu. U suštini, Gausova projekcija je poprečna (transferzalna) Merkatorova projekcija, pa se ponekad tako i naziva. Profesor postdamskog geodetskog instituta, Kriger (1857–1923), proučavajući radove Gausa, izveo je jednačine za neposredno projektovanje sa elipsoidne na ravnu površ, pa se zato ova projekcija i naziva GausKrigerova projekcija. Ova projekcija se koristi za izradu krupnorazmernih i nekih srenjerazmernih karata, i to po meridijanskim zonama od po 3 ili 6 stepeni po geografskoj dužini. Pri tome se pretpostavlja da je svaka takva zona projektovana na poseban cilindar koji dodiruje Zemljinu površinu po srednjem meridijanu zone. Naše topografske karte su urađene u GausKrigerovoj projekciji.

GAVRILOVIĆ Dušan
(1934–)

GAVRILOVIĆ Dušan

Dr Dušan Gavrilović je rođen 1934. g. u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Na Geografsku grupu Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu se upisao 1954, a diplomirao je 1958. g. Za asistenta na Katedri geografije PMF izabran je 1962. Na istom fakultetu doktorirao je 1965. Kao stipendista nemačke fondacije „Aleksander fon Humbolt” tokom 1967. radio je u Geomorfološkoj laboratoriji Slobodnog Univerziteta u Zapadnom Berlinu, a tokom čitave 1968. g.  boravio je u Sahari. Godine 1970.  učestvovao je u nemačkoj Transsaharskoj ekspediciji u Alžiru, Nigeru i Maliju. Za docenta je izabran 1973, za vanrednog profesora 1979. i za redovnog profesora 1985. g. Bavi se problemima morfologije i hidrologije krasa, fluvijalne, eolske i glacijalne erozije.

D. Gavrilović je objavio tri udžbenika, 6 monografija ili poglavlja u monografijama i preko 120 naučnih i stručnih radova. Bio je saradnik u mnogim enciklopedijama. Sa referatima je istupao na brojnim naučnim skupovima, od kojih su 13 bili međunarodni. Bio je saradnik u pet međunarodnih naučnih projekata. Dobitnik je Ordena rada sa zlatnim vencem i Medalje Jovana Cvijića.

GAVRILOVIĆ Ljiljana
(1950 – )

GAVRILOVIĆ Ljiljana

Dr Ljiljana Gavrilović je rođena 1950. g. u Kragujevcu. Osnovnu i srednju školu završila je u Zemunu. Na Odsek za geografske nauke PMF u Beogradu upisala se 1968, gde je diplomirala 1972. g. Od 1972. do 1978. radi kao asistent u Geografskom institutu „Jovan Cvijić” SANU. Tada prelazi na Geografski fakultet Univerziteta u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirala je 1974. i doktorirala 1980. g. Za docenta je izabrana 1981, za vanrednog profesora 1988, a za redovnog profesora 1994. g. Njena uža specijalnost je fizička geografija, odnosno hidrologija. Bila je na specijalizaciji u Moskvi i boravila u geografskim institutima u Vircburgu, Frankfurtu, Getingenu i Varšavi.

Lj. Gavrilović je objavila četiri udžbenika, četiri monografije ili poglavlja u monografijama, oko 90 naučnih i stručnih radova, preko 30 prikaza i beležaka i veliki broj odrednica za razne enciklopedije. Sa 40 referata je učestvovala na 38 domaćih i međunarodnih naučnih skupova. Održala je brojna predavanja u Srpskom geografskom društvu, podružnicama SGD i u istraživačkoj stanici u Petnici. Radila je na popularizaciji geografske nauke sarađujući sa mnogim radio i televizijskim stanicama. Dobitnik je Medalje Jovana Cvijića, najvišeg priznanja koje se dodeljuje za doprinos razvoju geografske nauke i nastave.

GERASIMOV Inoćentij Petrovič
(1905–1985)

GERASIMOV Inoćentij Petrovič

Ruski geograf, geomorfolog i pedolog, od 1953. godine akademik. Završio Lenjingradski univerzitet (1926). Od 1929. radio na Pedološkom institutu, a od 1945. na Geografskom institutu AN SSSR, gde je od 1951. bio i direktor.

Učesnik je i vođa brojnih ekspedicija u Kazahstan, Srednju Aziju, na Daleki Istok i Ural. Putovao je po Indiji, Kini, Japanu, Brazilu, Čileu, Meksiku, SAD, zemljama Afrike, Zapadne Evrope i dr. Naučna istraživanja su mu posvećena pedologiji, geografiji tla, geomorfologiji, paleogeografiji, zaštiti i uređenju prirode. Razvijao je konstruktivni pravac u geografiji, u kome se koriste najnovije metode istraživanja. Zajedno sa K. K. Markovom sastavio je prvi pregled o istoriji ledenih doba na teritoriji Rusije (1939). U svom radu Strukturnnje čertnj reljefa zemnoj poverhnosti na teritorii SSSR i ih proishoždenie (1959) izdvojio je nove principe klasifikacije reljefa Zemlje. Predvodio je redakcijski kolegijum Fizikogeografičeskogo atlasa mira (1964).

Redovni je i počasni član je mnogih naučnih društava i nosilac niza priznanja.

GERBERŠTEJN (GERBERSHTEIN) Zigmund
(1486–1566)

GERBERŠTEJN (GERBERSHTEIN) Zigmund

Austrijski putnik, po profesiji diplomata.

Godine 1517. postavljen je u diplomatsku službu na dvoru ruskog velikog kneza Vasilija III, gde se nalazio do 1518. Dva puta je boravio u Moskvi (15261527). Obavio je nekoliko putovanja po Rusiji. Godine 1549. izdao je „Zapise o moskovskim delima” u kojima navodi podatke o geografiji i ekonomiji zemlje, životu i religiji njenih stanovnika. Njegovi opisi delom imaju tendenciozni karakter. Zapadnoevropski geografi i kartografi XVI v. su široko koristili materijale ove knjige. Herberštejn je sastavio i kartu Rusije, prema ruskim izvorima iz prve četvrtine XVI  v.

GOLUB Emil
(1847–1902)

GOLUB Emil

Češki putnik po Africi, po obrazovanju lekar.

Prva putovanja je izveo u Transval. Pokušao je 1875. godine da dosegne do izvorišta reke Zambezi, ali je zbog bolesti bio primoran da se zadrži na istraživanju izvorišta reke Limpopo. Godine 1883. postavi je cilj da preseče Afriku meridijanskim pravcem, od juga ka severu, od Rta Dobre nade do Kaira. Međutim, uspeo se probiti samo do srednjeg toka reke Zambezi. Skupio je bogati materijal o prirodi i i stanovništvu unutrašnjih delova Afrike, što je imalo veliki značaj za upoznavanje tog u to doba slabo izučenog kontinenta. Svoja putovanja opisao je u knjigama „Sedam godina u Južnoj Africi” (1880–1881), „Jedanaest godina u Crnoj Africi” (1925) i dr.

GRČIĆ Mirko
(1954–

GRČIĆ Mirko

Geograf, profesor Geografskog fakulteta u Beogradu. Doktorirao 1987, za redovnog prof. izabran 2000. Bavi se problemima ekonomske i političke geografije. Vršio istraživanja na prostoru jugoistočne Evrope. Objavio je 8 udžbenika, 14 monografija ili poglavlja u monografijama i preko 100 naučnih i stručnih radova. Značajnija dela: Analiza prostorne organizacije industrije regiona Beograd (1990), Mačva, Šabačka Posavina i Pocerina (2002), Globalni gradovi (2006). Dobitnik je Medalje Jovana Cvijića. [ESN]

GRIGORJEV Andrej Alaksandrovič
(1883–1968)

GRIGORJEV Andrej Alaksandrovič

Ruski geograf, od 1939. godine akademik. Rođen u Petersburgu. Završio Petersburški univerzitet 1907.. Usavršavao se na Berlinskom i Hajdelbergškom univerzitetu. Iz njegove bogate karijere treba pomenuti da je bio profesor Lenjingradskog univerziteta (1925–1936) i direktor Geografskog instituta AN SSSR (do 1951).

Geografska istraživanja je izvodio u oblasti tundre, na Južnom Uralu, u Jakutiji, na Kolskom poluostrvu. Dao je kompleksne geografske karakteristike istraživanih teritorija. Osnovne naučne radove posvetio je opštoj teoriji fizičke geografije i metodama fizičkogeografskog rejoniranja. Predložio je (1935) termin „morfološka struktura” za označavanje najkrupnijih tektonski uslovljenih crta Zemljinog reljefa. Godine 1937. izdvojio je zonu međudejstva Zemljinih omotača, i nazvao je geografski omotač. Razradio je učenje o geografskom omotaču, pokazavši da su njemu svojstvene specifične zakonomernosti građe i razvoja. Zajedno sa ruskim geofizičarem M. I. Budikom, formulisao je 1956. periodični zakon geografske zonalnosti. Kao obrazac karakteristika krupne prirodne zone može poslužiti njegov rada „Subarktika” (1946).

Glavni je urednik Kratkoj geografičeskij enciklopedii (1960–1966). Član je niza naučnih geografskih društava.

Na vrh ↑

H

HABL (HUBBLE) Edvin
1889–1953)

HABL (HUBBLE) Edvin

Američki astronom, koji je karijeru započeo kao advokat. Međutim, prevagnuo je njegov interes za astronomiju, tako da je od 1914. počeo raditi na astronomskoj opservatoriji Univerziteta u Čikagu. Od 1919. radio je na opservatoriji Maunt Vilson.

Habl je svojim radovima postavio temelje vangalaktičke astronomije. Napravio je snimak Andromedine galaksije na čijem su se obodu mogle razlikovati zasebene zvezde. Tako je definitivno dokazao da su spiralne magline, zapravo, daleki zvezdani skupovi. Prvi je predložio podelu galaksija koja i danas važi. Godine 1929. došao je do svog najznačajnijeg otkrića, otkrića veze između brzine galaksija i rastojanja do njih. Ta je zavisnost poznata kao Hablov zakon. Tim otkrićem Habl je dao praktično utemeljenje pretpostavci o širećem Kosmosu.

Pored velikog doprinosa proučavanju galaksija i maglina, treba navesti da je Habl učestvovao u gradnji 5-metarskog teleskopa opservatorije Maunt Palomar, dugo vremena najvećeg u svetu. Habl je uradio i prve fotografije pomoću ovog teleskopa. S tim u vezi, njegovim imenom je nazvan i prvi kosmički teleskop koji je lansiran u orbitu oko Zemlje 1990. godine.

HADSON (HUDSON) Henri
(1550–1611)

HADSON (HUDSON) Henri

Engleski moreplovac, istraživač Arktika.

Godine 1607. preduzeo je putovanje s ciljem da preko Severnog pola stigne do Indije i Kine. Izmađu Grenlanda i Špicbergena ga je zaustavio led, te se vratio nazad. Ponovo se 1608. uputio ka severoistoku, ali se opet, ne dospevši do Nove Zemlje, morao vratiti nazad. Naredne godine je stigao do najsevernijeg rta Evrope, Nordkapa, gde je zbog nagomilanog leda morao skrenuti na severozapad. Mimoišavši Farska ostrva, došao je do Njufaundlenda i uplovio u ušće reke koja je kasnije dobila njegovo ime. Četvrtu ekspediciju je preduzeo 1610. S juga je zaobišao Grenland i duž poluostrva Labrador uplovio u morski prolaz i zaliv, koji su kasnije dobili njegovo ime. Zaliv je smatrao delom Tihog okeana. Pri povratku u Englesku naredne godine, posada mu se pobunila i ostavila ga na sred mora u čamcu, zajedno sa sinom i nekoliko vernih saputnika. Posebno upućena ekspedicija uzaludno ga je tražila 1612–1613.

HALEJ (HALLEY) Edmond
(1655–1742)

HALEJ (HALLEY) Edmond

Engleski astronom, član Londonskog kraljevskog društva. Rođen je u blizini Londona. Završio Oksfordski univerzitet, na kome je kasnije predavao geometriju. Radio u poznatoj Grinvičkoj opservatoriji i bio njen direktor.

Halej je dao veliki doprinos astronomiji i matematici. Ali njegov najveći doprinos je što je razradio način proračuna putanja kometa i otkrio da se one ponovo vraćaju. Posle dugih proračuna on je došao do zaključka da su svetle komete iz 1531, 1607 i 1682. bile, u stvari, jedna ista kometa, koja se vraća svakih 75 godina. Na osnovu toga, predskazao je njen ponovni povratak 1758., što se stvarno i desilo. Kometa je nazvana Halejeva.

Važno je napomenuti da se Halej bavio i geografskim problemima. Na primer, objavio je rad o vetrovima pasatima i monsunima, nastojeći objasniti uzroke njihovog nastanka. Predložio je način određivanja starosti planete Zemlje, i dr.

HANON
(VII – VI v. pre n. e.)

HANON

Moreplovac iz Kartagine. U VI v. pre n. e. preduzeo je prvu istorijski poznatu plovidbu duž zapadnih obala Afrike. Na severozapadnoj obali tog kontinenta osnovao je šest novih gradova–koloniju Kartaginu. Hanon je na hramu Melkarta postavio ploču sa natpisom iz koga se može pretpostaviti da je on dostigao do unutrašnjeg ugla Gvinejskog zaliva. Evropljani su tu ponovo dospeli tek kroz dve hiljade godina. Opis Hanonove plovidbe („Peripl”) dospeo je do naših dana u starogrčkoj obradi.

HANTINGTON (HUNGTINGTON) Elsvort
(1876–1947)

HANTINGTON (HUNGTINGTON) Elsvort

Američki geograf, predstavnik geodeterminističkog pravca.

Kao instruktor na Eufratovom koledžu u Turskoj (1897–1901), Hantington je proučavao kanjone Eufrata. Svoj put kroz Centralnu Aziju (1903–1906) opisao je u delu „Puls Azije” (1907). Predavao je na Jejl Univerzitetu od 1907. do 1917. godine, gde je postao član geografskog istaživačkog tima. Kao vođa ekspedicije u Palestini i Aziji (1909), objavio je delo „Palestina i njene transformacije (1911). U okviru istraživačkog tima Karnegi institucije u Vašingtonu (1910–1913), bavio se proučavanjem klimatskih karakteristika SADa, Meksika i Centralne Amerike. On je u okviru ideje o „klimatskom optimumu” zastupao shvatanja integracije socioloških pojava sa klimatskim uslovima. Prema njemu, raspored stanovništva, industrije i poljoprivrede, kao i opšti stepen ekonomskog razvitka pojedinih zemalja zavisi isključivo od klimatskih uslova. Teorija „klimatskog optimuma” bila je široko rasprostranjena u SADu. Njegova značajnija dela su: „Civilizacija i klima” (1915), „Ljudsko stanište” (1927) i „Glavni potsticaji civilizacije” (1945).

HARTŠORN (HARTSHORNE) Ričard
(1889–1992)

HARTŠORN (HARTSHORNE) Ričard

Ričard Hartšorn, američki geograf, rođen je u Pensilvaniji 12. decembra 1899. godine. Iako je diplomirao na matematičkom fakultetu, pod uticajem geografa E. Hantingtona odlučio je da doktorski rad obavi na Univerzitetu u Čikagu, upravo na polju geografije. Nakon što je doktorirao, 1924. godine, posvetio se naročito političkoj i ekonomskoj geografiji.

U periodu između 1931. i 1932. godine boravio je u Evropi gde je proučavao političke granice, posebno bivše Nemačke imperije. Objavio je radove iz oblasti političke geografije: „Istorija, suština i oblast proučavanja političke geografije” (The History, Nature and Scope of Political Geography) (1934) i „Savremeni pravci razvoja u političkoj geografiji” (Recent Developments in Political Geography) (1935). Hartšorn je u delu „Funkcionalni pristup u političkoj geografiji” (The functional approach in political geography) (1950) istakao datu organizovanu državu kao predmet političkogeografskih itraživanja i predložio da se odredi kako i koliko efektivno prostor države ili regiona funkcioniše. U vezi sa tim je naglasio potrebu da se proučavaju dve vrste „sila” u prostoru države: centrifugalne (koje teže dezintegraciji stanovništva i teritorije) i centripetalne (koje teže koheziji).

Takođe, Hartšorn je uočio značaj preciznijeg određivanja oblasti proučavanja i svrhe geografije kao nauke. Tim problemom se bavi u delu „Suština geografije: kritički prikaz sadašnjih shvatanja kroz svetlost prošlosti” (The Nature of Geography: A Critical Survey of Current Thought in Light of the Past) (1939). Ono je ostvarilo veliki uticaj u geografskim krugovima širom sveta i učinilo ga poznatim teoretičarem geografije. Hartšorn je na američko tlo preneo teoretske poglede nemačkog geografa A. Hetnera, zasnovane na neokantovskoj filozofiji. I Hetner i Hartšorn su videli suštinu geografije u saznavanju (opisu, klasifikaciji) nebrojenih teritorijalnih jedinica (regija itd.). Prema njima, svaka regija je posebna neponovljiva individualnost. Dalje, geografija po svojoj suštini ne može praviti prognoze, to je zadatak drugih „generalizujućih” nauka; geografija je, pak, individualizujuća nauka. I kao zaključak iz toga: matematičkim metodama nema mesta u klasičnoj geografiji. Viši stepen geografije kao nauke predstavlja izdvajanje i klasifikacija teritorijalnih jedinica, a ne otkrivanje opštih zakona njihovog obrazovanja i razvoja. (Razumljivo je onda zašto se Hartšorn nikako nije mogao saglasiti sa idejama V. Bungea). Pored toga, negirao je bilo kakvu granicu i podvojenost između ekonomske i fizičke geografije. Zbog svojih ideja smatra se i predstavnikom horološke koncepcije u geografiji.

Hartšorn je bio profesor, a zatim i predsednik Američke asocijacije geografa. Dobitnik je brojnih priznanja. Umro je 29. oktobra 1992. godine.

HAUSHOFER Karl Ernst
(1869–1946)

HAUSHOFER Karl Ernst

Nemački general, politički geograf, predstavnik geopolitičkog pravca u geografiji.

Za vreme boravka u Japanu (1908–1910) proučavao je njihovu ekspanzionističku politiku što je obradio u delu „Geopolitika Pacifičkog okena” (1924). Povukao se iz armije 1919. godine, sa činom generalmajora. Nakon što je Nemačka izgubila Prvi svetski rat u potpunosti se posvetio regeneraciji njene imperije uz pomoć geopolitike. Haushofer je prihvatio Makinderovu ideju o „srcu kopna” (Heartland–evropski deo SSSR-a, Centralna Azija i Sibir) i smatrao da se to područje mora staviti pod kontrolu Nemačke. Znatan deo geopolitičkih ideja je preuzeo od Racela i Kjelena. Godine 1924. pokrenuo je časopis „Geopolitički dnevnik”. Na Univerzitetu u Minhenu je osnovao Geopolitički institut. Sa Hitlerom ga je upoznao njegov učenik R. Hes, a od 1933. godine geopolitika postaje zvanična militaristička teorija i doktrina nacizma. Smatrao je, u skladu sa idejom o „srcu kopna”, da Nemačka treba da ujedini snage sa Rusijom. Ipak, Nemačka je napala Sovjetski Savez 1941. godine. Za vreme Drugog svetskog rata trudio se da opravda osvajačke pretenzije Nemačke i Japana, iako mu je žena bila jevrejskog porekla. Njegov sin, Albreht, profesor geopolitike na Univerzitetu u Berlinu i učesnik u zaveri protiv Hitlera, pogubljen je od strane Gestapoa. Posle poraza Nemačke, kada je Haushofer optužen za ratne zločine, on i njegova žena izvršili su samoubistvo.

HEJERDAL Tor
(1914–2002)

HEJERDAL Tor

Norveški etnograf, putnik i pisac. Rođen u Larviku. Od 1933. Do 1938. studirao na Univerzitetu u Oslu. Učesnik je Norveškog pokreta otpora (19391945).

Od 1937. počeo je proučavati poreklo stanovništva Polinezije. Izneo je pretpostavku da su Polineziju naselile pridošlice iz Južne Amerike. Da bi dokazao takvu mogućnost, 1947. je sa pet saputnika izvršio plovidbu na splavu „KonTiki”, sagrađenom od balvana balze, po obrascu staroperuanskih pomoraca. Ekspedicija je prevalila put od luke Kalao u Peruu, do ostrva Tuamotu u Polineziji. Kretali su se samo uz pomoć sistema morskih struja i vetrova koji vladaju u tom delu Tihog okeana.

Godine 1953. Vodio je arheološku ekspediciju na ostrva Galapagos, gde je otkrio tragove drevne naseljenosti. U periodu od 19551956. izvodio je arheološka istraživanja na Uskršnjim ostrvima, ostrvima RapaIti i Markizskim ostrvima, gde je ustanovio vreme njihovog naseljavanja – IV vek. Nije uspeo 1969. da preplovi Atlantski okean na papirusnoj brodici „Ra”. To mu je uspelo, od obala Maroka do obala Amerike, na novoj papirusnoj brodici „Ra2”. Godine 1977. Vodio je ekspediciju na papirusnoj brodici „Tigris” u Indijskom okeanu. Napisao je 11 knjiga: „Putovanje na 'KonTikiju'“ (1948), „AkuAku”, „Tajna Uskršnjih ostrva” (1957), „Prilozi jednoj teoriji” (1969), „Ekspedicija 'Ra'“…itd.

HEKATEJ (HEKATAIOS) Miletski
(oko 546–480 pre n. e.)

HEKATEJ (HEKATAIOS) Miletski

Jedan od najstarijih grčkih istoričara i geografa. Autor dela „Obilaženje zemlje” koga su činile dve knjige, sa dragocenim etnografskim i kulturnoistorijskim podacima. U prvu knjigu „Evropa” uključio je i podatke o Severnoj Aziji. Druga knjiga „Azija” sadrži podatke i o Severnoj Africi. To je jedno od prvih regionalnogeografskih dela. Po svedočenju Herodota (koji se mnogo koristio Hekatejevim delom) , uz „Obilaženje zemlje” bila je priložena i karta s prikazom tada poznatog dela naseljenog sveta–ekumene. Karta nije sačuvana. Približno je rekonstruisana na osnovu sačuvanih fragmenata iz Hekatejevog dela, i opisa Herodota i drugih autora.

HENRIK (ENRIKE) MOREPLOVAC
(1394–1460)

HENRIK (ENRIKE) MOREPLOVAC

Sin portugalskog i sinovac engleskog kralja, jedan od najbogatijih ljudi u Portugaliji toga doba. Istakao se rano u mavarskom ratu, pri opsadi Seute (1412). Odrekao se prinčevskog života na dvoru i povukao se u zamak na Rtu Sagros, gde je osnovao opservatoriju i pomorsku akademiju, i skoro pedeset godina pripremao portugalske plovidbe u daleka mora. Neumorno je sakupljao geografske karte, knjige i informacije, astronomske i nautičke pribore, sazivao italijanske, arapske i jevrejske naučnike i pomorce, uporno unapređivao veštinu brodogradnje i plovidbe. Henrik nije doživeo ni jedno veliko otkriće od onih koja su proslavila Portugaliju u istoriji otkrivanja sveta. Ali, on je Portugaliji stvorio najbolje brodove i najbolje pomorce za osvajanje okeana. Životni san princa Henrika ispunili su njegovi učenici i naslednici jedan ljudski vek posle svoga učitelja.

Nadimak „Moreplovac” dodat mu je tek u XIX veku, simbolično, jer on sam nije plovio.

HERN Semjuel
(1745–1792)

HERN Semjuel

Engleski putnik, istraživač Kanade. Rođen u Londonu. Službovao u Kompaniji Hadsonovog zaliva.

Po nalogu te kompanije izveo je (1769–1772) nekoliko putovanja u severni deo Severne Amerike. Cilj je bio da se istraže unutrašnji rejoni kontinenta, izvide vodeni putevi na zapad i pronađu ležišta ruda, bakra pre svega. Dostigavši obale Severnog ledenog okeana ustanovio je da na severu nema reka koje se ulivaju u Tihi okean, da je kontinent tamo znatno širi nego se to u Evropi pretpostavljalo, i da je Severni ledeni okean čak i u julu pokriven ledom i neprohodan za plovidbu. U svojoj knjizi „Putovanje od utvrđenja Princa od Velsa ka Severnom ledenom okeanu” (1795) izneo je prilično zaokruženu sliku prirode i stanovništva toga Evropljanima tada još nepoznatog kraja.

HERODOT (HERODOTOS)
(između 490. i 480. – oko 425)

HERODOT (HERODOTOS)

Starogrčki istoričar i putnik. Rođen u Halikarnisu (Mala Azija). Posle uvođenja tiranije u njegovom rodnom gradu preselio se na ostrvo Samos. Oko 457–455. pre n. e. živeo je u Atini gde je održavao bliske odnose s Periklom i Sofoklom. Oko 444–443. pre n. e. preselio se mesto Turiji (Južna Italija).

Da bi napisao najpotpunije istorijsko delo posetio je sve u to doba poznate zemlje. Boravio je u Maloj Aziji, Vavilonu, Egiptu, Fenikiji, na Siciliji, obišao je obalu Crnog mora do grada Olivija. U svom delu „Istorija” u devet knjiga, na osnovu ličnih opažanja i podataka koje je dobio raspitivanjem, opisao je prirodne uslove tih zemalja, prošlost naroda koji ih naseljavaju, običaje i religiju. Među njegovim izvorima prvo mesto zauzima Hekatej. Po njegovom mišljenju, Zemlja je ovalna ravna ploča na koju se oslanja sferni nebeski svod.

HERŠEL (HERSCHEL) Vilijam
(1738–1822)

HERŠEL (HERSCHEL) Vilijam

Engleski astronom i optičar, član Londonskog kraljevskog društva. Rođen u Hanoveru (Nemačka), a u Englesku je došao 1757. pre nego se počeo baviti astronomijom, bio je poznati muzičar, kompozitor i nastavnik muzike. Astronomiju i matematiku je sam učio. Od 1773. posvetio se astronomskim posmatranjima. Sam je izradio stotine ogledala za teleskope i najbolje teleskope svoga doba. Otkrio je 1781. planetu Uran i nekoliko novih satelita.

Heršel se smatra osnivačem zvezdane astronomije. Prvi je 1785. odgonetnuo oblik i procenio veličinu naše Galaksije, shvativši da se radi o posebnom zvezdanom sistemu. Šest godina kasnije, prvi je napravio razliku između maglina i dalekih galaksija. Napravio je kataloge koji su sadržavali par hiljada nebeskih objekata, otkrio je kretanje celog Sunčevog sistema, i dr. Zanimljivo je napomenuti da su mu pomoćnici bili sestra Karolina i sin Džon, takođe zaslužni astronomi.

HETNER (HETTNER) Alfred
(1859–1941)

HETNER (HETTNER) Alfred

Nemački geograf. Rođen u Drezdenu. Od 1894. profesor Lajpciškog, a od 1899. do 1928. Hajdelbergškog univerziteta.

Putovao je po Južnoj Americi (1882–1884, 1888–1890), posetio je Kolumbiju, Peru, Čile, Boliviju, Brazil. Putovao je takođe po Egiptu (1908), Alžiru i Tunisu (1912), po Južnoj i Istočnoj Aziji (1913–1914). Izvodio je istraživanja u zemljama Srednje i Istočne Evrope. Proučavao je geološku građu i reljef Saksonske Švajcarske.

Autor dela: „Geografija, njena istorija, suština i metode” (1927), „Uporedna geografija” (1933–1935), „Opšta antropogeografija” (1947) i dr. Osnovao je i do 1935. uređivao časopis Geographosch zeitschrift.

Osnovni naučni radovi su mu posvećeni regionalnoj geografiji, geomorfologiji, klimatologiji, geografiji čoveka, metodici predavanja, istoriji i metodologiji geografije. Izgradio je metafizičku metodološku koncepciju geografije. Svrstavao je geografiju u prostorne (“horološke”) nauke. Smatrao je da se zadatak geografije sastoji samo u otkrivanju prostornih odnosa i veza predmeta i pojava na površini Zemlje, bez istraživanja njihovog sadržaja i razvoja. Kao pobornik jedinstvene geografije, svodio ju je samo na regionalnu geografiju. Posmatrao je čoveka kao komponentu geografskog landšafta, odvojeno od društva i zakona njegovog razvoja.

HIGDEN Ranulf
(oko 1299 – oko 1365)

HIGDEN Ranulf

Engleski istoričar, benediktinac u Česteru, napisao je hroniku sveta (Polychronicon) koja je u kasnijem Srednjem veku bila veoma rasprostranjena i od naročitog značaja zbog geografskog opisa tada poznatih zemalja.

HIPARH (HIPPARCHOS) iz Nikeje
(II v. pre n. e.)

HIPARH (HIPPARCHOS) iz Nikeje

Hiparh je najveći astronom Starog sveta. Rođen je u Nikeji, u Maloj Aziji. Najveći deo života i rada proveo je na ostrvu Rodos. Njegova glavna dela nisu sačuvana, i o njima znamo samo na osnovu njihovog pominjanja u delima kasnijih naučnika.

Dug je spisak njegovih dostignuća u astronomiji. Sastavio je prvi popis zvezda i sazvežđa, tačnije od prethodnika odredio dužinu godine, otkrio je pojavu (precesiju) zbog koje su se vremenom menjale koordinate zvezda, konstruisao je nove astronomske instrumente... itd.

 

Ali, iako je Hiparh napisao petnaestak astronomskih dela, a samo jedno geografsko, on je zaslužio da se nazove i geografom. Geografsko delo je nosilo naslov „Protiv geografije Eratostena”. Komentarišući „Geografiju” Eratostena, Hiparh je izneo svoje mišljenje o svim geografskim temama toga doba. Njegov glavni doprinos geografiji ogleda se u nastojanju da geografska karta mora biti utemeljena na podacima određenih matematičkim i astronomskim putem. Uveo je u geografiju određivanje položaja tačaka na Zemljinoj lopti pomoću geografskih koordinata ie smislio dva načina tačne konstrukcije kartografske mreže – stereografsku i konusnu projekciju.

Smatra se da su dosta njegovih rezultata u svoja dela ugradili kasniji naučnici, pre svega Ptolemej.

HIPOKRAT (HIPPOKRATES)
(460–377. pre n. e.)

HIPOKRAT (HIPPOKRATES)

Poznati lekar sa ostrva Kosa, osnivač naučne medicine. Njegov život je slabo poznat. Otac mu je bio takođe lekar, i omogućio mu dobro obrazovanje. U mladosti je Hipokrat preduzimao daleka putovanja, ali nije poznato koliko je i po kojim zemljama putovao. O pojedinostima u njegovom životu postoje različita predanja. Iz mnoštva njemu pripisivanih dela (oko 130), danas se samo šest smatra originalnim. U njih spadaju „Aforizmi” koji sadrže osnove naučne medicine. Hipokrat se klonio vulgarnog empirizma, njegova teorija i praksa se zasnivala na dugogodišnjim pažljivim posmatranjima i istraživanjima ljudskih bolesti.

U svom radu „O vazduhu, vodama i mestima”, koji nije u potpunosti sačuvan, Hipokrat objašnjava međusobne veze između prirode i čoveka. On prirodu smatra najboljom pomoćnicom i lekarima predlaže da se pozabave proučavanjem geografskog položa i prirode mesta, kamo ih sudbina nanese. Međutim, sama njegova predstava o tim uticajima je bila dosta primitivna. Ovaj rad ima važnost za geografe i zbog toga što daje podatke o životu i obredima skitskih i sarmatskih plemena.

HOMER
(IX ili X v. pre n. e.)

HOMER

Najstariji evropski pesnik, poštovan tokom cele antike kao tvorac „Ilijade” i „Odiseje”. Domovina mu je, verovatno, bila jonska Mala Azija; o njegovom životu ne znamo ništa. U „Ilijadi”, starijem epu, priča se o gnevu Ahila, koga je uvredio Agamenon u Trojanskom ratu, i završava se Hektorovom smrću. „Odiseja” je ep o Odisejevim lutanjima i njegovom povratku iz Troje kući na Itaku.

U oba epa se vrlo jasno odražavaju Homerove geografske predstave. U „Odiseji” se pominju mnoga mesta pod nazivima koji odavno ne postoje, tako da ih je teško identifikovati. Pokušaji takve identifikacije su počeli vrlo davno i nastavljaju se i danas, ali bez velikog uspeha: jedni sva pomenuta mesta traže i nalaze na prostoru priobalja Sredozemnog mora, drugi–samo u istočnom delu Sredozemnog mora i na Crnom moru, treći, suprotno,–u zapadnom delu Sredozemnog mora i u Atlantskom okeanu. Jednom rečju–do danas u tom smislu nije postignuta saglasnost, mnogo toga ostaje nejasno i nerazumljivo. U Odisejevim lutanjima i doživljajima odražavaju se priče o dalekim ekspedicijama, posebno feničanskim, ali sve to tako izgleda mitski da je skoro nemoguće razdeliti realno od fantastičnog.

Homeru je sasvim detaljno poznata obala Male Azije, a takođe Egipat i Libija, on govori o postojanju Pigmeja koji žive iza zemlje Etiopljana, ali nisu mu nepoznati ni Vavilon ni Asirija. Na severu, prema Homerovoj predstavi, leže zemlje čiji jedni stanovnici ne poznaju nikakvo oruđe i oružje, drugi koji ne poznaju poljoprivredu i vatru, i ne znaju spremati hranu. Homer zamišlja Zemlju kao blago ispupčeni kopneni disk, sličan štitu, koga sa svih strana oplakuje Okean.

Antički geografi su se sporili oko toga da li je Homer ujedno bio i prvi geograf. Takovog su ga smatrali, na primer, Hiparh i Strabon, dok mu je Eratosten odricao prvenstvo.

HONDIJ (HONDIUS) Jodok
(1563–1612)

HONDIJ (HONDIUS) Jodok

Jodok Hondij (Hondijus), bio jedan od najeminentnijih gravera svoga vremena, poznat je po svom radu u saradnji sa istaknutim kartografima i izdavačima krajem 16. i početkom 17. veka.

Flandrijskog porekla, odrastao u Gentu, obučavao se za konstruktora instrumenata i globusa i gravera mapa. Godine 1584., bežeći od religioznih nemira otišao je u London gde je proveo nekoliko godina pre konačnog nastanjivanja u Amsterdamu oko 1593. Za vreme boravka u Londonu, stupio je u kontakt sa tadašnjim vodećim naučnicima i geografima i gravirao karte u The Mariner’s Mirrouru, engleskom izdanju Vagenerovog (Njaghenaer) Sea Atlasa kao i sa Piterom van der Kerom (Pieter van der Keere), svojim zetom. Svakako da mu je privremeno izgnanstvo u Londonu bilo od velike koristi i donelo međunarodnu reputaciju, zbog čega nije bila slučajnost da je Spid (Speed) baš njega izabrao da gravira table za karte u The Theatre of the Empire of Great Britaine (Pozorištu britanske imperije) u periodu između 1605. i 1610. godine.

Godine 1604. Hondij je kupio table Merkatorovog atlasa koje, uprkos svojoj izuzetnosti, nisu mogle uspešno da se nose sa konstantnom potražnjom za Ortelijusovim (Ortelius) Theatrum Orbis Terrarum. Da bi održao konkurentnost, Hondij je dodao oko 40 karata Merkatorovom originalnom broju i od 1606. godine objavio proširena izdanja na više jezika, i dalje pod Merkatorovim imenom, ali i svojim kao izdavačem. Ti atlasi su postali poznati kao MerkatorHondijusovi. Naredne godine, karte su regravirane u minijaturnoj formi i izdate kao džepni Atlas Minor. Nakon smrti Jodoka Hondija starijeg, 1612. godine, rad na dva atlasa, velikom i minijaturnom, nastavili su njegova udovica i dva sina, Jodok II (1594–1629) i Henrik (1587–1638), u saradnji sa Jan Jansonom (Jan Jansson) u Amsterdamu. Od 1606. godine nadalje, štampano je oko 50 izdanja sa povećanim brojem karata i tekstovima na vodećim evropskim jezicima. Sadržaj tih izdanja je pripisan Merkatoru.

Kartografska dela: Karte u The Marriner’s Mirrouru (Vagener/Ešli) (Njaghenaer/Ashley) (1588); Karta sveta u dve hemisfere koja ilustruje Drejkovo kružno putovanje (1590); Hiberniae novissima descriptio: Boazijeva (Boazio) karta Irske: izgravirao Piter van der Ker (oko 1591–1592); Evropa (zidna karta): sa Piterom van der Kerom (1595); Svet i kontinenti (1598); Karte za Caert Thresoor (Langens/Kornelis Klez) (Langenes/Cornelis Claesz), sa Piterom van der Kerom (1599); karte 12 engleskih grofovija Vilijama Šmita (Njilliam Smith) (“anonimne karte”) (1602–1603); Ptolemejeva Geographia (Merkator) (1605; 1618–1619. reizdanja); Karte za The Theatre of the Empire of Great Britaine (Spid) (16051610); Atlas sveta (Merkator /Hondijusova serija) (1606); Atlas Minor (Manji atlas) (Merkator/Hondijusova serija) (1607); Karta sveta u Merkatorovoj projekciji (1608);

Godine 1604. Hondij je kupio table Merkatorovog atlasa koje, uprkos svojoj izuzetnosti, nisu mogle uspešno da se nose sa konstantnom potražnjom za Ortelijusovim (Ortelius) Theatrum Orbis Terrarum. Da bi održao konkurentnost, Hondij je dodao oko 40 karata Merkatorovom originalnom broju i od 1606. godine objavio proširena izdanja na više jezika, i dalje pod Merkatorovim imenom, ali i svojim kao izdavačem. Ti atlasi su postali poznati kao MerkatorHondijusovi. Naredne godine, karte su regravirane u minijaturnoj formi i izdate kao xepni Atlas Minor. Nakon smrti Jodoka Hondija starijeg, 1612. godine, rad na dva atlasa, velikom i minijaturnom, nastavili su njegova udovica i dva sina, Jodok II (1594–1629) i Henrik (1587–1638), u saradnji sa Jan Jansonom (Jan Jansson) u Amsterdamu. Od 1606. godine nadalje, štampano je oko 50 izdanja sa povećanim brojem karata i tekstovima na vodećim evropskim jezicima. Sadržaj tih izdanja je pripisan Merkatoru.

Kartografska dela Henrika Hondija: Mercator’s atlas (Merkatorov atlas) (Merkator / Hondijus / Janson) (1606; 1613, 1619. izdanja objavili udovica Jodoka Hondija starijeg, Jodok II i Henrik; 1623–1633. 5 izdanja koje je objavio sam Henrikus; 1633–1641. 5 izdanja u saradnji sa Jan Jansonom.

HUMBOLT (HUMBOLDT) Aleksandar Fridrih Vilhelm
(1769–1859)

HUMBOLT (HUMBOLDT) Aleksandar Fridrih Vilhelm

Svestrani nemački prirodnjak, geolog i putnik, koji se, zajedno sa K. Riterom, smatra osnivačem savremene geografije. Bio je veliki i hrabar putnik. Glavno svoje naučno putovanje izveo je početkom XIX veka po Srednjoj i Južnoj Americi. Putovanje je trajalo pet godina, tokom kojih je istraživao deo teritorije Veneculele duž reke Orinoko. Zatim je posetio Kubu, Kolumbiji, Peru i Ekvador. Istraživao je ekvatorske predele Anda, zanimajući se posebno za vulkanizam. Vrativši se u Evropu, doneo je vredne prirodnjačke zbirke i herbarijume. Rezultate svojih raznovrsnih istraživanja objavio je u više tomova, pod naslovom „Putovanje u ekvatorske oblasti Novog sveta”. Osim ovog dela, objavio je i petodelnu knjigu „Kosmos” u kojoj je želeo da uopšteno izloži sva naučna dostignuća svoga vremena.

Zapravo, posle Napoleona i Velingtona, Humboldt je bio najpoznatiji čovek toga vremena u Evropi i njegove ideje dale su glavni doprinos nemačkoj i evropskoj kartografiji 19. veka. Posebno njegov stav da karte treba da predstavljaju daleko više od prostog topografskog pregleda, naveo je nemačke kartografe da objave moderne fizičke atlase koji su ostali neprevaziđeni do današnjih dana.

Kartografska dela: Karte u Voyage de Humboldt et Bonpland (1805–1814; brojna reizdanja); Atlas Geographiljue et Physiljue de Royaume de la Nouvelle Espagne (1811–1812); Atlas du Nouveau Continent (1814–1834).

Zahvaljujući ogromnom doprinosu razvoju geografije, mnogi geografski objekti danas nose Humboltovo ime. Po njemu su nazvani planinski grebeni u Centralnoj Aziji (i tamo je istraživao) i Severnoj Americi, planina na ostrvu Nova Kaledonija, hladna morska struja uz obale Perua, lednik na Grenlandu itd.

Na vrh ↑

I

IBN BATUTA Abu Abdulah Muhamed
(1304–1377)

IBN BATUTA Abu Abdulah Muhamed

Arapski putnik, rođen u Tangeru (Maroko).

Prvo svoje putovanje poduzeo je u vezi sa hodočašćem u Meku. Trajalo je od 1325. do 1349. Krenuvši iz Tangera, presekao je Severnu i Istočnu Afriku, Bliski i Srednji Istok. Posetio je Egipat i Palestinu, dve godine je proveo u Meki. Zatim je preko Sirije i Male Azije došao u grad Sinop, prešao Crno more, boravio na Krimu, i dospeo u tatarsku prestonicu Saraj. Pratio je tatarsko poslanstvo u Konstantinopolj. Vrativši se u Saraj, uputio se u Horezm, posetivši Buharu i Samarkand. Presekavši reku Amu Darju i planinski venac Hindukuš, dospeo je u Indiju, gde je, trgujući, ostao nekoliko godina. Potom je otišao i Indoneziju, a odatle morem u Kinu. Preko Cejlona, Sirije i Egipta vratio se u Maroko i naselio se u gradu Fesu. Pratio je poslanstvo sultana Fesa (13521353) u Sudan. Prešao je Zapadnu Saharu, boravio u gradu Timbuktu na reci Niger, a onda se preko Centralne Sahare vratio u Fes. Istoriju svojih putovanja je izdiktirao piscu Ibn Džuzaju. Bez obzira na to što je Ibn Batuta diktirao oslanjajući se samo na svoje sećanje, njegova kazivanja sadrže veoma značajne podatke o prirodi, društvenom životu i istoriji zemalja koje je obišao. Delo je bilo završeno 1355.

IBN HAUKAL (HAWQAL) Abu al Kvasim Muhamed
(X vek)

IBN HAUKAL (HAWQAL) Abu al Kvasim Muhamed

Ibn Haukal, arapski geograf i putnik, rođen u mestu Nisibis, u gornjoj Mesopotamiji, proveo je veći deo svog života putujući (od 943. do 973. godine, kada se pojavio na Siciliji). U tom periodu obišao je najveći deo islamske Afrike, kao i Persije i Turkestana. Moguće da je bio i trgovac, budući da u svom delu iznosi niz činjenica koje se odnose na trgovačke aktivnosti. Takođe, izvestan broj stručnjaka smatra da je on bio i misionar neke religijske sekte što ga je motivisalo na putovanja.

Autor je dela „Slika Zemlje” (Kitab surat alard, poznato i kao Kitab almasalik njaalmamalik). Ovo delo nam je dostupno u vidu rukopisa iz 1086. godine, koji se čuva u muzeju u Istambulu. Ranije verzije knjige potiču iz 961., 971. i 988. godine. „Slika Zemlje” je veoma značajna i zbog karata koje sadrži.

 

Period arapske kartografije, koga su obeležili AlIstahri i Ibn Haukal, karakteriše se grupama karata koje su pratile geografske tekstove. Zbog izuzetne međusobne sličnosti, te grupe karata su nazvane „Atlas islama”. Atlasi tog tipa, obično se sastoje iz 21 karte: karte sveta, Sredozemnog mora, Indijskog okeana (koji je označavan kao Persijsko more), Kaspijskog jezera i 17 karata delova arapske imperije, kao i tekstove standardizovanih sadržaja. Oni najverovatnije potiču od samo jednog autora, a izvesne razlike koje među njima postoje nastale su prilikom mnogobrojnih kopiranja. Neki od autora koji su koristili te karte za svoja dela bili su AlIstahri i Ibn Haukal. Zna se i za njivov susret u dolini Inda, gde su razmenili iskustva. Njihovi radovi veoma su slični (u podeli materije, broju poglavlja, izrazima koji su korišćeni i sl.), ali ipak je rad Ibn Haukala tekstualno nešto bogatiji i razvijeniji. Ti radovi su imali više izdanja i poslužili su kao osnova kasnijim arapskim i persijskim kartografima i geografima. AlIstahri i Ibn Haukal nisu se zanimali za projekcije niti su pominjali geografsku dužinu i širinu. Kopnene površine su predstavljali veoma šematizovano i njihove karte se ne mogu sastavljati u veću celinu (kao npr. kod Idrizija). Obojica su rastojanja između mesta davali u danima potrebnim da se ona savladaju. Takođe, obojica su istakli činjenicu da su Kaspijsko i Aralsko jezero zatvorene vodene površine.

Na karti sveta (oko 980.), Ibn Haukal predstavlja Zemlju okruženu okeanom sa dva ogromna zaliva. Indijski okean je prikazan skoro kao zatvorena vodena površina, što je uticaj Ptolemeja. Oblici na karti su u ogromnoj meri šematizovani i teško su prepoznatljivi. Prikaz Evrope je veoma deformisan, tako da se Apeninsko poluostrvo prostire u pravcu zapadistok. Veoma je značajno ukazati na prikazivalje Južnog kontinenta ili zemlje Antipoda.

IBN RUSTA Ibn Dasta Abu Ali Ahmed ibn Omar
(kraj IX – poč. X v.)

IBN RUSTA Ibn Dasta Abu Ali Ahmed ibn Omar

Arapski geograf, putnik i pisac, enciklopedist. Rođen u Isfahanu. Poreklom Persijanac.

Putovao je po zemljama Azije i Istočne Evrope. Godine 903. posetio je Meku. Bio je u Persiji i Srednjoj Aziji. Napisao je enciklopediju „Knjiga skupocenih ogrlica” (posle 903.), koja se sastojala od sedam delova. Sačuvan je samo sedmi deo u kome su izložena geografska i astronomska znanja toga vremena. Između ostalog i dokazi za Zemljin loptast oblik, podaci o klimatima, rekama, trgovačkim putevima, te narodima Bliskog i Srednjeg Istoka, i Istočne Evrope.

IBN SINA (AVICENNA) Abu Ali Husein ibn Abdalah
(980–1037)

IBN SINA (AVICENNA) Abu Ali Husein ibn Abdalah

Srednjoazijski filozof, prirodnjak i lekar. Rođen u mestu blizu Buhare. U Buhari je proveo mladost i prve godine svoje naučne i lekarske delatnosti. Gonjen od muslimanskog sveštenstva, 1002. prelazi u prestonicu Horezma (današnji grad Urgenč) gde je živeo u svojstvu dvorskog lekara. Potom je 1012. prešao u Persiju, prvo u Isfahan, a potom u Hamadan, gde je bio dvorski lekar i vezir.

Jedan je od najvećih naučnika Srednjeg veka. Glavni filozofski radovi su mu: „Knjiga iscelenja”, „Knjiga uputstava i pouka” i „Knjiga znanja”. U „Knjizi iscelenja” (1021–1023) uporedo s filozofskim pitanjima razmatrao je probleme porekla živog sveta, nastanka planina, a takođe je opisivao sastav i svojstva minerala, sastav meteorita, građu i život biljaka i dr. Predložio je klasifikaciju mineralnih tela koje su se držali naučnici sve do sredine XVIII v. Delio ih je na stene, topljiva tela (metali), zapaljive materije i soli.

IDRIZI (IDRISI) Abu Abdulah Muhamed ibn Muhamed
(1100–1161. ili 1165)

IDRIZI (IDRISI) Abu Abdulah Muhamed ibn Muhamed

Arapski geograf, kartograf i putnik, rođen u Seuti (Maroko). Obrazovanje je stekao u Kordobi.

Putovao je po Severnoj Africi i Španiji, Portugaliji, Engleskoj, Francuskoj i Maloj Aziji. Od 1131. živeo je na dvoru sisilijanskog kralja u Palermu. Napisao je geografsko delo „Geografska zabava” u kome je dao podatke o arapskim zemljama Severne Afrike i Bliskog istoka, a takođe i o nekim evropskim zemljama (Italija, Francuska, Nemačka). Knjiga je zasnovana pretežno na podacima iz geografske literature, kao i podacima koje je Idrizi dobio od trgovaca i hodočasnika. Važno je napomenuti da se u ovoj knjizi nalaze podaci i o Slovenima. Na primer, Idrizi pominje neke naše gradove, kao što su Beograd i Niš.

Idrizi je prihvatio antičku predstavu o Zemlji kao lopti, i njenu podelu na sedam širinskih zona, tzv. klimata. Uz knjigu je uradio i dve karte tada poznatog dela sveta urađene na osnovu Ptolemejeve „Geografije”. Jedna je bila celovita i kružna, a druga četverougaona, na 70 listova. Po sadržaju i tačnosti Idrizijeve karte su prevazilazile sve geografske karte u Evropi toga doba. Originalne Idrizijeve karte nisu sačuvane, do nas su došle samo kopije.

ILIĆ Jovan
(1928–2008)

ILIĆ Jovan

Geograf, profesor Geografskog fakulteta u Beogradu. Doktorirao 1968, za redovnog prof. izabran 1988. Bavi se problemima društvene geografije. Objavio je 6 udžbenika, 4 monografije ili poglavlja u monografijama, preko 130 naučnih i stručnih radova, izradio više geografskih karata i atlasa. Značajnija dela: Karakteristike funkcionalnih odnosa između grada i okoline sa posebnim osvrtom na SR Srbiju (1970), Rast i osnovne karakteristike gradskog stanovništva Srbije (1984), Razvoj naseljenosti u Srbiji (1985). Dobitnik je Ordena rada sa zlatnim vencem, Medalje Jovana Cvijića, Medalje ''Eötvös Lórénd'' i Plakete SGD. [ESN]

ISAČENKO Anatolij Grigorjevič
(1922–)

ISAČENKO Anatolij Grigorjevič

Ruski geograf i kartograf. Od 1964. godine profesor Lenjingradskog univerziteta.

Naučni radovi su mu posvećeni opštim zakonomernostima fizičke geografije, pitanjima fizičkogeografskog rejoniranja i kartiranju landšafta. Razradio je principe i metode klasifikacije landšafta, fizičkogeografskog rejoniranja i sastavljanja lanšaftnih karata. Dao je teoretsku generalizaciju istorije razvoja geografskih ideja. Autor je radova Fizikogeografičeskoe kartirovanie (d. 13, 1958–1961) i Razvitie geografičeskih idej (1971).

Na vrh ↑

J

JANKOVIĆ Nenad Đ.
(1911 – 1997)

JANKOVIĆ Nenad Đ.

Najveći poznavalac narodnih predstava o nebu i astronomske prošlosti srpskog naroda. U tri nezavisne knjige je sistematski izložio narodna verovanja kao i astronomske tekstove u starim rukopisima i kasnije nastalim štampanim kalendarima. Njegova knjiga o našoj novijoj istoriji astronomije (do početka XX veka) još nije našla izdavača.

Nenad Janković je najzaslužniji pregalac Astronomskog društva „Ruđer Bošković“. Bio je član svih njegovih uprava od 1934. do1997, sekretar, predsednik i glavni i odgovorni urednik časopisa  „Saturn“ (1940) i „Vasiona“ (1953–1972). O radu ovog Društva pre Drugog svetskog rata je napisao knjigu. Objavio je niz radova iz istorije astronomije, kao i popularnih članaka i knjiga. Po struci je bio pravnik. [MJ]

JOVANOVIĆ Petar
(1893–1957)

JOVANOVIĆ Petar

Geograf,  član SAN. Doktorirao 1922, za redovnog prof. Filozofskog fakulteta u Skoplju izabran 1932. Posle Drugog svetskog rata prelazi na PMF u Beogradu. Osnovao je Katedru za geografiju i Geografski institut u Skoplju, kao i Geografski institut SAN 1947, čiji je upravnik bio do smrti. Za redovnog člana SAN izabran je 1948, a 9 godina bio je njen generalni sekretar. Bavio se geomorfologijom, ali i dr. geografskim disciplinama. Objavio je preko 30 naučnih radova i veći broj članaka u raznim enciklopedijama. Značajnija dela: Zagaćeni karst (1924), Uzdužni rečni profili – njihovi oblici i stvaranje (1938), Osvrt na Cvijićevo shvatanje o abrazionom karakteru reljefa po obodu Panonskog basena (1951), Epigenetske osobine sliva i doline Topčiderske reke (1953). [ESN]

Na vrh ↑

K

KABOT (CABOT) Džon (Đovani)
(oko 1450–1499?)

KABOT (CABOT) Džon (Đovani)

Italijanski moreplovac. Rođen u Đenovi (Italija). U Englesku se preselio oko 1490. Godine 1496. dobio je od engleskog kralja patent na pravo plovidbe pod engleskom zastavom s ciljem otkrića i proučavanja novih zemalja. Iz Bristola je isplovio 1497. na zapad, u nameri da nađe morski put za Kinu. Krajem juna dospeo je do hladne i puste „zemlje”, očigledno poluostrva Labrador ili ostrva Njufaundlend. Posle Vikinga, to je bila prva evropska poseta Severnoameričkom kontinentu. Sam Kabot je smatrao da je našao put u Istočnu Aziju, i da je samo zašao previše na sever. Vraćajući se otkrio je ribom bogati Veliki Njufaundlendski bank. Sastavio je kartu svoje plovidbe ali ona nije sačuvana. Godine 1498. ponovo je predvodio ekspediciju na zapad. Podaci o toj ekspediciji su krajnje oskudni. Zna se pouzdano da je ekspedicija došla do Severnoameričkoh kontinenta i da se kretala duž istočnih obala, verovatno sve do Floride. U povratku je brod na kome je bio Kabot nestao bez traga. Tada je komandu nad ekspedicijom preuzeo njegov sin S. Kabot.

KABOT (CABOT) Sebastijan
(oko 1475–1557)

KABOT (CABOT) Sebastijan

Italijanski moreplovac, sin Džona Kabota. Rođen u Veneciji. Živeo u Engleskoj.

Učestvovao je 1498. u pomorskoj ekspediciji koja je tražila put za Kinu. S istim ciljem ponovo je 1517. plovio ka obalama Severne Amerike, dostigavši Hadsonov zaliv. Bio je pozvan u Španiju, gde je (1526–1530) predvodio krupnu špansku ekspediciju ka obalama Južne Amerike. Dostigao je ušće reke La Plate i po rekama Parana i Paragvaj prodro u dubinu kontinenta. Ponovo se vratio u službu engleskog kralja, postavši glavni pomorski nadzornik. Postao je jedan od osnivača engleske flote. Inicijator je prvih pokušaja da se kroz Severoistočni morski prolaz zaobiđe Azija i dosegne Kina. Kao i njegov otac, Sebastijan Kabot je bio odličan matematičar. U Sevilji je 1544. sastavio u to vreme veoma poznatu kartu sveta.

KALESNIK Stanislav Vikjentjevič
(1901–1977)

KALESNIK Stanislav Vikjentjevič

Ruski geograf i glaciolog, akademik od 1968. Završio Lenjingradski univerzitet (1929). Na tom Univerzitetu je i radio, od 1938. kao profesor.

Osnovni pravci njegove naučne delatnosti su teoretska pitanja opšteg zemljovedenija, učenje o landšaftima i glaciologija. Bavio se i geomorfologijom. Uveo je u geografsku literaturu nove pojmove–hionosfera (ledeni omotač), energija olednjenja, geografska struktura. Učinio je tačnijim pojam geografskog landšafta, podvukao je nužnost izvođenja specijalnih landšaftnih istraživanja. Autor je radova Osnovi obšćego zemlevedenija (2. izd. 1955), Obšćaja glaciologija (1939) i dr.

KAMERON (CAMERON) Verni Lovet
(1844–1894)

KAMERON (CAMERON) Verni Lovet

Engleski mornar i putnik, istraživač unutrašnjosti Afrike, basena reke Kongo.

Predvodio je 1873. ekspediciju koja je tražila D. Livingstona. Pomoć je zakasnila, sreli su samo Livingstonove saputnike koji su prenosili njegovo telo u Zanzibar. Kameron je rešio da nastavi put do zapadne obale Afrike. Godine 1874. dostigao je jezero Tanganjika, obišao mu južni deo i otkrio da iz njega ističe reka Lukuga. Dokazao je da ovo jezero pripada sistemu reke Kongo, a ne reke Nil kao su mislili pre njega. Zatim je istraživao reku Lualaba. Na zapadnu obalu Afrike izbio je 1875. Tokom putovanja astronomski je odredio položaje niza tačaka, izmerio je visine oko 4000 tačaka, i time postavio temelje za tačno kartografisanje unutrašnjosti Afrike. Svoje putovanje je opisao u knjizi „Kroz Afriku” (t. 12, 1885–1888). Osim po Africi, putovao je 1878. po Maloj Aziji i Persiji.

KANT Imanuel
(1724–1804)

KANT Imanuel

Nemački filozof, rodonačelnik klasične nemačke filozofije, „nemačkog idealizma”. Doktorirao na filozofiji 1755. godine. Njegova predavanja uključivala su i fizičku geografiju.

Pojedine postavke geografskog determinizma zasnovane su na idejama Kanta. On smatra da karakter ljudi i njihovi teološki stavovi zavise od svojstava zemljišta, a sa druge strane, ističe da ljudi žive i rade isključivo na osnovu svojih moralnih uverenja. Takođe, smatra da se geografija bavi pojmovima koji se istovremeno javljaju u prostoru. Geografija, prema njemu, istražuje trenutno stanje bez vremenske dimenzije (začetak horološke teorije). Ističe da je fizička geografija „srž prirode”, osnova za „sve ostale geografije”. Podelio je geografiju na fizičku, matematičku, moralnu, teološku i političku geografiju.

 

Tvorac je jedne od prvih naučnih hipoteza o postanku vasione. Ona se redovno pominje zajedno sa nešto kasnijom Laplasovom hipotezom, koja objašnjava samo postanak Sunčevog sistema, ali od koje se bitno razlikuje. Postanak bilo kojeg galaktičkog sistema morao je, po Kantu, biti otprilike isti., npr. sličan postanku našeg Sunčevog sistema. Prema njegovoj hipotezi, prostor Sunčevog sistema ispunjavale su, u prapočetku, čestice kosmičke prašine, koje su se uzajamno privlačile po zakonu gravitacije. Usled neravnomernog rasporeda čestica, u središtu se obrazovala masa koja je postala opšti privlačni centar (buduće Sunce) kojem su težile čestice iz svih pravaca. Ova u prvo vreme haotična kretanja, postajala su sve ujednačenija, da bi se konačno pretvorila u opšte kruženje čestica oko centralnog tela u istom smeru i približno u istoj ravni (i samo centralno telo počelo se obrtati u ustom smeru, oko ose normalne na tu ravan). Takođe, u osnovnoj ravni javila su se mesta jačih koncentracija, tj. privlačni centri od kojih su formirane planete i njihovi sateliti.

Značajnija dela: „Opšta prirodna istorija i teorija neba” (General Natural History and Theory of the Heavens) (1755), „Uvod u svaku buduću metafiziku” (Prolegomena to Any Future Metaphysics) (1783), „Osnovni metafizički principi prirodne filozofije” (Metaphysical Rudiments of Natural Philosophy) (1786), „Kritika moći rasuđivanja” (Critiljue of Judgement) (1790) i „Religija unutar granica čistog uma” (Religion Njithin the Boundaries of Pure Reason) (1793).

KARPINI (CARPINI) Đovani da Plano
(oko 1182–1252)

KARPINI (CARPINI) Đovani da Plano

Italijanski putnik, franjevački redovnik. Rođen u Peruđi. Po nalogu pape Inoćentija IV predvodio je 1245. poslanstvo u Mnogoliju, s ciljem uspostavljanja diplomatskih odnosa. Put ga je vodio kroz Češku, Krakovsko vojvodstvo, kroz Kijev, nizije uz Volgu, po priobalju Aralskog mora, kroz pustinje i planine Centralne Azije. U julu 1246. stigao je u rezidenciju mongolskog hana (blizu Karakoruma). Diplomatska misija se završila neuspehom i Karpini se 1247. vratio nazad. U svom izveštaju on je naveo opširne podatke o prirodi, privredi, životu, istoriji i državnom uređenju zemalja koje je posetio.

KASTELNO (CASTELNAU) Fransis
(1812–1880)

KASTELNO (CASTELNAU) Fransis

Francuski prirodnjak i putnik, istraživač basena reke Amazon i Brazilskih planina. Rođen u Londonu.

Između 1837. i 1841. putovao je po Kanadi, SAD i Meksiku. Godine 1843. predvodio je francusku ekspediciju u ekvatorijalni deo Južne Amerike. Iskrcavši se u rejonu Rio de Žaneira, ekspedicija se na konjima i peške zaputila u dubinu kontinenta. Kastelno je (1844–1845) istražio basen reke Tokantins, izvorište reke Paragvaj, njen gornji tok i razvođe sa rekom Madeira. Presekao je oblast Grand Čako, Bolivijske Alpe, i blizu prestonice Perua, Lime, izbio na Tihi okean. Iz Lime se ekspedicija (1846–1847) okrenula ka istoku u grad Kusko, a zatim duž reka Ukajali i Amazon izašla na Atlantski okean. Kastelnovo delo „Ekspedicija u centralne delove Južne Amerike” (t. 16, 1850–1861) dopunjena je sa 6 atlasa, te mnoštvom crteža i tabela.

KAZVINI alKazvini Zakarija ibn Muhamed
(1203–1283)

KAZVINI alKazvini Zakarija ibn Muhamed

Napisao je rad „Kosmografija” (1263) koji predstavlja enciklopedijski pregled podataka iz prirodnih nauka. Prva knjiga obuhvata samo kosmografiju. U drugoj knjizi „Spomenik gradova i vesti o ljudima” (koja se ponekad razmatra kao zasebno delo) sadrži opis reljefa i klimata zemalja arapskog Istoka, podatke o nekim mineralima i njihovoj primeni, te istorijske podatke o raznim narodima. U knjigu je uključen i rečnik biljaka i životinja. U njoj su takođe i biografije poznatih ljudi toga vremena.

KEMPFER (KÄMPFER) Engelbert
(1651–1716)

KEMPFER (KÄMPFER) Engelbert

Nemački lekar, prirodnjak i putnik po Aziji, jedan od prvih Evropljana koji je posetio Japan.

U sastavu švedskog poslanstva, 1683. je, preko Moskve, Volgom, kroz Astrahan, preko Persijskog mora, stigao u Persiju. Stupivši u IstočnoIndijsku kompaniju 1685. na njenim je brodovima posetio Južnu Arabiju, ostrvo Cejlon, Indiju, ostrva Javu i Sumatru, i Indokinu. Posle duge i opasne plovidbe, 1690. je dospeo u Japan i tamo ostao dve godine. Skupio je opširan materijal o prirodi, istoriji, životu i društvenom uređenju te zemlje. Pored zabeleški, uradio je veliki broj crteža i sakupio zbirke. U Evropu se vratio 1693. U Londonu je bila objavljena njegova knjiga „Istorija Japana i Sijama” (t. 12, 1728). Dugo vremena ona je bila osnovni izvor podataka o Japanu.

KEPEN (KÄPPEN) Vladimir
(1846–1940)

KEPEN (KÄPPEN) Vladimir

Nemački botaničar, poznat po svojoj klasifikaciji klimata. Ona sadrži pet glavnih klimata koje je označio početnim velikim slovima abecede: A – tropski vlažni klimat; B – suvi klimat; C – umereno topli klimat; D – umereno hladni ili borealni klimat; E–hladni klimat. Sem glavnih klimata, Kepen izdvaja u svakom od njih po 23 tipa, tako da njegova klasifikacija obuhvata ukupno 11 klimatskih tipova. Ovaj sistem, neznatno modifikovan, u upotrebi je i danas. Zasnovan je na temperaturnim vrednostima i količinama atmosferskih taloga.

Iznenađujuće je da Kepen nije bio ni geograf ni meteorolog, nego botaničar. Pročavajući floru sveta, uočio je da su biljke veoma važan klimatski pokazatelj. Godine 1870. kompletirao je disertaciju o uticaju temperature na rast biljaka. Prvo izdanje svoje poznate karte rasprostranjenosti klimata objavio je 1884. godine. Zajedno sa Gajgerom, u Gracu, radio je na svojoj poslednjoj knjizi „Priručnik za klimatologiju”.

KEPLER Johan
(1571–1630)

KEPLER Johan

Nemački matematičar i astronom, jedan od utemeljivača modernih prirodnih nauka. Proslavio se otkrićem zakona o kretanju planeta.

Rođen je u 1571. u nemačkom gradu Vejl der Štat, u siromašnoj porodici. Školovanje je započeo 1584. u manastirskoj školi. Posle upisuje studije teologije u Gracu, gde je slušao i predavanja iz matematike i astronomije, i gde se upoznao sa Kopernikovim učenjem. Po uspešnom završetku studija, odlazi 1593. za profesora matematike u Gracu. Naredne godine predavao je i astronomiju. Iz verskih razloga morao je da napusti Grac.

Godine 1600. došao je u Prag, na mesto pomoćnika tadašnjeg dvorskog matematičara, Danca Tiho de Brahea (15461601). Naredne godine Brahe umire i Kepler preuzima njegovu dužnost. Od Brahea je nasledio ogroman posmatrački materijal. Na osnovu proučavanja Braheovih zabeleški o kretanju Marsa, Kepler 1609. je došao do saznanja da se Mars okreće oko Sunca različito od Kopernikove zamisli. Mars se kreće oko Sunce, ne po kružnici, nego po elipsi, Sunce nije u centru nego u jednoj žiži elipse, i kretanje nije ravnomerno, nego se ubrzava što je Mars bliži Suncu. Kepler je ustanovio da ovi zakoni važe i za ostale planete Sunčevog sistema, i za Mesec. Kasnije je otkrio i jednu zakonomernost između vremena potrebnih planetama da obiđu oko Sunca, i njihovih rastojanja od Sunca. Pomenute zakonomernosti u kretanju planeta poznate su u astronomiji kao „Keplerovi zakoni”.

Poslednje dve decenije Keplerovog života bile su obeležene stalnim stradanjima, bežanjima, optužbama, gubitkom porodice. Nemajući drugih izvora prihoda jedno vreme se izdržavao sastavljajući horoskope. Umro je 1630., ostavivši za sobom delo koje je postalo osnova za dalji razvoj moderne astronomije.

KLARK (CLARK) Endrju Hil
(1911–1975)

KLARK (CLARK) Endrju Hil

Kanadski geograf koji je dao izuzetan doprinos razvoju istorijske geografije na prostoru Severne Amerike. Rođen je u Manitobi, u okviru indijanskog rezervata gde je radio njegov otac. Imao je vrlo zanimljiv obrazovni put. Diplomirao je na matematici i fizici u Manitobi 1930. godine. Zatim je studirao statistiku, da bi se, 1935. godine, opredelio za postdiplomske studije iz oblasti ekonomske istorije. Zatim je postavljen za saradnika na univerzitetskoj katedri za geografiju. Tu je magistrirao na geologiji, ekonomskoj istoriji i geografiji 1938. godine. Tada je prešao na Univerzitet u Barkliju. Doktorsku disertaciju je obavio na Novom Zelandu na temu „Uvođenje, od strane Evropljana, novih biljaka i životinja na Južno ostrvo i posledice po razvoj ruralne ekonomije”. Od tada se u potpunosti posvetio geografiji. Bio je profesor na nekoliko fakulteta, a prvu knjigu je objavio pod naslovom „Invazija ljudi, biljaka i životinja na Novi Zeland: Južno ostrvo”.

Njegova poznatija dela su „Tri veka i ostrvo” (1959) koje opisuje, pomoću brojnih karata, demografske i ekonomske promene na Ostrvu princa Edvarda i „Akadija: Geografija Nove Škotske do 1760. godine”, u kome je dat prikaz prirodnih, demografskih, ekonomskih i političkih promena na tom poluostrvu. Umro je u državi Viskonsin. Bio je priznati regionalni i istorijski geograf. Zalagao se za proučavanje regija u celini, uz uvažavanje principa razvojnosti.

KOCEBU Oto Evstafjevič
(1788–1846)

KOCEBU Oto Evstafjevič

Ruski moreplovac koji je tri puta izveo plovidbu oko sveta. Rođen u Talinu. Završio 1803. Pomorsku akademiju u Petersburgu.

Učestvovao je u plovidbi oko sveta koju je (18031806) predvodio I. F. Kruzenštern. Predvodio je ekspediciju (1815–1818) na brodu „Ryrik” čiji je cilj bio da proveri mogućnost plovidbe Severozapdnim morskim putem od Beringovog prolaza i da tačno odredi koordinate niza ostrva u Tihom okeanu. Kocebu je isplovio iz Kronštadta i oplovio Južnu Ameriku. Tokom plovidbe Tihim okeanom izvođeni su okeanografski radovi i otkriveno i opisano niz ostrva (o. Kruzenšterna, o. Kutuzova, i dr.). Dostigavši PetropavlovskKamčatski, uputio se u Beringov prolaz. Ploveći ka severoistoku otkrio je zaliv koji danas nosi njegovo ime. Dalje nije mogao zbog morskog leda, zaokrenuo je ka jugu, i posle posete Kaliforniji i Havajskim ostrvima, vratio se u Rusiju. Godine 1823. Kocebu je postavljen za vođu nove ekspedicije oko sveta na brodu „PredpriĆtie”, čiji je cilj bio da dostavi tereta na Kamčatku i ruska naselja u Severnoj Americi, a takođe i da izvede okeanografska istraživanja. Tokom ovog putovanja bilo je otkriveno niz ostrva u Tihom okeanu. Na povratku, brod je zaobišao Afriku i stigao u Kronštadt 1826. Ekspedicije koje je predvodio Kocebu označile su početak egzaktnog proučavanja okeana. U svojim knjigama, uporedo sa geografskim podacima, dao je i etnografske podatke o Čukčima, Eskimima Aljaske i o stanovnicima ostrva Tihog okeana.

KOLUMBO (COLUMBUS, COLOMBO) Kristifor, Kristofer
(1451–1506)

KOLUMBO (COLUMBUS, COLOMBO) Kristifor, Kristofer

Italijanski moreplovac koji je, u španskoj službi, otkrio Antilska ostrva i priobalja Južne i Srednje Amerike.

Rođen je u Đenovi (Italija). Između 1476. i 1484. živeo je u Lisabonu i na portugalskim ostrvima Madeira i PortoSanto. Predložio je portugalskom kralju projekat najkraćeg, po njegovom mišljenju, zapadnog puta u Indiju. Pošto ga je portugalski kralj odbio, 1485. se preselio u Španiju. Tamo je španska kraljica Izabela 1492. taj projekat prihvatila. Iste godine je isplovio iz luke Palos na Atlantik sa tri broda („Santa Marija”, „Ninja” i „Pinta”), uzevši kurs prema zapadu. Stigao je na Bahamska ostrva 12.oktobra 1492. i taj dan se smatra danom otkrića Amerike. Otkrio je još ostrva Kubu i Haiti, i 1493. se vratio u Španiju. U svom izveštaju smatrao je nove zemlje kao istočne krajeve Azije, pa su one dobile naziv „Indija”. Za svoje otkriće, Kolumbo je dobio zvanje „glavnog admirala okeana”.

U septembru 1493. Kolumbo je predvodio novu ekspediciju od 17 brodova. Ekspedicija je isplovila iz luke Kadiz i presekla Atlantski okean nešto južnije od prve ekspedicije. Otkriveno je niz ostrva iz grupe Malih Antila – Dominika, Gvadalupe, Portoriko, Jamajka, Pinos i dr. U potrazi za zlatom Kolumbo je vršio osvajačke upade u unutršnje rejone Haitija. Zbog svađe između članova ekspedicije, koji su ga optužili za koristoljublje, Kolumbo se 1496. vratio u Španiju.

 

Nakon dve godine ponovo je predvodio novu ekspediciju sa šest brodova, koja je otkrila ostrvo Trinidad i dostigla obale Južne Amerike. Međutim, Indiju nije našao i vratio se na Haiti. Tu je optužen za neizvršavanje osnovnog zadatka, oduzeto mu je pravo upravljanja nad novim zemljama, uhapšen je i 1500. u lancima otpravljen u Španiju.

 

U Španiji je oslobođen, i nakon dve godine krenuo na četvrtu ekspediciju tokom koje je (1502–1504) pokušavao da nađe put za Indiju, južno od Kube. Dospeo je u Centralnu Ameriku u rejonu Hondurasa gde je od domorodaca čuo priču o postojanju ogromnog mora zapadno od te zemlje. Ali, morski prolaz do tog mora nije našao. Već bolestan, Kolumbo se 1504. vratio u Šapniju, gde se naselio u Valjadolidu. Umro je verujući da zemlje koje je otkrio pripadaju Indiji.

Otkriće Amerike bilo je jedan od najvažnijih događaja u istoriji velikih geografkih otkrića. Njime je stavljena tačka na srednjovekovne geografske predstave.

KONTI (CONTI) Nikolo
(?–1469)

KONTI (CONTI) Nikolo

Venecijanski trgovac i putnik po Južnoj i Istočnoj Aziji. Od 1419. živeo je u Damasku gde je do savršenstva naučio arapski jezik.

Od 1424. počeo je krstariti i trgovati po Aziji. Živeo je u Indiji, na ostrvu Cejlon (sada Šri Lanka), na Sumatri, Borneo (sada Kalimantan), na Javi, u Indokini i Egiptu. Bio je na rekama Eufrat, Gang, i Iravadi, plovio je uz obale Arapskog mora i Bengalskog zaliva. Po nalogu pape Evgenija IV izdiktirao je 1444. njegovom sekretaru P. Bračoliniju izveštaj sa svojih putovanja. Izveštaj je štampan na latinskom jeziku u Parizu 1723. pod nazivom „Četiri knjige istorije o promenljivosti sudbine”.

KOPERNIK Nikola
(1473–1543)

KOPERNIK Nikola

Poljski astronom, tvorac heliocentričnog sistema sveta. Rodio se u Torunju 1473., od 1491. do 1494. studirao na Univerzitetu u Krakovu, a od 1496. do 1504. na italijanskim univerzitetima u Bolonji, Padovi i Ferari. Studirao je matematiku, astronomiju, pravo i medicinu. Posle 1504. vratio se u otadžbinu. Posle 1512. preselio se u Frombork, gde je živeo do smrti 1543.

Kopernik je ozbiljno proučavao starogrčku astronomiju, posebno Ptolemejev „Almagest”. Mada je imao visoko mišljenje o ovoj knjizi, kod njega se rodila sumnja u valjanost geocentričnog sistema sveta na kome je ona počivala. Sam je razradio heliocenrični sistem sveta, u kome je na jednostavan i čvrst način objašnjeno kretanje planeta Sunčevog sistema. (Istoričari astronomije veruju da se Kopernik tokom studija u Italiji upoznao sa Aristarhovim učenjem.)

 

Kopernikove osnovne ideje objavio je 1540. njegov učenik Retik. Osnovno Kopernikovo delo „O okretanju nebeskih sfera” (De Revolutionibus Orbium Coelestium) štampano je 1543. kada je on već bio na samrti. Knjiga je imala anonimni predgovor u kome se htelo zabašuriti suština Kopernikovog učenja. Učenje se predstavljalo kao „maštovita pretpostavka” koja nema veze sa stvarnošću, i čija je vrednost samo ta što pojednostavljuje računanja u astronomiji. Međutim, to nije sprečilo širenje ovog učenja. Katolička Crkva je ocenila ovo učenje kao suprotno svome učenju i moralu, pa je knjigu stavila na spisak zabranjenih, na kome će ostati više od dva veka.

Kopernikova knjiga je direktno podrivala temelje crkvenog učenja, njenu pojavu istoričari astronomije smatraju kao početak oslobađanja prirodnih nauka od uticaja Crkve. Posle nje je usledila duga borba oko dokazivanja ispravnosti Kopernikovog učenja. Među najpoznatije njegove pobornike spadaju Đ. Bruno, G. Galilej i J. Kepler.

KORONELI (CORONELLI) Vićenco Marija
(1650–1718)

KORONELI (CORONELLI) Vićenco Marija

Koroneli je proveo najveći deo svog života u Veneciji, gde je kao priznat teolog, 1699. godine postavljen za Vrhovnog oca franjevačkog reda. U to vreme, već je bio poznat kao matematičar, kartograf i konstruktor globusa, pa je njegov uticaj reyultirao oživljavanjem interesovanja za te discipline u Italiji krajem 17. veka. Bio je najveći kartograf svoga vremena i, kao takav, zvanični je kosmograf Venecijanske republike. Predavao je geografiju na Univerzitetu; 1680. godine osnovao je prvo geografsko društvo (Academia Cosmografica degli Argonauti).

Koroneli je je sastavio i izrezbario preko 500 karata uključujući i veliko delo u dve knjige (Atlante Veneto), koje donekle podseća na delo Roberta Dadlija (Robert Dudley) – Dell’ Arcano del Mare. Koroneli je isto tako dobro poznat i po svojim konstrukcijama veoma velikih geografskih i astronomskih globusa, koji su još bolji od onih koje je konstruisao Blau (Bleau), uključujući jedan, 15 stopa u prečniku, koji je izradio za francuskog kralja, Luja XIV.

Karografska dela: Atlante Veneto (1690–1691); Isolario dell’ Atlante Veneto (1696–1697); Corso geografico universale (1692);Epitome Cosmografica (1693); Libro dei Globi (1693); Karta sveta (1695); Pacifik (1696).

KORTEZ (CORTES) Fernando
(1845–1547)

KORTEZ (CORTES) Fernando

Španski istraživač i osvajač carstva Acteka. Studije prava u Salamanci prekinuo je 1501. godine i odlučio da oproba sreću u Americi. Isplovio je iz Santa Dominga u proleće 1504. godine.

Godine 1511. priključio se Diegu velaskezu u osvajanju Kube, zahvaljujući čemu je postavljen za upravnika grada Santjago de Kuba, dok je Velaskez postao guverner Kube. Ubedio je Velaskeza da mu poveri komandu nad ekspedicijom u Meksiku 1518. godine. Krenuo je sa oko 600 vojnika, dvedesetak konja i deset topova, plovio duž obale Jukatana i 1519. pristao u Meksiku, osvojivši grad Tabasko. Od lokalnog stanovništva prikupio je podatke o carstvu Acteka i njegovom vladaru Montezumi II. Podigao je luku Verakruz i formirao nezavisnu upravu, ne priznajući nadležnost Velaskezu. Asteci su, po svoj prilici, smatrali Korteza božanstvom koje se, u skladu sa predanjem, vratilo sa istoka da zagospodari njihovom zemljom. To je omogućilo Kortezu da sa malobrojnom vojskom i oko 600 indijanskih saveznika bez borbe uđe u Tenohtitlan, glavni grad carstva Acteka.  Posle pobune stanovništva morao se povući iz grada, ubivši Montezumu, koga je držao kao taoca. Vratio se nakon godinu dana i sa snažnijom vojskom i razorio Tenohtitlan, na čijim je ruševinama podigao Meksiko Siti. Nakon što je ovladao skoro celim Meksikom, 1523. proglašen je za guvernera i vrhovnog generala Nove Španije. Nakon toga je preduzimao osvajačke pohode protiv ostalih zemalja Srednje Amerike. Po naređenju španskog kralja, odriče se položaja guvernera i vraća se u Španiju, da bi se nakon dve godine ponovo obreo u Meksiku. Godine 1536. otkriva poluostrvo Kaliforniju i istražuje pacifičku obalu Meksika. Godine 1539. ponovo se vraća u Španiju.

Nakon jedne neuspele ekspedicije 1541. godine, ostao je bez većeg dela svog bogatstva. Povukao se i nastanio se u blizini Sevilje, gde je proveo ostatak života.

KOZLOV Petar Kuzmič
(1863–1935)

KOZLOV Petar Kuzmič

Ruski geograf i putnik, istraživač Centralne Azije, akademik od 1928.

Godine 1881. upoznao se sa N. M. Prževaljskim i postao njegov učenik i pomoćnik. Svoje prvo putovanje je izveo u sastavu četvrte ekspedicije Prževaljskog u Centralnu Aziju (1883–1885). Završivši vojnu školu 1887. učestvovao je u dve ekspedicije (1889–1990, 1893–1895) tokom kojih je presekao pustinju Gobi, boravio na Tibetu i u Kašgariji, istraživao planinske vence Kunlun, Istočni Tjan Šan, Nanšan i druge rejone Centralne Azije. Predvodio je kespediciju koja je 1899–1901. istraživala pustinju Gobi i gornje tokove reka Huangho, Jangcekjang i Mekong. Najuspešnija je bila ekspedicija Kozlova u Centralnu i Južnu Mongoliju (1907–1909). Tada je u južnom delu pustinje Gobi (1908) bio pronađen i istražen pod peskom zatrpani drevni grad HaraHoto. To otkriće je bilo jedan od krupnijih događaja arheologije XX veka. Kozlov je 1926. predvodio i prvu sovjetsku ekspediciju u Centralnu Mongoliju. Naredne godine je pozvan u Ukrajinu gde je preuzeo upravljanje Katedrom geografije AN USSR. Po materijalima svojih putovanja napisao je niz knjiga.

Ime Kozlova nosi jedan lednik na Mongolskom Altaju.

KOZMA (COSMAS) Indikoplov
(prva polovina VI v.)

KOZMA (COSMAS) Indikoplov

Vizantijski trgovac, moreplovac i geograf. Rođen u Aleksandriji.

Prerušen u egipatskog trgovca, 525. prošao je uz reku Nil, presekao Crveno more, obišao obalu Istočne Afrike, posetio Persiju, Indiju i Cejlon. Zamonašio se, i 547. napisao „Hrišćansku topografiju” u 12 tomova, u kojima je prikazao svoja putovanja. Međutim, osnovni cilj tog dela je bio opovrgavanje Ptolemejeve slike sveta –suprostavljanje istom hrišćanske slike sveta. Kozma je dokazivao kako je Zemlja ploča pravougaonog oblika, iznad koje se uzdiže dvospratni nebeski svod. „Hrišćanska topografija” je bogato ilustrovana i ima istorijski značaj kao u to doba jedinstven izvor podataka o zemljama koje je Kozma posetio, kao i o reci Nil.

KREVO Žil Nikola
(1847–1878)

KREVO Žil Nikola

Francuski istraživač ekvatorijalnog dela Južne Amerike.

Između 1877. i 1878. istraživao je pogranične reke Francuske Gvajane. Od 1879. proučavao je leve pritoke reke Amazon. Godine 1882. zaputio se u basen reke Parane, ali su ga u donjem toku reke Pilkomajo ubili Indijanci. Izveštaj sa njegovih putovanja objavljen je 1883. pod nazivom „Putovanja u Južnu Ameriku”. Materijal koji je on skupio iskorišten je pri izradi atlasa reka Južne Amerike.

KRISKJUS (CRESQUES) Abraham
(XIV vek)

KRISKJUS (CRESQUES) Abraham

Autor čuvenog Katalonskog atlasa. Smatran za najboljeg kartografa sa Majorke. Atlas je izradio 1375. godine, za francuskog kralja Karla V.

Originalno, atlas se sastojao iz šest drvenih ploča, od kojih je svaka sa po jedne strane presvučena pergamentom na kome je iscrtana karta. Kasnije je dobio oblik knjige, tako što su ploče podeljene po sredini. Svaki list je bio približnih dimenzija 69 cm x 49 cm. Atlas je rađen u maniru portolana, ali sadrži i neke predstave kontinentalnih delova. Može se reći da predstavlja kompilaciju Ptolemejevih pogleda na svet, arapskih iskustava i dostignuća manastirske kartografije. Danas se originalni Katalonski atlas čuva u Nacionalnoj biblioteci u Parizu.

KRISTALER (CHRISTALLER) Valter
(1893–1969)

KRISTALER (CHRISTALLER) Valter

Nemački geograf koji se bavio izučavanjem optimalnog razmeštaja većih i manjih naselja u prostoru. Doktorirao je na temu „Centralna mesta u južnoj Nemačkoj” (1933), gde je predstavio svoju lokacionu teoriju – teoriju centralnih mesta.

U početku, nju je zasnovao samo na distribuciji telefonskih veza. Zatim je, razrađujući ulogu gradova u funkcionalnoj organizaciji prostora, ustanovio tri faktora: tržište, saobraćaj i upravu. Primarna svrha gradova kao prodajnih centara, prema ovoj teoriji, je da obezbedi robu i usluge okružujućem tržišnom prostoru. Njegova teorija polazi od idealizovane teritorije (izotropne površine) u kojoj su zanemareni geografski faktori kao što su razmeštaj prirodnih i društvenih resursa, razmeštaj stanovništva, reljef i sl. Kretanje preko takve površine je uniformno u svim pravcima, troškovi transporta linearno rastu, a potrošači se racionalno usmeravaju ka najbližem prodajnom centru u cilju minimiziranja transportnih troškova. Na ovim principima je Kristaler ustanovio sistem heksagonalnih tržišnih zona u čijim su centrima smeštena prodajna mesta, tzv. centralna mesta višeg ili nižeg reda. Okolna naselja su smeštena na temenima ili stranicama šestougla, ili u unutrašnjosti zone. Centralna mesta višeg reda imaju veću tržišnu zonu i obratno.

KROPOTKIN Petar Aleksandrovič
(1842–1921)

KROPOTKIN Petar Aleksandrovič

Ruski geograf, geolog i putnik, istraživač Sibira i Priamurja, jedan od osnivača paleogeografije antropogena, osnivač učenja o drevnoj kontinentalnoj glacijaciji. Jedan od teoretičara anarhizma. Bio je u vojnoj službi (1862–1867) na Dalekom Istoku.

U tom periodu je izveo nekoliko putovanja po Istočnom Sibiru i Mandžuriji. Izvršio je rekognosciranje puta iz Jugoistočnog Zabajkalja na reku Amur (1864), pri tome presekao venac Veliki Hingan i otkrio nekoliko ugaslih vulkana. Oslanjajući se na ogroman faktički materijal, razradio je šemu orografije Istočnog Sibira i dokazao da venci Severoistočne Azije imaju širinsko, a ne meridijansko pružanje, kako je to smatrao A. Humbolt. Na osnovu izučavanja morskih struja u Barencovom moru teoretski je 1871. dokazao postojanje kopna severno od Nove Zemlje; to kopno je 1873. pronašla austrijska ekspedicija nazvavši ga Zemlja Franca Jozefa. Između 1871. i 1872. putovao je po Finskoj, Švedskoj, Švajcarskoj i Belgiji. Proučavajući ledene naslage i reljefne oblike u Finskoj i Švedskoj došao je do zaključka o širokom rasprostranjenju kontinentalne glacijacije na Severnoj polulopti tokom antropogena. Svoje argumente u korist ledničke teorije izložio je u radu Issledovanija o lednikovom periode (t. 1, 1876). Godine 1874. je iz političkih razloga poslan na robiju, a 1876. je pobegao iz Rusije. U emigraciji se nije prestao baviti geografijom.

Kropotkinovo ime nosi venac u Patomskim planinama, venac i vulkan u Istočnom Sajanu, grad u Krasnodarskom kraju i dr.

KRUZENŠTERN Ivan Fedorovič
(1770–1846)

KRUZENŠTERN Ivan Fedorovič

Ruski moreplovac, inicijator i vođa prve ruske plovidbe oko sveta, admiral, počasni član Petersburške AN (od 1806). Bio je prevremeno pušten (1788) iz Morskog korpusa. Iste godine je učestvovao u morskoj bitci sa Šveđanima. Usavršavajući pomorsku veštinu od 1793. do 1799. služio je u engleskoj floti. Plovio je uz obale Kanade, u Zapadnu Indiju, Južnu Ameriku, Indiju i Kinu.

Razradio je i 1802. ruskoj vladi predložio projekat kružne plovidbe oko sveta. Projekat je prihvaćen a Kruzenštern je imenovan za vođu ekspedicije koja je imala dva broda, „Neva” i „Nadežda”. Zadaci ekspedicije su bili da uspostave vezu s ruskim kolonijama u Severnoj Americi i na Kamčatki, da prevezu rusko poslanstvo u Japan, i da izvrše naučna istraživanja. U ekspediciju su učestvovali F. F. Beligshauzen i O. E. Kocebu. Brodovi su isplovili iz Kronštadta 1803., prešli Atlantik, i zaobišli Južnu Ameriku. Posetivši Markiska i Havajska ostrva, brodovi su se razdvojili. Kruzenštern je sa „Nadeždom”, sa ruskim poslanstvom 1804. stigao u Japan. Poslanička misija je doživela neuspeh i brod je, posle sedam meseci boravka u Nagasakiju, zaplovio ka Kamčatki. Kruzenštern je izvodio hidrografska istraživanja u Japanskom moru, snimio je deo Kurilskih ostrva i Sahalina. „Nadežda” se 1805. okrenula obrnutim putem, sastavši se u kineskoj luci Kanton (danas Huančžou) sa „Nevom” koja je stigla s Aljaske. Oplovivši s juga Afriku, brodovi su se 1806. vratili u Kronštadt. Ekspedicija je nanela na kartu mnogobrojna ostrva Tihog okeana, uradila tačnije karte morskih struja, izvršila astronomska posmatranja i sakupila vredne materijale o fauni, flori i etnografiji posećenih ostrva. Svoje putovanje Kruzenštern je opisao u knjizi Putešestvie vokrug sveta v 1803, 1804, 1805 i 1806 g. na korabljah „Nadežda” i „Neva (t. 13, 1809–1812). Po povratku je služio u Morskom kadetskom korpusu, prvo kao inspektor, a kasnije kao direktor (1827–1842). Objavio je i Atlas Južnogo morja (t. 12, 18231826).

Bio je član Londonskog kraljevskog društva i jedan od osnivača Ruskog geografskog društva, te član niza drugih naučnih društava.

Kruzenšternovo ime nosi niz ostrva, moreuza, i rtova u Tihom okeanu, kao i planina na Novoj Zemlji.

KSENOFONT (DžENOPHON)
(oko 430–355pre n. e.)

KSENOFONT (DžENOPHON)

Ksenofont je rođen u Atini. U mladosti je bio Sokratov učenik. Godine 401. pre n. e. je stupio u vojnu službu, u odred grčkih najamnika kod Kira Mlađeg, satrapa Lidije (Male Azije). Bio je jedan o predvodnika povlačenja deset hiljada Grka ka otadžbini, kroz neprijateljsku teritoriju. Po povratku u Grčku on je stupio u u službu kod spartanskog cara Agesilaja, zbog čega su ga Atinjani osudili na izgnanstvo i konfiskovali mu imovinu. Međutim, Spartanci su ga nagradili dodelivši mu veleposed u Elidi, nedaleko od grada Olimpa, gde je on proživeo dvadeset godina, zanimajući se literaturom, zemljoradnjom i lovom. Bio je amnestiran poslednjih godina života. Umro je u Korintu.

Ksenofont je ostavio značajno literaturno nasledstvo. Najpoznatiji njegovi spisi su „Anabazis”, „Grčka istorija”, „Uspomene na Sokrata”, „Sokratova apologija”, „Kiropedija” (O Kirovom vaspitanju) i dr.

 „Anabazis” ili „Povlačenje deset hiljada grka”, u sedam knjiga, je jedno od najzanimljivijih Ksenofontovih dela. Ono ima i nemali geografski značaj. Grčki najamnici su prevalili ogroman put: od Kunaksa (blizu Vavilona) su se prvo kretali ka severu, u nameri da nađu utočište u grčkim kolonijama, iz kojih bi se morem vratili u Grčku. Putem su se probijali kroz neprijateljska planinska plemena Kurdistana, stradajući od hladnoće i gladi. Na kraju su se dočepali grčkog Trapezunta, a odatle relativno lako prebacili u otadžbinu. Ksenofontov opis sadrži mnogo zanimljivih geografskih i etnografskih zapažanja.

KTESIJA (KTESIAS)
(oko 400. pre n. e.)

KTESIJA (KTESIAS)

Grčki istoričar sa ostrva Knida, koji je dugo živeo u persijskom zarobljeništvu i bio lični lekar persijske kraljice Parisatide i kralja Artakserksa II Mnemona. Posle povratka kući izneo je svoje poznavanje istoka u tri dela, koja su sačuvana samo u fragmentima: „Istorija Persije” koja dopire do 398. pre n. e., a značajna je pre svega kao izvor za poznavanje prilika na dvoru u Suzi; „Istorija Indije” u kojoj često polemiše sa Herodotom; napisao je i geografsko delo sa tada uobičajnim nazivom „Plovidba” (Periplos).

KUK (COOK) Džejms
(1728–1779)

KUK (COOK) Džejms

Engleski moreplovac koji je izveo tri plovidbe oko sveta. Rođen u mestu Marton, grofoVija Jorkšir. Služio na trgovačkim brodovima. Godine 1755. prešao u vojnu flotu i učestvovao u Sedmogodišnjem ratu (1756–1763), dobivši oficirski čin. Samostalno je učio geometriju i astronomiju.

Između 1762. i 1767. učestvovao je u hidrografskim istraživanjima severnoameričkih reka, na reci St. Lorens, blizu ostrva Njufaundlend i poluostrva Labrador. Predvodio je (1768–1771) ekspediciju na brodu „Endeavour” koja se uputila i južni deo Tihog okeana s ciljem da otkrije nove zemlje, prvenstveno hipotetički Južni kontinent. Istraživao je Novi Zeland, otkrio između njegovog Severnog i Južnog ostrva prolaz (koji je kanije nazvan Kukov), i utvrdio da Novi Zeland nije deo Južnog kontinenta, kako je to smatrao A. J. Tasman, nego zasebno dvojno ostrvo. Potom je otkrio istočnu obalu Australije i vratio se u Englesku. Između 1772. i 1775. predvodio je drugu ekspediciju, u potrazi za Južnim kontinentom. Pošto je na brodovima „Resolution” i „Adventurere” nekoliko puta je presekao Južni polarni krug ne našavši Južni kontinent, izjavio je da ga je nemoguće pronaći. Za vreme te ekspedicije pronađena su Južna Sandvička ostrva, ostrva Nova Kaledonija, Norfolk i Južna Džordžija. Na treće putovanje oko sveta krenuo je brodovima „Resolution” i „Discovery” 1776. s namerom da istraži severne delove Tihog okeana i nađe Severozapadni morski put. Obišavši Afriku, Kuk je došao na Novi Zeland i odatle zaplovio ka severu. Otkrio je deo Havajskih ostrva i uz obalu Severne Amerike došao u Beringovo more. Kroz Beringov prolaz je uplovio u Severni ledeni okean ali ga je led naterao da se vrati nazad. Vratio se 1778. na Havajski arhipelag i završio njegovo otkriće. Ekspedicija se 1780. vratila u Englesku, bez Kuka; na jednom od Havajskih ostrva ubijen je 1779. u borbi sa urođenicima.

Kuk je napisao izveštaj sa svojih putovanja u tri knjige: Knjiga I: „Izveštaj sa puta oko sveta u periodu 1768–1771” (Volume I: An account of a voyage round the Njorld in the years 176871); Knjiga II: „Putovanje ka Južnom polu i oko sveta” (Volume II: A voyage tonjards the South Pole and round the Njorld) (1777); Knjiga III: „Putovanje ka Pacifiku” (Volume III: A voyage to the Pacific Ocean) (1780).

 

Kukova otkrića u Tihom okeanu predstavljaju veliki doprinos gegrafskoj nauci. Međutim, Britanski admiralitet je pripisao Kuku i otkrića koja su, u stvari, bila „ponovna otkrića”. Posle Kukovih putovanja u velikoj meri se intezivirala kolonijalna ekspanzija Velike Britanije u Tihom okeanu.

Kukovo ime nosi planina na Južnom ostrvu Novog Zelanda, grupa ostrva u Tihom okeanu i zaliv na Aljasci.

Na vrh ↑

L, Lj

LAMBERT Johan Henrih
(1728–1777)

LAMBERT Johan Henrih

Nemački astronom, matematičar i filozof, član Berlinske  (od 1765.godine) i Minhenske akademije nauka (od 1771. godine). Poreklom je Francuz.

Od astronomskih radova, najpoznatija su njegova istraživanja na polju kosmologije i fotometrije. Godine 1760. objavio je fundamentalni rad „Fotometrija” u kome je izložio osnove naučne discipline koju je sam zasnovao. Formulisao je i zakon, poznat pod njegovim imenom. Pokušao je da odredi rastojanja do zvezda na osnovu poređenja njihovog sjaja. Uveo je termin „albedo”, i zanimao se astronomskom refrakcijom. Proučavao je putanje kometa i osobenosti kretanja Jupitera i Saturna.  U knjzi „Kosmološka pisma o ustrojstvu vasione” (1761), idući daleko ispred svog vremena, produbio je i proširio razmišljanja svojih prethodnika o strukturnoj beskonačnosti vasione. Razvio je ideju o hijerarhijskoj strukturi vasione: Sunčev sistem je posmatrao kao sistem prvog reda, zvezdane sisteme kao sisteme drugog reda, Galaksiju i njoj slične magline kao sistem trećeg reda itd. Pokušao je da odredi razmere tih sistema polazeći od fotometrijskih proračuna.

Lambert se, između ostalog, zanimao i matematičkom kartografijom. Danas tri kartografske projekcije nose njegovo ime: azimutna ekvivalentna projekcija, cilindrična ekvivalentna projekcija (izocilindrična projekcija) i konusna konformna projekcija (u kojoj je urađena i srednjerazmerna karta Srbije).

LAPERUZ (LA PÉROUSE) Žan Fransoa
(1741–1788)

LAPERUZ (LA PÉROUSE) Žan Fransoa

Francuski moreplovac, istraživač Tihog okeana. Od 1756. služio je u vojnoj floti. Od 1764. učestvovao je u dalekim plovidbama. Učesnik je rata Francuske protiv Engleske, oko Kanade.

Predvodio je 1785. francusku pomorsku ekspediciju koja je sa dva broda trebala da prouči severni deo Tihog okeana, otkrije nove zemlje i obavi naučna istraživanja. Obišavši Južnu Ameriku, ekspedicija je ušla u Tihi okean, posetila Uskršnja i Havajska ostrva, i severne obale zaliva Aljaske. Zatim je presekla okean, istraživala morsko prostranstvo između Filipina i Japana, ušla u Japansko more, a potom i u Tatarski moreuz. Laperuz je pogrešno smatrao Sahalin za poluostrvo, zato je ekspedicija zaobišla s juga Sahalin i stigla u PetropavlovskKamčatski. iz tog mesta je Laperuz kopnom poslao izveštaj u Francusku, a sam je brodovima prošao kroz prolaz između Sahalina i ostrva Hokaido (koji danas nosi njegovo ime) nastavivši Tihim okeanom do Australije. Iz mesta Port Džekson (sada je na tom mestu Sidnej) poslao je svoj poslednji izveštaj u kome je izneo nameru da poseti Melaneziju. Napustivši 1788. godine Port Džekson, ekspedicija je nestala bez traga. Tek kroz 40 godina Dimon d’Irvil je pronašao nesumnjive dokaze pogibije Laperuzove ekspedicije u rejonu ostrva Vanikoro iz grupe Santa Kruz (Melanezija).

LAV Afrikanac (Alhasan ibn Muhamed Alvazan)
(1492 – posle 1550)

LAV Afrikanac (Alhasan ibn Muhamed Alvazan)

Arapski putnik po Africi. Rođen u Granadi (Španija). Kada su Španiju osvojili Arapi, otišao u Maroko.

U svojstvu poslanika vladara Maroka i beležnika trgovaca proputovao je veći deo Severne Afrike. Bio je u Sudanu, u basenu reke Niger, dva puta je posetio Timbuktu. Boravio je takođe u Stambolu, Siriji, Armeniji i Tatariji. Godine 1517. zarobili su ga morski pirati. Zatim je dospeo na dvor pape Lava X, gde je ostao do 1550. godine. Po nalogu pape sastavio je „Opis Afrike”. Izdata u Rimu 1550. godine ta je knjiga bila osnovni izvor podataka o Africi.

LAZAREV Mihail Petrovič
(1788–1851)

LAZAREV Mihail Petrovič

Ruski moreplovac koji je izveo tri plovidbe oko sveta, admiral od 1843. godine. Rođen u Vladimiru. Završio 1803. godine pomorsku akademiju. Radi usavršavanja, pet godina je u engleskoj službi plovio Atlantskim, Tihim i Indijskim okeanom.

Prvu plovidbu oko sveta izveo je (1813–1816) na brodu „Suvorov”. Obišao je s juga Afriku, dostigao Australiju i Havajska ostrva, otkrio atol koji danas nosi njegovo ime. Posetio je ruska naselja u Severnoj Americi, boravio na Aljasci, i otuda se vratio u Kronštadt. U svojstvu komandira broda „Mirnnij” učestvovao je u plovidbi oko sveta pod komandom F. F. Belingshauzena (1819–1821). Ta se ekspedicija proslavila otkrićem Antarktide. Tokom nje su određene geografske koordinate velikog broja tačaka i obavljena magnetometrijska i meteorološka merenja. Treće putovanje oko sveta izveo je na brodu „Krejser” (18221825), po maršruti: Kronštadt – Rio de Žaneiro – rt Dobre Nade – Ruska Amerika – rt Horn – Kronštadt. Za vreme te plovidbe urađene su tačnije morske karte i skupljeni važni podaci iz okeanografije, meteorologije i etnografije. Kasnije je Lazarev služio u Baltičkoj i Crnomorskoj floti. Bio je počasni član Ruskog geografskog društva.

Ime Lazareva nosi atol u Tihom okeanu, ostrvo u Aralskom moru, više rtova i dr.

LAZAREVIĆ Radenko
(1924–)

LAZAREVIĆ Radenko

Geograf, naučni savetnik Instituta za šumarstvo i drvnu industriju u Beogradu. Doktorirao 1959, za nauč. savetnika izabran 1975. Bavi se problemima geomorfologije i hidrologije, posebno fluvijalne i kraške erozije. Objavio je jedan udžbenik, 22 monografije, oko 120 naučnih i stručnih radova i veliki broj studija, projekata i katastara speleoloških objekata. Izradio je Kartu erozije SR Srbije 1:500 000 i Kartu erozije BiH 1:25 000 sa preko 400 listova. Značajnija dela: Kras Dubašnice, Gornjana i Majdanpeka (1998), Klizišta (2000), Eksperimentalna istraživanja intenziteta vodne erozije (2004).  Dobitnik je Medalje Jovana Cvijića. [ESN]

LISJANSKI Jurij Fedorovič
(1773–1837)

LISJANSKI Jurij Fedorovič

Ruski moreplovac. Završio Morski kadetski korpus 1786. i služio u Baltičkoj floti (1790–1793). Usavršavajući pomorsku veštinu od 1793. do 1799. služio je u engleskoj floti. Plovio je uz obale Kanade, u Zapadnu Indiju, Južnu Afriku i Indiju. Istraživao je i opisao ostrvo Sv. Jelene, proučavao kolonijalna naselja u Južnoj Africi i druge geografske objekte.

Učestvovao je u prvoj ruskoj plovidbi oko sveta 1802. kojom je rukovodio I.F. Kruzenštern. Ekspedicija imala dva broda, „Neva” (komandir Lisjanski) i „Nadežda” (komandir Kruzenštern). Zadaci ekspedicije su bili da uspostave vezu s ruskim kolonijama u Severnoj Americi i na Kamčatki, da prevezu rusko poslanstvo u Japan, i da izvrše naučna istraživanja. U ekspediciju su učestvovali F. F. Beligshauzen i O. E. Kocebu. Brodovi su isplovili iz Kronštadta 1803., prešli Atlantik i zaobišli Južnu Ameriku. Posetivši Markiska i Havajska ostrva, brodovi su se razdvojili. Kruzenštern je sa „Nadeždom” zaplovio ka Japanu i Kamčatki, a Lisjanski ka obalama Severne Amerike. Ovde je uspostavio vezu s ruskim kolonijama, istraživao ostrvo Kodžak i istočnu obalu Aljaske. Tokom putovanja Lisjanski je izvodio okeanografska istraživanja. Posebnu važnost imaju njegova posmatranja morskih struja na osnovu kojih su izvršene popravke na kartama morskih struja. Izvršio je astronomsko određivanje geografskih koordinata posećenih tačaka i ukazao na najpovoljnije luke. U kineskoj luci Kanton (danas Huančžou) sastao se sa Kruzenšternom. Oplovivši s juga Afriku, brodovi su se 1806. vratili u Kronštadt. Knjiga Lisjanskog Putešestvie vokrug sveta na korable „Neva” v 1803 1806 godahg (1947) sadrži mnoge zanimljive geografske i etnografske podatke. Po povratku je služio u Baltičkoj floti.

Ime Lisjanskog nosi ostrvo koje je otkrio u Havajskom arhipelagu, poluostrvo na severnoj obali Ohotskog mora i planina na Sahalinu.

LITKE Fedor Petrovič
(1797–1882)

LITKE Fedor Petrovič

Ruski moreplovac i geograf, istraživač Arktika, od 1855. počasni član Petersburške AN, njen predsednik od 1864., admiral od 1855. Rođen u Petersburgu.

Učestvovao u ruskoj plovidbi oko sveta (1817–1819) pod komandom V. M. Golovnina. Od 1821. do 1824. izvodio istraživanja u Severnom ledenom okeanu. Opisao je priobalje Kolskog poluostrva i istraživao Novu Zemlju. Napisao je knjigu Četnjrehkratnoe puteŠestvie v Severnnjj Ledovitnjj okean na voennom brige „Novaja Zemlja” v 1821–1824 godah (1828). Predvodio je (1826–1829) plovidbu oko sveta. Istraživao je rusku azijsku obalu, pre svega Kamčatku. Sastavio je tačnu kartu Karolinskih ostrva, sa 12 novih ostrva i atola. Jedan je od osnivača Ruskog geografskog društva i počasni član mnogih naučnih društava.

Litkeovo ime nosi morski prolaz između Kamčatke i Karaganskog ostrva, rt, poluostrvo, planina i zaliv na Novoj Zemlji, i nekoliko ostrva na Arktiku.

LIVINGSTON (LIVINGSTONE) David
(1813–1873)

LIVINGSTON (LIVINGSTONE) David

Engleski putnik, istraživač Afrike. Rođen u Škotskoj. Prvobitno je bio tkač. Proučavao je medicinu i teologiju s namerom da bude misionar u Africi. Studirao je na Medicinskom fakultetu koledža u Glazgovu (1836–1838).

Po nalogu Londonskog misionarskog društva 1840. je otišao u Afriku. Od 1841. do 1852. radio je u hrišćanskoj misiji u Bečuanlendu (sadašnja Bocvana), izvršivši nekoliko putovanja u dubinu zemlje. Svoje prvo putovanje s naučnim ciljem izveo je u istočnoj oblasti Kalaharija, gde je 1849. otkrio jezero Ngami. Izvorište reke Zambezi je istraživao 1851. Prvi je Evropljanin koji je presekao Južnu Afriku sa zapada na istok (1853–1856) usput proučavajući znatan deo basena reke Zambezi i teritorije Angole. Viktorijine vodopade, najveće na svetu, otkrio je 1855. Napisao je 1857. knjigu „Putovanja i istraživanja misionara u Južnoj Africi”. Ponovo se vratio na Zambezi 1858. i do 1864. proučavao njen srednji tok. U okolini jezera Njasa saznao je o snažnim rekama koje teku na sever. Istraživanje ovih reka i njihove veze s Nilom, to je bio cilj novog Livingstonovog putovanja u Afriku. Godine 1866. prodro je u basen reke Luapule. Istraživao je južne i zapadne obale jezera Tanganjika (1867–1871), otkrio jezero Bangveolo i reku Lualaba (naziv gornjeg toka reke Kongo). Pošto u Evropi dugo nisu ništa znali o sudbini Livingstona, bila je u potragu poslata ekspedicija G.M. Stenlija. Susreli su se 1871. na jezeru Tanganjika. Odavde su oba istraživač krenula ka severnom kraju jezera, uverivši se da ono nije povezano s Nilom. Zatim se Livingston vratio u okolinu jezera Bangveulu, gde je umro od groznice. Sahranjen je u Vestminsterskoj opatiji. Sve svoje maršute Livingston je sasvim tačno naneo na kartu. Godine 1874. izdata je knjiga „Poslednji dnevnici Davida Livingstona u Centralnoj Africi”.

Livingstonovo ime nosi grad u Zambiji, vodopadi na reci Kongo i grad u Istočnoj Africi.

LOMONOSOV Mihail Vasiljevič
(1711–1765)

LOMONOSOV Mihail Vasiljevič

Ruski naučnik, prirodnjak, enciklopedist. Rođen u Denisovki (danas Lomonosovo). Obrazovao se u Slavenogrčkolatinskoj akademiji (1731–1735) i na Akademskom univerzitetu (1735–1736). Krajem 1736. otišao na studije u inostranstvo, da bi se 1741. vratio u Rusiju. Od naredne godine je radio u Peterburškoj AN, od 1745. kao profesor (akademik). Do kraja života se nalazio u centru naučne delatnosti akademije.

U Radovima Lomonosova su osvetljena pitanja koja se tiču svih u to doba savremenih naučnih grana, rudarstva, metalurgije, istorije, poezije. filologije. Velike zasluge Lomonosov ima i za razvoj geografske nauke. Pridavao je veliki značaj proučavanju Sibira, pokazivao veliki interes za osvajanje Severnog morskog puta i Arktika u celini. U radu Kratkoe opisanie raznnjh putešestvij po severnnjm morem i pokazanie vozmožnogo prohodu Sibirskim okeanom v Vostočnuy Indiju (1763) dao je prvu klasifikaciju morskog leda, uveo pojam fosilnog leda, izneo stav o postojanju velikog ledenog drifta u Arktičkom basenu. Dao je znatan doprinos proučavanju atmosfere i meteoroloških pojava. Uveo je posmatranja polarne svetlosti. Otkrio je vertikalna vazdušna strujanja i s njima povezao pojavu atmosferskog elektriciteta. Predložio je načine zaštite od oluje. Prvi je ukazao na neophodnost uspostavljanja mreže meteoroloških stanica i na mogućnost naučne prognoze vremena. Izumeo je nekoliko meteoroloških instrumenata (anemometar, morski barometar i dr.).

Bavio se takođe ekonomskom geografijom i kartografijom. Rukovodeći radom Geografskog odseka Petersburške AN, vodio je brigu o pripremi kvalifikovanih kadrova kartografa i geografa. Inicijator je sastavljanja Atlasa Rossijskogo (1745), zbog čega je organizovan rad ekspedicija i razaslane specijalne ankete koje su sadržavale pitanja o ekonomiji, fizičkoj geografiji, istoriji i etnografiji. Prvi je u Petersburškoj AN organizovao masovnu izradu školskih globusa. Počasni je član mnogih naučnih društava i akademija.

Ime Lomonosova nosi podvodni greben u Severnom ledenom okeanu, struja u Atlantskom okeanu, planine na Novoj Zemlji, visoravan na ostrvu Zapadni Špicbergen i grad u Petersburškoj oblasti.

LUTOVAC Milisav
(1901–1988)

LUTOVAC Milisav

Geograf, redovni član SANU od 1974. Doktorirao 1929. i u Parizu 1935, za redovnog prof. Filozofskog fakulteta u Beogradu izabran 1958. Od 1947. do penzionisanja radio je u Geografskom institutu SANU, čiji je direktor bio dugo godina. Bavio se problemima iz oblasti antropogeografije, ekonomske i regionalne geografije. Značajnija dela: La Métohija – étude de Géographie humaine (1935), Ivangradska (Beranska) kotlina (1957), Bihor i Korita (1967). Dobitnik je Medalje Jovana Cvijića, 13-julske nagrade Skupštine SR Crne Gore i 7-julske nagrade Skupštine SR Srbije. [ESN]

Na vrh ↑

M

MAGELAN (MAGALHAES, MAGELLAN) Fernando
(1480–1521)

MAGELAN (MAGALHAES, MAGELLAN) Fernando

Portugalski moreplovac koji je organizovao i izveo prvo putovanje oko sveta. Rođen u selu Sabroza. Učestvovao je u portugalskim osvajačkim pohodima u Zapadnu Indiju, bio u Indiji, na poluostrvu Malaka, na Molučkim ostrvima, Javi i Sumatri, te u Severnoj Africi (15051512). Otpušten je iz službe i 1517. stiže u Španiju.

Isto kao i Kolumbo, prvo je sa svojim planom izašao pred portugalski dvor, tamo bio odbijen, a onda odobren od španskog dvora 1517. Isplovio je 1519. iz španske luke SanLukardeBarameda, sa pet brodova i 265 članova posade.U januaru 1520. došao je na ušće reke La Plate koju je smatrao za moreuz, ali se brzo razuverio. Ploveći ka jugu uz istočne obale Južne Amerike zalazio je u sve uvale i zalive, opisujući ih. Tek u oktobru 1520. ušao je u moreuz koji danas nosi njegovo ime. Istražio ga je i južno od njega otkrio arhipelag Ognjena Zemlja. Kroz taj morski prolaz izašao je na novi okean. Nazvao ga je Tihi okean, zato što za tri meseca plovidbe nije bilo nevremena. Godine 1521. dospeo je do Filipinskih ostrva, gde je poginuo u okršaju sa starosedeocima sićušnog ostrva Maktan. Preplovivši Indijski okean, i oplovivši Afriku, u Španiju se pod komandom H.S. Del Kana 1522. vratio samo jedan brod, sa 18 članova posade.

Magelanova ekspedicija ima višestruk geografski značaj. Njome se potvrdilo jedinstvo Svetskog okeana, otkriveno je da između Azije i Amerike leži okean prostraniji od Atlantskog, potvrđeno je da je Kolumbo pronašao novi kontinent, i na kraju–konačno je dokazano da je Zemlja lopta, i to (na osnovu „manjka” dana u brodskom dnevniku) lopta koja se okreće od zapada prema istoku.

Opis Magelanove plovidbe oko sveta ostavio je učesnik ekspedicije, Italijan Antonio Pigafeta.

MAKENZI (MACKENZIE) Aleksandar
(1764–1820)

MAKENZI (MACKENZIE) Aleksandar

Škotski putnik, istraživač Severne Amerike. Godine 1799. stupio je u službu Severozapadne kompanije, baveći se trgovinom krznom. U toj službi uputio se u Severnu Ameriku i 1788. upravljao naseljem na jezeru Atabaska. Prvi je Evropljanin koji je prošao celom dužinom Ropske reke koja ističe iz jezera Atabaska, izašao na Veliko Ropsko jezero, i otkrio reku koja otiče iz tog jezera (a koja danas nosi njegovo ime). Plovio je tom rekom sve do njenog ušća u Severni ledeni okean. Postavivši sebi cilj da pronađe rečni put do Tihog okeana, 1792. se iskrcao u zalivu St. Lorensa, došao do jezera Atabaska, a potom krenuo uzvodno rekom Pis, sve do Stenovitih planina. Prešao je Stenovite planine i izbio na obalu Tihog okeana. Tako je postao prvi Evropljanin koji je presekao Severnu Ameriku sa istoka na zapad. U povratku je ponovo (1793–1794) istim putem presekao Severnu Ameriku. Svoja zapažanja je izložio u knjizi „Putovanje iz Montreala po reci Sv. Lorensa preko kontinenta Severne Amerike” (t. 12, 1801). Materijal koji je Makenzi skupio, bio je od velike važnosti za poznavanje unutrašnjih rejona Kanade.

MARIN Tirski
(I/II v. n. e.)

MARIN Tirski

Veoma su oskudni podaci o ovom rimskom geografu, matematičkog usmerenja. Zna se pouzdano samo da je pisao između 107. i 114. n. e. Autor je geografskog dela koje nije sačuvano. Delo je sadržavalo kartu ekumene u cilindričnoj projekciji (koja se ponegde pripisuje upravo njemu), sa popisom mesta i njihovih geografskih koordinata. Marin je uzimao obim Zemljine lopte prema Posejdoniju, 180 000 stadija. Ptolemej u prvoj knjizi svoje „Geografije” kritikuje Marina Tirskog i ispravlja pogreške njegove geografske karte. Ne može se pouzdano reći u kojoj je meri sam Ptolemej koristio Marinovo delo.

MARŠ (MARSH) Džordž Perkins
(1801–1882)

MARŠ (MARSH) Džordž Perkins

Američki diplomata i naučnik, jedan od prvih konceptora geografije kao socijalne nauke, tj. kao socijalne ekologije. Njegov najpoznatije delo, „Čovek i priroda” (1864), bilo je jedan od najznačajnijih napredaka u geografiji, ekologiji i upravljanju prirodnim resursima u 19. veku.

Obrazovan na Dartmut koledžu, Marš je postao uspešan pravnik, ali njegov široko otvoren um ga je odveo studijama klasične književnosti, jezika i primenjenih nauka očuvanja zemljišta. Godine 1842. je izabran u Kongres, a tokom drugog mandata, Marš je postavljen za ambasadora u Turskoj. Tokom tog perioda proučavao je bliskoistočnu i mediteransku geografiju i poljoprivrednu proizvodnju. Opozvan je 1852. godine. Marš je bio predavač engleske filologije i etimologije na univerzitetu Kolumbija i Lovelovom institutu. Godine 1861. predsednik Abraham Linkoln ga je postavio za ambasadora u Italiji i na tom položaju je ostao do svoje smrti. Tokom tog perioda je sumirao svoje akumulirano znanje i iskustvo u delu „Čovek i priroda, ili, fizička geografija modifikovana ljudskim delovanjem”.

MARTON (MARTONNE) Emanuel de
(1873–1955)

MARTON (MARTONNE) Emanuel de

Francuski geograf, od 1942. član Francuske AN. Profesor Lionskog univerziteta i Sorbone (od 1909).

Naučna istraživanja vršio u Evropi, Americi i Severnoj Africi. Najvećim delom radovi su mu posvećeni pitanjima geografije čoveka, opštoj i regionalnoj fizičkoj geografiji. Razradio je jednu od klasifikacija klimata na Zemlji. Dao je značajan doprinos regionalnoj geografiji. Autor je klasičnih radova iz geografije „Osnove fizičke geografije” (t. 13, 1921), „Centralna Evropa” (1938), „Fizička geografija Francuske” (1950).

Predsednik (1938–1952), i počasni predsednik (od 1952) Međunarodnog geografskog saveza.

MASTILO Natalija
(1930–1992)

MASTILO Natalija

Rođena 1930. godine u Prači (BiH). Diplomirala 1956. godine na Odsjeku za geografiju PMF-a u Sarajevu, gde je 1974. odbranila doktorsku disertaciju Nastava geografije u BiH kao odraz stanja i razvoja geografske nauke i opštih društvenih prilika. Na istom Odseku predavala je (od 1985. u zvanju redovnog profesora) Metodiku nastave geografije, sve do odlaska u penziju 1990. godine. Bila je pokretač i uređivač časopisa Nastava geografije (1977). Kao predsednik Komisije za nastavu Saveza geografskih društava Jugoslavije bila je organizator IV i V geografskog simpozijuma.

Bibliografija njenih radova ima nekoliko stotina jedinica, među kojima je i Rečnik savremene srpske geografske terminologije, poznat kao „Natin rečnik”.

MAURO Fra
(XV vek)

MAURO Fra

Kaluđer sa ostrva Murano u blizini Venecije, bio u izvesnoj meri i profesionalni kartograf. On i njegov asistent, mornar i kartograf Andrea Bjanko, radili su na karti sveta (1457–1459), po zadatku portugalskog kralja Alfonsa V koji ih je snabdevao podacima sa novijih portugalskih istraživanja. Karta je bila završena 24. aprila 1459. godine i poslata u Portugaliju, ali iz nekog razloga nije opstala. Iste godine, Fra Mauro je umro, radeći na kopiji karte sveta. Danas postojeću kopiju, izradio je Andea Bjanko sa svojim saradnicima. Ta kopija je kružnog oblika, nacrtana na pergamentu koji je uramljen kvadratnim drvenim okvirom. Orijentisana je ka jugu i obiluje detaljima. Iako po obalskim linijama podseća na portolane, ova karta sveta ne sadrži kompasne mreže. Čuva se u Nacionalnoj biblioteci u Veneciji.

MAUSON (MAWSON) Daglas
(1882–1958)

MAUSON (MAWSON) Daglas

Australijski geolog i putnik, istraživač Antarktika. Rođen u Velikoj Britaniji. Završio Sidnejski univerzitet (1904) i od 1905. predavao na Univerzitetu u Adelejdu, od 1920. kao profesor.

Učestvovao u antarktičkoj ekspediciji koju je predvodio E. Šeklton (1908–1909). Bio je u sastavu grupe koja je 1909. otkrila na Viktorijinoj Zemlji položaj Južnog magnetnog pola. Sam je predvodio dve antarktičke ekspedicije (1911–1914, 1929–1931). Istraživao je nepoznati deo obale Antarktide. Otkrio je i kartirao preko 200 geografskih objekata, među njima i Zemlju Kraljice Mod, Zemlju MakRobertsona i Zemlju Princeze Elizabete. Geološka istraživanja je izvodio na Antarktidi i u Australiji. Radio je takođe i u oblasti glaciologije. Napisao je knjige „U zemlji snežnih oluja” i „Otadžbina snežnih bura”.

Član je Londonskog kraljevskog društva (od 1923) i niza drugih naučnih društava.

Mausonovo ime nosi antarktička polarna stanica, te obala i more na Antarktiku.

MEGASTEN (MEGASTHENES)
(oko 400. pre n. e.)

MEGASTEN (MEGASTHENES)

Jonjanin iz male Azije, autor dela (sačuvanog samo u izvodima) o Indiji, koju je upoznao kao izaslanik kralja Seleuka I na dvoru indijskog kralja Sandrakota. Krug njegovih interesovanja bio je veoma širok, ali tendencija da u indijskoj kulturi na svakom mestu i svuda vidi grčki mit i filozofiju čini delo nepouzdanim.

MEKINDER (MACKINDER) Ser Halford Džon
(1861–1947)

MEKINDER (MACKINDER) Ser Halford Džon

Britanski politički geograf, zapažen po svom radu u obrazovanju i geopolitičkoj koncepciji sveta podeljenog na dva bloka, Evroaziju i potčinjene „morske zemlje”, u koje bi spadali ostali kontinenti.

Kao predavač za Oxford extension movement, osnovanog da pruži mogućnost obrazovanja ljudima kojima je univerzitet bio nedostupan, on je proputovao zemlju i među radnicima, uglavnom severa Engleske, predavao ono što je sam nazvao „nova geografija”. Sa svojim novim konceptom geografije kao mosta između prirodnih i društvenih nauka, ubrzo je privukao pažnju. Njegova „Britanija i britanska mora” (1902) je postala priznato delo britanske geografske literature. U to vreme, grupa ljudi u Kraljevskom geografskom društvu se trudila da izdigne status geografije kao akademske discipline u Britaniji i da joj obezbedi adekvatno mesto u obrazovnom sistemu. Znajući za Mekinderov uspeh, Društvo ga je pozvalo da ih upozna sa „novom geografijom”. Predao im je rad „Oblast proučavanja i metode geografije”. Godine 1887. postao je predavač geografije na Okfordu, prvi na britanskom univerzitetu. Kada su Kraljevsko geografsko društvo i univerzitet osnovali Oksfordsku školu geografije, Mekinder je postao njen direktor. Iste godine je organizovao i vodio ekspediciju u istočnu Afriku, gde se prvi popeo na planinu Keniju. Mekinder je nastavio rad na Oksfordu do 1904. godine, kada je postavljen za direktora tek osnovane Londonske škole ekonomije i političkih nauka koja je pripadala Univerzitetu u Londonu. Takođe je i predavao ekonomsku geografiju 18 godina. Godine 1910. je postao poslanik Konzervativne stranke u Parlamentu, ali nije ostavio veliki uticaj (bio je poslanik do 1922. godine).

Proučavajući uslove stabilnog mirovnog sporazuma tokom Prvog svetskog rata, razvio je tezu u političkoj geografiji koju je prvi put izneo 1904. godine u radu „Geografski stožer istorije”. U njemu je ustanovio pojam „osovina istorije”, odnosno „srce kopna”, pod kojim je podrazumevao unutrašnju Aziju (Sibir i Centralna Azija) i istočnu Evropu. Tvrdio je da je „srce kopna” (Hearland) postao strateški centar „svetskog ostrva” (Evroazija sa Afrikom), kao rezultat relativnog opadanja pomorske moći u odnosu na kopnenu moć i ekonomskog i industrijskog razvoja južnog Sibira. Izneo je svoje poglede u kratkoj knjizi „Demokratski ideali i stvarnost” koja je izdata početkom 1919. godine, dok je Pariska mirovna konferencija još trajala. On je smatrao da je uloga Britanije i SAD da očuvaju balans snaga u Evropi. Kao još jedan faktor stabilnosti, naveo je stvaranje niza nezavisnih država koje bi razdvajale Nemačku i Rusiju. Knjiga je sadržala, pored glavne teme, i mnogo dalekovidih opažanja, kao što je, na primer, njegovo insistirane na konceptu „jednog sveta”, potrebu za regionalnim organizacijama manje moći i upozorenje da haos u poraženoj Nemačkoj neizbežno vodi u diktaturu. Godine 1924, poučen iskustvima iz Prvog svetskog rata, Mekinder je izneo teoriju o Atlantskom savezu koji je postao stvarnost posle Drugog svetskog rata i uzeo vojni karakter u liku NATO-a.

Godine 1919. Mekinder je kao visoki britanski predstavnik otišao u južnu Rusiju u pokušaju da ujedini snage Belih i po povratku je, 1920. godine, bio proglašen za viteza. Posle završetka akademske karijere, 1923. godine, postavljen je za predsedavajućeg Imperijalnog brodarskog komiteta (1920–1945) i za predsedavajućeg Imperijalnog ekonomskog komiteta (1926–1931).

MERKATOR (MERCATOR) Gerhard
(1512–1594)

MERKATOR (MERCATOR) Gerhard

Blizu 60 godina, za vreme najvažnijeg i najuzbudljivijeg perioda u istoriji razvoja moderne izrade karata, Gerard Merkator je bio vrhovni kartograf, a njegovo ime, jedino iza Ptolemejevog, sinonim je za karografsku projekciju koja je i danas u upotrebi. Iako nije on izumeo ovaj tip projekcije, bio je prvi koji ga je primenio u navigacionim kartama u takvom obliku da su kompasni pravci mogli biti obeleženi na kartama u pravim linijama, na taj način omogućivši pomorcima da reše veoma stari problem navigacije na morima. Merkatorov je uticaj promenio premeravanja zemlje, njegova istraživanja i proračuni su ga oslobodili Ptolemejeve predstave o veličini i obliku kontinenata, znatno redukujući prostiranje Evrope i Azije po geografskoj dužini i menjajući oblik Starog sveta kakav je bio prikazivan početkom 16. veka.

Merkator je rođen u Rupelmondu u Flandriji, dok ga je u Luvenu podučavao Gema Frizius. Tamo se dokazao kao kartograf i konstruktor instrumenata i globusa i, kada mu je bilo 25 godina, nacrtao je i izgravirao svoju prvu kartu (Palestine), a zatim se posvetio izradi karte Flandrije (1540) nadgledajući premeravanja i lično završavajući nacrte i graviranje. Izuzetnost njegovog rada, donela mu je pokroviteljstvo Karla V za koga je konstruisao globus, ali je, uprkos podršci Imperatora, uhvaćen u progonu luteranskih protestanata i optužen za jeres, srećom bez ozbiljnih posledica. Nema sumnje da je strah od daljeg progona uticao na njega da se preseli u Duisburg 1552, gde je nastavio sa izradom karata, globusa i instrumenata, da bi njegov rad kulminirao pravljenjem krupnorazmernih karata Evrope (1554), Britanskih ostrva (1564) i poznate karte sveta na 18 listova nacrtane u njegovoj novoj projekciji (1569). Sve te rane karte su izuzetno retke, a neke su poznate samo po jednoj kopiji.

U kasnijem periodu života posvetio se svom izdanju karata u Ptolemejevoj „Geografiji”, koje su reprodukovane njegovim graviranjem tako da, što je moguće više, podsećaju na originalne, i pripremi svoje zbirke karata u tri toma u kojima je, po prvi put, reč „atlas” upotrebljena. Reč je izabrana, kako je sam rekao, „u čast titana, Atlasa, kralja Mauritanije, učenog filozofa, matematičara i astronoma”. Prva dva dela atlasa su objavljena 1585. i 1589, a treći, koji sa prva dva čini celinu, 1595, godinu nakon Merkatorove smrti.

Svi Merkatorovi sinovi (Arnold (1537–1587), Rumold (oko 1645 oko 1699), Bartolomej (1540–1563) i unuci (Gerard (oko 15651656), Jons (oko 1562–1595), Mihael (oko 1567–1600), bili su kartografi i dali su svoj doprinos, na različite načine, u izradi velikog atlasa. Rumold, zasebno, bio je zaslužan za kompletno izdanje 1595. godine. Posle drugog kompletnog izdanja 1602, Jodok Hondij je kupio, 1604, table karata i sa svojim sinovima, Jodokom II i Henrikom, objavio prošireno izdanje koje je dominiralo na tržištu karata narednih 2030 godina.

Kartografska dela: Ptolemejeva Geographia (Geografija): 27 karata (1578; 1584, 1605, 161819, 1695, 1698, 1704, 1730. reizdanje; Atlas (I deo): Duisburg: tekst na latinskom jeziku, 51 karta: Holandija, Belgija, Nemačka (1585); Atlas (II deo): Duisburg: tekst na latinskom jeziku, 23 karte: Italija, Grčka i Srednja Evropa (1589); Atlas (III deo): Duisburg: tekst na latinskom jeziku 36 karata: svet, kontinenti, Britanska ostrva, Severna Evropa, Rusija (1595); reizdanje kao kompletan atlas sa 111 karata (1595); 1602. reizdanje.

MIČEL (MITHCELL) Tomas
(1792–1855)

MIČEL (MITHCELL) Tomas

Engleski putnik, istraživač Afrike. Pođen u Škotskoj. Po profesiji geodet.

Službeno je obavio četiri putovanja (1831–1847) u Australiju, sa zadatkom da prouči tamošnji osnovni rečni sistem Mari-Darling, koji je otkrio i delimično opisao Č. Start. Istraživao je izvorište reke Darling i njene severne pritoke, definitivno ustanovivši da je Darling pritoka reke Mari. Tako je završio otkriće ovog rečnog sistema. Prodro je u neistraženu oblast Australije, južno od reke Mari (sada država Viktorija), i nazvao je, zbog lepote i plodnosti, „Srećna Australija”. Istraživao je takođe planine Australijskih alpa. Svoje putovanja je opisao u knjizi „Tri ekspedicije unutar Istočne Australije” (1838) i „Dnevnik ekspedicije unutar tropske Australije (1848).

MIHAILOVIĆ Jelenko
(1868–1956)

MIHAILOVIĆ Jelenko

Prirodnjak, najznamenitiji srpski seizmolog. Završio je prirodno-matematički odsek Filozofskog fakulteta Velike škole u Beogradu. Bio je đak, a od 1891. do 1905. i najvažniji saradnik Milana Nedeljkovića, osnivača i upravnika Astronomske i meteorološke opservatorije u Beogradu. Tokom 14 godina bavio se raznolikim  posmatračkim, računskim i drugim poslovima Opservatorije, kao i popularizacijom pre svega  astronomije, seizmologije, meteorologije.

Prve seizmološke korake načinio je na Opservatoriji. Posle razlaza sa M. Nedeljkovićem krajem 1905, naredne godine sa dr Svetolikom Radovanovićem obnavlja i organizuje seizmološku službu pri Geološkom zavodu Filozofskog fakulteta, koju su geolozi 1901. prepustili Opservatoriji. Njegovom zaslugom, Geološki zavod 1910. godine dobija seizmološku stanicu u Tašmajdanskom parku. Godine 1919. Seizmološka stanica prerasta u Seizmološki zavod. J. Mihailović je bio njegov upravnik od 1919, pa do smrti – 1956. godine. Sa više desetina radova, koji se u daleko najvećem broju odnose  na različite oblasti Balkanskog poluostrva, naš je najplodniji seizmolog.

Pune 33 godine, od 1906. do 1939. godine, držao je predavanja na kursu seizmologije na Filozofskom fakultetu. Honorarno je predavao Meteorologiju i klimatologiju na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, od 1923. do 1941. godine. Rektor Više pedagoške škole postao je 1932. godine. Objavio je i tridesetak srednjoškolskih udžbenika, uglavnom iz fizike.

MIKLUHO MAKLAJ Nikolaj Nikolajevič
(1846–1888)

MIKLUHO MAKLAJ Nikolaj Nikolajevič

Ruski putnik i naučnik. Pohađao Petersburški univerzitet (1863–1864). Iz političkih razloga izbačen sa univerziteta, tako da je studije medicine i prirodnih nauka nastavio na Hajdelbergškom (1864), Lajpciškom (1865) i Jenskom (1866–1868) univerzitetu.

Na svom prvom putovanju (1866–1867) bavio se zoološkim istraživanjima na Kanarskim ostrvima i u Maroku. S istim ciljem putovao je obalama Crvenog mora 1869. Posle toga se vratio u Rusiju i dalja istraživanja posvetio antropologiji i etnografiji. Izveo je nekoliko putovanja po Tihom okeanu. Godine 1871. iskrcao se na severoistočnu obalu Nove Gvineje (danas ta obala nosi njegovo ime). Smestio se u morskoj uvali Astrolabija, gde je, u prijateljskim odnosima sa Papuancima (zvali su ga „Čovek sa Meseca”), proveo 15 meseci. Vrativši se 1876.g, ponovo je tu proveo 17 meseci. Posetio je takođe Filipine (1873), Malaku (1874–1875) i niz malih ostrva Mikronezije i Melanezije (1874–1875), gde je proučavao život i običaje lokalnih plemena. Živeo je i u Australiji (1878–1882, 1884, 1886) gde je u blizini Sidneja osnovao biološku stanicu. U tom je periodu nekoliko puta posetio Novu Gvineju. Zbog slabog zdravlja se 1886. vratio u Petersburg, gde se posvetio obradi i pripremi za štampu prikupljenog materijala. Smrt ga je sprečila, tako da su njegovi dnevnici objavljeni tek 1923. Zastupao je stav o jedinstvu i srodnosti ljudskih rasa, prvi je dao opise melanezijskog antropološkog tipa, i sakupio bogat materijal o kulturi i životu naroda Okeanije, koji se danas čuva u Muzeju antropologije i etnografije u Petersburgu.

MIL (MILL) Hju Robert
(1861–1950)

MIL (MILL) Hju Robert

Britanski geograf i meteorolog koji je imao veliki uticaj na reformu predavanja geografije i na razvoj meteorologije.

Mil je stekao obrazovanje Univerzitetu u Edinburgu, gde je diplomirao na hemiji (1883) i specijalizirao hemiju morske vode, što mu je bio i doktorski rad (1886). Svoje poznato delo, „Jezera Engleske”, napisao je 1895. godine. Krhko zdravlje i potpuno slepilo u poznijim godinama života su ga sprečili da bude istraživač, ali od 1892. godine (kada je postavljen na mesto bibliotekara Kraljevskog geografskog društva), postao je svetski priznat ekspert za okeanografiju i istraživanja Antarktika. Kroz delo „Kraljevstvo prirode” (1891), Mil je uticao na reformu predavanja geografije. Kao počasni sekretar Kraljevskog meteorološkog društva, od 1902. do 1907. godine (kada je postao predsednik), imao je dubok uticaj na razvoj meteorologije, za šta je i dobio priznanje institucije, Hju Robert Mil medalju, koju dodeljuje Društvo i koju je, naravno, on prvi dobio. Bio je podpredsednik Kraljevskog geografskog društva od 1927. do 1931. godine, ali ga je slabo zdravlje prisililo da odbije predsedničko mesto 1933. godine.

Milove ostale publikacije uključuju: „Saveti profesorima i studentima o izboru geografskih knjiga za čitanje sa klasifikovanim listama” (1897), „Novi predeli” (1900), „Opsada Južnog pola” (1905), „Život Ser Ernesta Šekltona” (1923). Pored toga, uređivao je „Međunarodnu geografiju” (1911) i bio je geografski urednik jedanaestog izdanja „Enciklopedije Britanike” (1911).

MILANKOVIĆ Milutin
(1879–1958)

MILANKOVIĆ Milutin

Svestrani srpski naučnik–geofizičar, matematičar, astronom, koga je svetska nauka uvrstila u svoje velikane. Rođen je 28. maja 1879. u Dalju. Maturirao je 1896. u Osijeku. Studirao je građevinu na Tehničkoj školi u Beču, gde je diplomirao 1902., i doktorirao 1904. Do 1909. radio je kao građevinski inžinjer u AustroUgarskoj, kada se odaziva na poziv iz Beograda i preuzima katedru primenjene matematike na Beogradskom univerzitetu. Bio je član Srpske akademije nauka, Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti, Nemačke akademije nauke, kao i član brojnih naučnih društava u zemlji i inostranstvu.

Rano se zainteresovao za problem klimatskih promena na Zemlji, i počeo je da ga rešava tražeći astronomske uzroke tim promenama. Godine 1912. objavio je rad „Prilog teoriji matematske klime”. Tokom I svetskog rata, zahvaljujući sticaju okolnosti, nastavio je da radi na stvaranju astronomske teorije klimatskih promena na Zemlji. Teoriju je nastavio razvijati u periodu između dva rata (1918–1941), proračunima je obuhvatio period od milion godina unazad, s težištem na objašnjenju pojave ledenih doba. Posle dvadesetogodišnjeg istraživanja, Milanković je 1941. u Beogradu, na nemačkom jeziku, objavio svoje životno delo, koje je tek mnogo kasnije prevedeno na srpski jezik pod naslovom „Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba”.

Sasvim pojednostavljeno, suština Milankovićeve teorije je u tome da mnogovekovne promene elemenata Zemljine putanje oko Sunca, i nagiba Zemljine rotacione ose, dovode do promene jačine i rasporeda osunčavanja na Zemlji, što dalje dovodi do klimatskih promena i nazimenične pojave ledenih doba. U prvo vreme je Milankovićeva teorija, kao i sve nove teorije, u naučnom svetu dočekana s oprezom. Teorija je doživela puni trijumf tek posle Milankovićeve smrti. Tek tada, proučavanjem uzoraka sedimenata sa okeanskog dna, geolozi su došli do rezultata koje je još davno dobio Milanković, matematičkim putem, ne mičući se iz svog kabineta.

Na međunarodnom naučnom skupu pod naslovom „Milanković i klimat”, održanom 1982. u SAD, predsedavajući Džon Imbri je rekao da su svi koji proučavaju klimu u prošlosti Zemlje, ustvari „Milankovićeva deca”.

Osim matematičke teorije klimatskih promena, Milanković se bavio i problemom pomeranja polova, sarađujući pri tome sa A. Vegenerom. Našao je vremena da populariše nauku. Njegova naučnopopularna knjiga „Kroz vasionu i vekove” prevedena je na mnoge jezike. Napisao je na vrlo zanimljiv način i svoju autobiografiju pod naslovom „Uspomene, doživljaji i saznanja”.

Svetska nauka je odala priznanje Milankoviću i na jedan simboličan način. Jedan krater na Marsu (koordinate: 147°, 55° ), jedan krater na Mesecu (koordinate; 170°, 77°) i jedan asteroid nose njegovo ime.

MILOJEVIĆ Borivoje Ž.
(1885–1967)

MILOJEVIĆ Borivoje Ž.

Geograf, redovni član SAN od 1961. Doktorirao 1920, za redovnog prof. Filozofskog fakulteta u Beogradu izabran 1927. Bavio se problemima iz oblasti antropogeografije, geomorfologije i regionalne geografije. Istraživao je dinarsko primorje i ostrva, visoke planine i rečne doline. Objavio je više udžbenika, među kojima se po originalnoj koncepciji ističe Opšta regionalna geografija (1956), i preko 250 naučnih i stručnih radova, monografija i studija. Značajnija dela: Dinarsko primorje i ostrva (1933), Visoke planine u našoj Kraljevini (1937), Lesne zaravni i peščare u Vojvodini (1949), Glavne doline u Jugoslaviji (1951). Bio je dopisni član JAZU, počasni doktor univerziteta u Monpeljeu, Grenoblu, Renu i Pragu, počasni član 7 inostranih geografskih društava, višegodišnji predsednik Srpskog geografskog društva i urednik 28 svezaka Glasnika, 38 knjiga Posebnih izdanja i dr. publikacija SGD. Dobitnik je Medalje Jovana Cvijića. [ESN]

MILOJEVIĆ Sima
(1894–1969)

MILOJEVIĆ Sima

Geograf, profesor PMF u Beogradu. Doktorirao 1924. Bavio se problemima morfologije i hidrologije kraških terena. Objavio je jednu monografiju i oko 30 naučnih radova. Značajnija dela: Pojave i problemi krša (1938), Prividno presušivanje kraških vrela (1953), Problemi asanacije termalnih i radioaktivnih vrela Niške Banje (1958). Bio je osnivač i direktor Instituta za proučavanje krša ''Jovan Cvijić''. Dobitnik je Medalje Jovana Cvijića. [ESN]

MINSTER (MÜNSTER) Sebastijan
(1489–1552)

MINSTER (MÜNSTER) Sebastijan

Nakon različitih izdanja Valdzemilerovih karata, tri kartografa dominiraju 16. vekom: Merkator, Ortelijus i Minster, a među njima je Minster, najverovatnije, imao najveći uticaj na širenje geografskog znanja u Evropi sredinom veka. Njegova „Kosmografija” (Cosmographia), izdata 1544. godine, sadržavala je ne samo najnovije karte i mape mnogih poznatih gradova, već i zbir enciklopedijskih detalja o poznatom – i nepoznatom – svetu i predstavljala je nesumljivo jednu od najčitanijih knjiga toga vremena, prolazeći kroz blizu 40 izdanja na šest jezika.

Istaknuti nemački matematičar i lingvista, Minster, postao je profesor u Hajdelbergu, a kasnije u Bazelu, gde se preseliio 1529. godine. Godine 1528, radeći na svojoj prvoj karti Nemačke, apelovao je na nemačke naučnike da mu pošalju „opise, tako da Nemačka sa svojim selima, gradovima, itd. može biti viđena kao u ogledalu”, čak idući tako daleko da je davao instrukcije kako bi oni trebalo da kartiraju svoje lokalitete. Odgovor je bio daleko veći od očekivanog i obilje informacija su poslali ne samo Nemci, već i stranci, tako da je, na kraju, bio u mogućnosti da uključi mnoge savremene, ako ne previše tačne, karte u svoje atlase. On je bio prvi koji je obezbedio odvojene karte sva četiri poznata kontinenta i prvi je odvojeno štampao kartu Engleske. Njegove karte, štampane sa drvenih tabli, dans su veoma cenjene među kolekcionarima. Dva Minsterova glavna dela, „Geografija” (Geographia) i „Kosmografija” (Cosmographia), izdao je u Bazelu njegov pastorak, Henri Petri (Henri Petri), koji je nastavio da objavljuje mnoga izdanja nakon što je Minster umro od kuge 1552. godine.

Kartografska dela: Karta Nemačke (1525); Typus Cosmographia Universalis (1532; 1537, 1555. reizdanje; Karte u Minsterovim izdanjima Polyhistor od Solinusa (Solinus) i De Sity Orbis Pomponija Mela (1538; 1543. reizdanje; Ptolemejeva Geographia: Bazel, Henri Petri: 48 karata (1540; 1541, 1542; reizdanje 1545; reizdanje sa nekim ispravkama i 6 novih karata; 1551, 1552. reizdanje karata iz 1545. godine); Cosmographia Universalis (Univerzalna kosmografija): Bazel, Henri Petri (1544; 1545, 1546, 1548, 1550 (uvećano) i dalja izdanja, ukupno oko 30, do 1578. godine: tekst na nemačkom, latinskom, francuskom i italijanskom jeziku (italijanska izdanja su štampana u Veneciji 1571, 1575. godine; 1588. reizdanje od strane Sebastijana Petrija (Sebastian Petri), takođe i izdanja 1592, 1598, 1614, 1628. U nekim slučajevima su detalji sa ranijih karata izostavljeni i vrlo je moguće da su karte izgravirane u brzini da održe Kosmografiju u konkurenciji sa Ortelijusom i drugima. To su bile karte urađene u drvorezu, ali u maniru bakroreza.); Minsterove karte izdate u Strabonovoj Geogaphia – Strabonis noblissimi et doctissimi philosophi acljue geographi rerum geographicarum: tekst na grčkom i latinskom: 27 odvojenih karata i 6 unutar tekstova (1571).

MIŠKOVIĆ Vojislav
(1892–1976)

MIŠKOVIĆ Vojislav

V. V. Mišković je početkom 1925. godine postavljen za profesora Praktične astronomije, ali na dužnost stupa po povratku iz Francuske 1926. godine. Najzaslužniji je za organizaciju izgradnje današnje Astronomske opservatorije na Velikom Vračaru od 1930. do 1932, montiranje astronomskih instrumenata koje je vršeno od 1932. do 1934. godine (dobijenih na račun reparacija), kao i za preseljenje stare Opservatorije sa Zapadnog Vračara.

Za njegovo ime je tesno vezano osnivanje različitih službi i brojnih publikacija Astronomske opservatorije, u vreme njegovog prvog upravnikovanja od 1924-1946. godine. Drugi put je bio upravnik od 1951. do 1954. godine.

Bavio se organizovanjem rada na efemeridama (Godišnjak našeg neba, Nautički godišnjak), problematikom kalendara, precesijom, istorijom astronomije, tvorac je „impersonalnog astrolaba sa prizmom“. [MJ]

MOHOROVIČIĆ Andrija
(1857–1936)

MOHOROVIČIĆ Andrija

Hrvatski geofizičar i seizmolog, od 1898. član JAZU. Rođen u Istri. Završio Praški univerzitet. Od 1880. predavao meteorologiju na Pomorskoj školi u Bakru i Zagrebu, a od 1897. radio na zagrebačkom univerzitetu, od 1910. kao profesor. Od 1892. do 1921. bio je direktor državne uprave meteorološke i geodinamičke službe i opservatorije u Zagrebu.

Na osnovu promene brzine rasprostiranja seizmičkih talasa ustanovio je 1909. granicu između Zemljine kore i mantije. Ta je granica nazvana njegovim imenom. Razradio je takođe metodiku registracije seizmičkih talasa i konstruisao niz geofizičkih pribora.

MORI (MAURY) Metju Fontejn
(1806–1873)

MORI (MAURY) Metju Fontejn

Američki klimatolog, mornarički oficir, pionir u hidrografiji i jedan od osnivača okeanografije. Mori je stupio u mornaricu 1825. godine, a 1836. je dobio čin poručnika. Nakon jedne nesreće, 1839. godine, ostao je invalid, što ga je učinilo nesposobnim za aktivnu službu. Godine 1842. je preuzeo komandu nad Depoom karti i instrumenata koji se kasnije transformisao u Vojnopomorsku akademiju i Hidrografsku službu SAD. Da bi sakupio informacije o morskim vetrovima i strujama, Mori je podelio kapetanima specijalno pripremljene putne dnevnike iz kojih je sastavio pilotske karte, omogućivši tako brodovima da skrate vreme puta. Autor je karata vetrova i morskih struja u Atlantskom okeanu (1848). Bio je inicijator održavanja prve Međunarodne konferencije iz meteorologije i fizičke geografije mora (1853), na kojoj se zalagao za uspostavljanje jedinstvenog sistema opažanja na moru. Konferencija je dovela do stvaranja Međunarodnog hidrografskog biroa. Snabdeven informacijama iz celog sveta, Mori je bio u mogućnosti da napravi karte Atlantika, Pacifika i Indijskog okeana. Takođe je napravio prvu kartu reljefa dna severnog dela Atlantskog okeana (1854), koji je dokazao izvodljivost polaganja transatlantskog telegrafskog kabla. Godine 1855. je objavio prvi moderan okeanografski tekst: „Fizička geografija mora”.

Na početku Američkog građanskog rata (1861), Mori se vratio u Virdžiniju i postao komandant obalske, lučke i rečne odbrane mornarice Konfederacije, za koju je pokušavao da napravi električni torpedo. Godine 1862. je otišao u Englesku kao specijalni agent Konfederacije, a na kraju rata (1865) je prešao u Meksiko, gde ga je car Maksimilijan postavio za carskog komesara za imigraciju.

Godine 1866. Mori se vratio u Englesku, odakle je otišao u SAD 1868. godine i postao profesor meteorologije na Vojnom institutu u Virdžiniji, gde je ostao do svoje smrti.

Na vrh ↑

N, Nj

NANSEN Fridtjof
(1861–1930)

NANSEN Fridtjof

Norveški polarni istraživač i okeanograf. Rođen blizu Osla. Studirao na Univerzitetu u Oslu (1880–1882), na kome je od 1897. bio profesor.

Prvi je u istoriji na skijama prešao Grenland (1888). Presekao ga je u južnom delu, s istoka na zapad, putem proučavajući ledeni pokrivač, klimat ostrva i život Eskima. Godine 1890. razradio je projekat da se dosegne Severni pol na brodu koji bi plovio (driftovo) zajedno s arktičkim ledom. Na brodu „Fram” je (1893–1896) izveo plovidbu od Novosibirskih ostrva, Severnim ledenim okeanom, do arhipelaga Špicbergen, prošavši znatno južnije od geografskog pola. Sa F.J. Johansonom je 1895. napustio brod i pokušao uz pomoć psećih zaprega da stigne do Severnog pola. Približivši se polu na 450 km, bili su prinuđeni da se vrate nazad, do Zemlje Franca Jozefa, a otuda u Norvešku. Tokom ekspedicije su izvedena opširna okeanografska i meteorološka posmatranja, razjašnjeno je da Unutrašnji Arktik predstavlja dubokomorski basen, određena je struktura i poreklo vodenih masa, ustanovljen je uticaj Zemljine rotacije na karakter kretanja leda i dr. Nansen je od 1900. proučavao atlantske struje u Severnom ledenom okeanu. Razradio je metod određivanja brzine morske struje s plovećeg broda, konstruisao je barometar i aerometar. Osnovao je Centralnu okeanografsku laboratoriju (1902), a 1913. je plovio duž obala Severnog ledenog mora, do ušća Jeniseja. Boravio je u Sibiru i na Dalekom Istoku.

Dobitnik je Nobelove nagrade za mir 1922.

Nansenovo ime nosi podvodni greben između Grenlanda i Špicbergena, ostrvo i rt u arhipelagu Zemlja Franca Jozefa, planina na Tajmiru, moreuz u Kanadskom arktičkom arhipelagu i dr.

NEARH (NEARCHOS)
(kraj IV v. pre n. e.)

NEARH (NEARCHOS)

Poreklom sa ostrva Krita, admiral Aleksandra Velikog. Objavio je izveštaj o plovidbi duž obale od ušće reke Ind do ušća reke Tigar, koju je sa svojom flotom preduzeo po kraljevom naređenju. Živo i pouzdano opisivanje sačuvano je u opisu Indije od Arijana.

NEDELJKOVIĆ Milan
(1857–1950)

NEDELJKOVIĆ Milan

Prvi srpski školovani astronom i meteorolog novog doba. Posle završenog prirodno-matematičkog odseka Filozofskog fakulteta u Beogradu, proveo je punih pet godina na specijalističkim studijama u Parizu. Kraljevim ukazom od 21. 10. 1884. postavljen je za suplenta za predmet Astronomija sa meteorologijom, pa se i ovaj datum može uzeti kao početak nastave astronomije i meteorologije kod Srba.

Godine 1887. godine je osnovao Astronomsku i meteorološku opservatoriju u Beogradu, čiji je upravnik bio do penzionisanja 1924. godine.

Iako je M. Nedeljković po vokaciji bio astronom, praktične potrebe Srbije su učinile da se u Privremenoj, a od 1891. u stalnoj Astronomskoj i meteorološkoj opservatorija, bavi uglavnom meteorološkim radom. Kako su njegovi planovi o velikoj astronomskoj opservatoriji ostali neostvareni, njegov delatnost u ovoj nauci se svodila na obrazovni, elementarno posmatrački i popularizatorski rad, i na bavljenje kalendarom. Iz jedog od dva paviljona Opservatorije, meridijanskog, određivao je tačno vreme. Kao meteorolog bio je temeljan, što se vidi iz njegovih izveštaja, i brojnih štampanih uputstava o načinu posmatranja različitih pojava i korišćenju instrumenata. Osnovao je mrežu meteoroloških stanica, čija se gustina tokom vremena menjala. Na Opservatoriji je vršio i prva seizmološka i geomagnetska merenja u Srbiji.

Značajno delo M. Nedeljkovića posle Prvog svetskog rata, u kome je srpski narod teško postradao, jeste nabavka astronomskih, meteoroloških i drugih geofizičkih instrumenata iz Nemačke, na osnovu ratne reparacije. Tako je naprimer instaliranjem brojnih instrumenata i pribora u specijalno izgrađenim paviljonima, 1932. godine počela sa posmatračkim radom Astronomska opservatorija na Velikom Vračaru.

M. Nedeljkoviću je od velike pomoći bila supruga Tomanija (1866–1959), bogata i obrazovana žena. Ceo život su izdvajali lična sredstva za potrebe astronomije i meteorologije, počev od Privremene opservatorije, za koju su plaćali deo kirije i honorare meteoroloških posmatrača, pa do nekih zajedničkih putovanja u Nemačku pri kraju Nedeljkovićeve karijere, radi narudžbe instrumenata. O njihovom trošku je, najverovatnije, nabavljen i deo naučnih instrumenata. [MJ]

NIKITIN Atanasij
(?–1472)

NIKITIN Atanasij

Prvi ruski putnik koji je posetio Indiju. Tverski trgovac.

Godine 1466. uputio se radi trgovine iz Tvera (danas Kalinjin) niz Volgu do Astrahana, a zatim preko Kaspijskog mora u Persiju. U grad Ormuz je prispeo 1469.g, a odatle se Arapskim morem uputio u Indiju. Posmatrao je život i običaje Indijaca, upoznao se sa prirodnom sredinom, njenim državnim uređenjem, privredom i religijama. Nazad je krenuo 1471., iz Ormuza u Trapezunt, pa preko Crnog mora na Krim. Umro je na putu za Tver, pred Smolenskom. Za vreme putovanja vodio je dnevnik u literaturu poznat kao „Idenje preko tri mora”.

Od Evropljana, Indiju je pre Nikitina posetio samo N. Konti, ali njegovo delo sadrži mnogo izmišljotina o toj zemlji. Nikitinov opis je verodostojniji. Njegovo delo „Idenje preko tri mora” bilo je uključeno u Trojickom letopisu, a otkriveno je početkom XIX veka u TrojiceSergijevom manastiru.

NJUTN (NEWTON) Isak
(1643–1727)

NJUTN (NEWTON) Isak

Engleski fizičar, astronom i matematičar koji je dao ogroman doprinos razvoju prirodnih nauka. Rođen je u Vulstornu, severno od Kembridža. Sa 19 godina upisao je Triniti koledž u Kembridžu, završio ga za tri godine, i predavao na njemu od 1669. do 1701. Postao je član Londonskog kraljevskog društva 1672., a njegov predsednik od 1703.

Period između 1660. i 1680. smatra se najplodnijim stvaralačkim periodom Njutna. Kasnije su svet ugledala glavna dela. Najveće od njih je „Matematički principi prirodne filozofije” (kraće samo „Principi”) objavljeno je 1687. Ova knjiga je sadržavala i zakone fizike koji su se dalje primenjivali za određivanje kretanja svih tela Sunčevog sistema–planeta, satelita, kometa. Njutn je dokazao da su elipse po kojima se kreću planeta (i o kojima govore Keplerovi zakoni) samo poseban slučaj putanja nebeskih tela, koje se kreću pod uticajem privlačne sile centralnog tela. U Njutnovoj knjizi je prvi put objašnjeno kretanje Meseca, pojava plime i oseke u okeanima, spljošten oblik Zemlje... U kasnijim radovima pokazao je kako se pomoću staklene prizme svetlost može razložiti na snopove različite boje, konstruisao teleskop različite vrste od Galilejevog (teleskop reflektor)... i ostvario još celi niz značajnih otkrića u fizici i matematici. Važno je napomenuti da je lično Njutn u Engleskoj tri puta (1672, 1681, 1712) publikovao knjigu „Opšta geografija” od B. Varenijusa.

Zbog svog ogromnog i sadržajnog dela, Njutn se smatra jednim od utemeljivača modernih prirodnih nauka.

NORDENŠELD (NORDENSKIOLD) Nils Adolf Erik
(1832–1901)

NORDENŠELD (NORDENSKIOLD) Nils Adolf Erik

Švedski geograf i geolog, istraživač Arktika, od 1858. član Štokholmske AN. Rođen u današnjem Helsinkiju. Završio Helsingforski univerzitet (1853), a 1857. prešao u Švedsku. Od 1858. profesor u Štokholmu.

Učestvovao u ekspedicijama na Špicbergen 1856. i 1861., a sam kasnije predvodio ekspediciju na isti arhipelag (1864–1873). Sakupio vredan materijal o njegovoj geološkoj građi i otkrio nalazišta kamenog uglja. Predvodio je ekspediciju na Grenland (1870–1883) postavivši temelje proučavanja njegovih unutrašnjih oblasti, prvenstveno ledenog pokrova. U cilju osvajanja Severoistočnog morskog prolaza izveo je (1875–1876) rekognoscirajuću plovidbu iz Švedske do ušća Jeniseja, odredivši i proučivši najteže deonice puta. Prvi je, na brodu „Vega” (1878–1879), a u pratnji tri ruska broda, izveo direktnu plovidbu Severoistočnim prolazom iz Atlantskog u Tihi okean, prezimivši u Koljučinskom zalivu. Svoja putovanja je opisao u knjigama „Plovidba na „Vegi” (1880–1881) i „Naučna osmatranja na „Vegi” (t. 15, 1882–1887). Zanimao se takođe kartografijom i istorijom.

Ime Nordenšelda nosi arhipelag u Karskom moru, zaliv i rt na Novoj Zemlji, rt i lednik na Grenlandu, reka u Kanadi i dr.

Na vrh ↑

O

OHEDA (OJEDA) Alonso
(1468? – oko 1516)

OHEDA (OJEDA) Alonso

Španski moreplovac, konkvistador. Rođen u Novoj Kastiliji.

Učestvovao je u drugoj ekspediciji K. Kolumba (1493–1496). Prvi je Evropljanin koji se probio u dubinu ostrva Haiti, otkrivši tamo nalazišta zlata. Predvodio je (1499–1500) ekspediciju ka severnim obalama Južne Amerike. U njenom sastavu bio je i A. Vespuči. Ekspedicija je dosegla obale Južne Amerike u oblasti današnje Gvajane. Odavde je Oheda plovio ka severozapadu. Istraživao je obale od ušća Amazona do centralne Amerike; otkrio je zaliv nazvan Venecuela (u prevodu Mala Venecija) pošto su tamo bila indijanska naselja sojenica (danas je to zaliv Marakaibo). Istraživao je i severnu obalu Kolumbije (1508–1510). Osnovao je tamo utvrđenje i time označio početak španske ekspanzije u Južnoj Americi.

ORTELIJUS (ORTELIUS) Abraham
(1528–1598)

ORTELIJUS (ORTELIUS) Abraham

Abraham Ortelij (Ortelijus), rođen je u Antverpenu i nakon studiranja grčkog i latinskog jezika i matematike, otpočeo je posao sa svojom sestrom kao trgovac knjigama i „slikar karata”. Puno putujući, naročito po velikim sajmovima knjiga, njegov posao je prosperirao i uspostavio je kontakte sa književnicima u mnogim zemljama. Na jednoj takvoj poseti Engleskoj, možda tražeći privremeno utočište od verskih progona, upoznao je Vilijema Kemdena (William Camden) za koga je rekao da je podržavao izradu Britanniae.

Prelomna tačka u njegovoj karijeri je dosegnuta 1564. godine sa objavljivanjem karte sveta na 8 listova od koje je poznata samo jedna kopija: sledile su druge pojedinačne karte i onda, na predlog prijatelja, sakupio je kolekciju karata kroz kotakte sa evropskim kartografima, izgravirao ih u uniformnoj veličini i izdao, 1570. godine, kao Theatrum Orbis Terrarum (Atlas celog sveta). Iako su, prethodnih godina, Lafreri (Lafreri) i drugi već objavili kolekcije „savremenih” karata, Theatrum je prvi imao uniformnu veličinu, sistematske kolekcije karata i otuda može biti nazvan prvim atlasom, iako taj termin nije korišten sve do Merkatora, 20 godina kasnije.

Theatrum, sa većinom svojih karata koje je elegantno izgravirao Franc Hogenberg (Frans Hogenberg), doživeo je brzi uspeh i pojavio se u brojnim izdanjima na različitim jezicima, uključujući dodatke objavljivane s vremena na vreme kojima su unošena savremena znanja i otkrića. Finalno izdanje se pojavilo 1612. godine. Nasuprot mnogim njegovim savremenicima, Ortelijus je navodio svoje izvore informacija i u prvom izdanju zahvalio se 87 različitih kartografa.

 

Pored modernih karata u svom glavnom atlasu, Ortelijus je sastavio i serije istorijskih karata poznate kao Paregnon Theatri koje su se pojavljivale od 1579. godine nadalje, ponekad kao samostalne publikacije, a ponekad unutar Theatruma.

Theatrum Orbis Terrarum (1570); Između 1570–1612. Theatrum je imao 42 reizdanja sa 5 dodataka sa tekstovima na latinskom, holandskom, nemačkom, francuskom, španskom, italijanskom i engleskom. Englesko izdanje je, 1606. godine, objavio Džon Norton (John Norton), karte su štampane u Antverpenu i tekst dodat u Londonu.Tri godine nakon Ortelijusove smrti 1598. godine, njegovi naslednici su preneli izdavačka prava na Žan Baptist Vrintsa (Jan Baptiste Vrients) koji je pravio dalja izdanja do 1612. godine kada je umro. Zatim, Spiegel del Werelt (1577–1585) –Karte iz Theatruma, umanjene veličine, izgravirao Filip Gali (Philip Galle): tekst napisao Piter Hejns (Pieter Heyns), 6 izdanja sa tekstom na holandskom, francuskom i latinskom jeziku.

Kartografska dela: Epitome theatri orbis terrarum (1588–1603); 11 kasnijih izdanja manjih karata sa povećanim brojem karata, takođe i na italijanskom i engleskom jeziku (1603); (1601–1612) 7 daljih izdanja sa poboljšanim graviranjem braće Arsenijus (Arsenius): tekst napisao Mičel Kognet (Michel Coignet) na latinskom, francuskom, nemačkom, italijanskom i engleskom (1603); Theatro del Mundo (1598–1724); 8 izdanja sa tekstom na italijanskom jeziku; table izgravirane u Italiji; Paregnon Theatri (1579–1606)–broj karata uključenih u Paregnon je porastao sa 4, 1579. godine, na 43, 1606. godine, sa tekstom na latinskom, francuskom, italijanskom, nemačkom i engleskom jeziku (1606); reizdanje u Antverpenu kao zasebna publikacija Baltazara Moretusa (Balthasar Moretus). Ovo izdanje je uključilo i reprodukciju Pejtingerove karte (1624).

Na vrh ↑

P

PAPANJIN Ivan Dmitrijevič
(1894–?)

PAPANJIN Ivan Dmitrijevič

Ruski polarni istraživač, kontraadmiral. Rođen u Sevastopolju. Bio na mnogim funkcijama vezanim za funkcionisanje ruskih polarnih stanica na Arktiku, Severnog morskog puta, i morskih ekspedicija. Predvodio (1937–1938) prvu rusku ploveću stanicu „Severi pol 1”. U ekipi su bili još trojica ljudi, hidrobiolog, geofizičar i radista. Oni su avionom prebačeni na led u blizini Severnog geografskog pola. Led je plovio nošen strujama na stranu Atlantika, i ekspedicija je posle pređenih 2 500 km dospela do istočnih obala Grenlanda (gde su ih pokupili ruski brodovi). Tokom 274 dana plovidbe na ledu Papanjin i drugovi su vršili sistematska hidrološka, geomagnetna i meteorološka posmatranja, čiji su rezultati imali veliki značaj u osvajanju Arktika. Pored ostalog, bilo je ustanovljeno da tople atlantske vode dubinskim strujama prodiru ka Severnom polu, i opovrgnuta pretpostavka o beživotnosti pripolarne oblasti. Naučni rezultati ekspedicije objavljeni su 1940. godine.

Ime Papanjina nosi rt na Tajmirskom poluostrvu, planine na Antarktidi, i podvodna planina u Tihom okeanu

PARK Robert Ezra
(1864–1944)

PARK Robert Ezra

Istaknuti američki sociolog, poznat po svom proučavanju etničkih manjina, posebno američkog crnog stanovništva, i radu u oblasti ekologije čoveka. Bio je jedna od vodećih figura tzv. „čikaške škole” sociologije. Studirao je u SAD i u Nemačkoj, a kasnije predavao na Harvardu i univerzitetima u Čikagu i Nešvilu.

Godine 1906. napisao je nekoliko članaka o ugnjetavanju Kongoanaca od strane belgijske kolonijalne uprave, da bi se zatim ponovo posvetio crnoj populaciji u svojoj zemlji. Smatrao je da kastinski sistem prouzrokovan oštrim etničkim podelama teži, zbog podele rada među kastama, transformisanju u strukturu ekonomskih klasa. Značajnija njegova dela su: „Čovekova najdalja zora” (zajedno sa B. T. Vašingtonom, 1912), „Uvod u sociologiju” (zajedno sa E.V. Burgesom, 1921) i „Imigrantska štampa i njena kontrola” (1922). U delu „Sakupljeni dokumenti” (1955) bavi se, pored ostalog, i ekologijom čoveka, što je i naziv predmeta koji je predavao na Univerzitetu u Čikagu.

PAUSANIJE (PAUSANIAS)
(druga polovina II v. n. e.)

PAUSANIJE (PAUSANIAS)

Grčki perijeget, autor opisa Grčke (Atike, Peloponeza, Beotije, Fokide, Delfa) sa podacima iz geografije, istorije, mitologije i sa opisima mesta i spomenika. On je u celini pouzdan. Stil mu se odlikuje težnjom za raznovrsnošću, što dovodi do izveštačenosti u opisivanju.

PENK (PENCK) Albreht
(1858–1945)

PENK (PENCK) Albreht

Nemački geograf i geomorfolog. Rođen u Lajpcigu. Obrazovanje dobio u Lajpcigu i Minhenu. Profesor Bečkog univerziteta (1885–1906), profesor i direktor Instituta geografije i okeanografije Berlinskog univerziteta (1906–1926).

Naučna istraživanja su mu posvećena pitanjima geomorfologije i drevnoj glacijaciji Alpa. Postao je veoma uvažen nakon rada „Morfologija Zemljine površine” (Morphologie der Erdoberfläche) (1894). Proučavao je takođe tercijerne naslage Alpa i Pirineja, Kanade, Australije i drugih teritorija, te hidrografiju Dunava. Razradio je 1896. jednačinu vodnog balansa rečnih basena, koja je kasnije korigovana i danas poznata kao PenkOpokova jednačina. Predložio je originalnu klasifikaciju klimata. Zajedno sa E. Briknerom razradio je alpsku skalu glacijacije u tercijeru. Izdvojio je u njemu epohe ginc, mindel, ris i virm. Na Petom međunarodnom geografskom kongresu, Penk je pokrenuo inicijativu i podneo projekat za izradu međunarodne karte sveta, u razmeri 1 : 1 000 000. Bio je i mentor Jovanu Cvijiću na njegovoj disertaciji na temu Das Karstphänomen (1893).

PEPIG (PÄPPIG) Eduard
(1798–1868)

PEPIG (PÄPPIG) Eduard

Nemački putnik i prirodnjak, istraživač Južne Amerike.

Svoje prvo putovanje (1822–1825) izveo je u centralnu i Severnu Ameriku. Posetio je Kubu, istočni deo SAD. Godine 1826. je iz Baltimora, preko Brazila i rta Horn, stigao u Čile. U južnim i centralnim delovima Čilea istraživao je (1827–1829) planinski venac Kordiljera. Zatim se prebacio u Limu i presekao Kordiljere. Dugo vremena je živeo u prašumi među indijanskim plemenima. Spustio se niz reku Amazon (1831–1832) i dospeo do obala Atlantskog okeana. Sakupio je bogatu botaničku i zoološku zbirku, a takođe i vredne podatke o životu i običajima plemena koja žive u dolini Amazona. Svoje putovanje je opisao u knjizi „Preko Anda do Amazona” (1835–1836).

PIKOLOMINI Eneja Silvio de
(1405–1464)

PIKOLOMINI Eneja Silvio de

Humanista iz Korsinjona kod Sijene. Posle studija u Sijeni i Firenci bio je biskupski i papski sekretar. Neumorno se zalagao za jedinstvo hrišćana i nastojao da povede krstaški rat protiv Turaka. Jedan je od najsjajnijih predstavnika humanizma u XV veku. Među istorijskim delima postoji i niz njih geografski orijentisanih: Historia Bohemica; De ritu, situ, moribus et conditione Germaniae; Europa; Asia. Ostavio je brojne druge spise, među njima govore i pisma, važne za kulturnu istoriju toga doba.

PIRI (PEARY) Robert Edvin
(1856–1920)

PIRI (PEARY) Robert Edvin

Američki putnik, istraživač Arktika, od 1911. admiral. Rođen u Pensilvaniji. Po obrazovanju inženjer. Radio u centralnoj Americi na istražnim radovima pri gradnji Nikaragvanskog kanala. Zainteresovao se Arktikom, i njegovom proučavanju posvetio ostatak života.

Godine 1886. izveo je putovanje na Grenland i prodro 190 km u dubinu ostrva. Šest godina kasnije je sa psećim zapregama sa zapada na istok presekao severni deo Grenlanda, otkrio poluostrvo (kasnije nazvano Pirijeva Zemlja) i vratio se na zapadnu obalu istim putem. U periodu od 1893. do 1902. izvršio je još nekoliko prelazaka preko Grenlanda. Godine 1900. izbio je na njegov najseverniji kraj i tako konačno ustanovio da se radi o ostrvu.

S Grenlanda je nekoliko puta pokušao da sa psećim zapregama dosegne Severni geografski pol. To mu je uspelo 6. aprila 1909. Veći deo puta su mu prokrčili pomoćne ekipe, a on se štedeo za poslednju etapu, na kojoj je imao četiri pratioca.

PITAGORA (PYTHAGORAS)
(580–500. pre n. e.)

PITAGORA (PYTHAGORAS)

Starogrčki matematičar i filozof sa ostrva Sama. Delovao je u sadašnjoj Južnoj Italiji. Tamo je osnovao školu čiji se sledbenici nazivaju Pitagorejci. Škola se kasnije proširila i u Grčkoj, a postojala je sve do IV v. nove ere. Sam Pitagora nije ništa pisao i danas se ne može pouzdano razdvojiti, šta su njegova naučna otkrića, a šta njegovih učenika. Njemu se, na primer, pripisuju ideje o loptastom obliku Zemlje i o Veneri kao jutarnjoj i večernjoj „zvezdi”. Pitagori, ili Pitagorejcima (Filolaju, na primer), pripada i prvi nagoveštaj o heliocentričnom sistemu. Naime, oni su smenu dana i noći objašnjavali obilaženjem Zemljine lopte oko „centralnog ognja” u centra vasione.

PITEJ (PYTHEAS)
(IV v. pre n. e.)

PITEJ (PYTHEAS)

Starogrčki naučnik i moreplovac. Rođen u Masaliji (današnji Marselj).

Jedan je od prvih Grka koji je posetio zemlje Severozapadne Evrope. Između 350. i 320. pre n. e. zaplovio je iz Masalije, kroz Herkulove stupove (Gibraltar) u Atlantski okean, nastavio uz obale Zapadne Evrope i stigao do ostrva koje je nazvao Britanija. Oplovio je ostrvo sa severa, izveo nekoliko putovanja po njegovoj teritoriji, sakupio podatke o prirodi i stanovništvu. Stigao je do Šetlandskih i Orknijskih ostrva, ali nije jasno dokle je najviše plovio na sever, da li do Islanda ili pak do zapadne obale Skandinavskog poluostrva.

Svoja zapažanja sa putovanja je izložio u delu „O okeanu” koje nije sačuvano. Mnogi su ga smatrali lažovom (Strabon, na primer), ali, na osnovu fragmenata njegovog dela koje su nam preneli drugi pisci, može se suditi da su mu podaci bili verodostojni. Osim klasičnih geografskih podataka, delo je sadržavalo i rezultate njegovih astronomskih merenja, pre svega geografskih koordinata, zatim podatke o morskim menama, i prve vesti o morima prekrivenim ledom. Pitej je prvi odredio visinu nebeskog pola (geografsku širinu mesta) gnomonskom metodom.

PIZARO Francisko
(1470–1541)

PIZARO Francisko

Španski konkvistador. Godine 1509. učestvovao u ekspediciji A. Ohede ka obalama Južne Afrike. Naredne godine, budući španski vojnik, učestvovao je u osvajačkim borbama na ostrvima Kuba i Haiti. Zajedno sa V. N. Balboom prvi je 1513. presekao Darijensku (danas Panamsku) prevlaku. Tamo je saznao da na jugu postoje bogate zemlje. Koristeći međusobne svađe tamošnjih lokalnih lidara, zauzeo je Peru (15311533), opljačkavši i uništivši carstvo Inka. Osnovao je 1535. Grad Kraljeva (današnja Lima). Ubijen je u svađi oko podele plena.

PLATON
(427–347. pre n. e.)

PLATON

Najveći starogrčki filozof, poreklom iz atičkog plemstva, pridružio se krugu oko Sokrata. Putovao je u Egipat i Južnu Italiju, pokušao da ostvari svoje državnopolitičke ideala na Siciliji. Osnovao je školu za filozofiju u Atini u gaju heroja Akadema – zato nazvana Akademija. Njegova dela, 36 na broju, napisana (s izuzetkom „Apolonije) u obliku dijaloga (kao i 12 pisama), sačuvana su u potpunosti.

U dijalogu „Timej” (ili „O prirodi stvari”) i „Kritiji” Platon izlaže svoj sistem sveta, sličnu učenju Pitagorejaca o kosmosu. U centar sveta Platon je prvobitno stavio loptastu Zemlju, a potom je na to mesto stavio vatru.

 

U dijalogu „Fedon” piše:”...mi, koji živimo između reke Fazis i Herkulovih stubova, zauzimamo veoma mali deo Zemlje: mi smo se sakupili oko [Sredozemnog mora] kao žabe oko bare”.

U dijalozima „Timej” i „Kritija” navodi se zanimljivo predanje o ogromnom isčezlom ostrvu Atlantidi u Atlantskom okeanu, koje je, kao, čuo Solon (VI v. pre n. e.) od sveštenika u Egiptu, a Platonu ispričao njegov stric Kritija. Predanje o Atlantidi je kasnije porodilo ogromnu literaturu. Jedni su Atlandidu smeštali u Atlantski okean, drugi u istočni ili zapadni deo Sredozemnog mora, treći su tvrdili da je to upravo Novi Svet... dok neki istraživači tog pitanja smatraju da je Atlantida samo plod fantazije, slično Bekonovoj „Novoj Atlantidi” ili „Utopiji” Tomasa Mora.

PLINIJE (PLINIUS) Mlađi
(61–oko 114)

PLINIJE (PLINIUS) Mlađi

Plinije Mlađi je rodom iz Koma u Severnoj Italiji, nećak Plinija Starijeg. Rano je ostao siroče, pa ga je usvojio stric, u čijoj je porodici odrastao i dobio dobro obrazovanje. Živeo je u Rimu kao advokat, bio Tacitov prijatelj, i na kraju namesnik carske provincije Bitinije u Maloj Aziji. Postao je poznat kao govornik i pisac. Među njegovim delima najveću važnost imaju „Pisma”, u deset knjiga. Zbirka broji preko 120 stilizovanih pisama koja, osim književne vrednosti, imaju značaj i kao istorijski izvor. Sadržaj pisama je raznovrstan, a od posebnog značaja su dva u kojima je opisao erupciju vulkana Vezuva i smrt koja je tom prilikom zadesila njegovog strica.

PLINIJE (PLINIUS) Stariji
(23–79)

PLINIJE (PLINIUS) Stariji

Rodom iz grada Koma u Severnoj Italiji, izgubio život u nastojanju da izbliza posmatra erupciju vulkana Vezuva 79. godine. Od njegovih dela sačuvana je samo „Prirodna Istorija” (Naturalis historia), svojevrsna enciklopedije tadašnjeg znanja, sređena prema stručnim grupama i prikupljena iz stotine grčkih i rimskih stručnih dela i pisaca, važan izvor za oblasti kao što su umetnost, geografija, medicina i dr. Stil je nebrižljiv i u njemu se ogleda piščeva svojeglavost.

POLIBIJE (POLYBIOS)
(oko 200–120. pre n. e.)

POLIBIJE (POLYBIOS)

Rodom iz Megalopolisa u Arkadiji, grčki istoričar. Imao je visok oficirski čin u svom zavičaju, pa je kao takav došao u Rim zajedno sa 100 talaca Ahajskog saveza. Mnogo je putovao. Osim nekih dela koja su u potpunosti izgubljena, napisao je po ugledu na Efora „Istoriju sveta” u 40 knjiga. Obuhvatio je period do 144. pre n. e. Nastojao je da prikaže kako se Rim uzdigao do svetske sile. U celini je sačuvano prvih pet knjiga, o od kasnijih knjiga veliki izvodi. Geografiji je u potpunosti posvećena 34. knjiga. Svoj opis je Polibije nazivao „pragmatskim”, a geografiju svodio na empirijski opis oblasti, prvenstveno onih koje ulaze u interesnu sferu Rima. Značaj geografije je video jedino u tome što je ona potrebna pri vojnim pohodima. Mnogobrojni osvrti na 34. knjigu Polibijeve „Istorije” nalaze se kod Strabona.

POLO Marko
(1254–1324)

POLO Marko

Italijanski putnik. Rođen u Veneciji.

Zajedno sa ocem i stricem, venecijanskim trgovcima, uputio se 1271. u Kinu. Putovanje je trajalo preko tri godine, a odvijalo se preko Male Azije, Iranske visoravni, Pamira, te pustinja Taklamakan i Gobi. U Kini je stupio u službu kod velikog hana Hubilaja i po njegovom nalogu obišao mnoge kineske provincije i s njima granične zemlje. Marko Polo je 18 godina bio van svoje zemlje i tek 1292. desio se povoljan slučaj za povratak: dobio je nalog da prati kinesku i mongolsku princezu u Persiju. Put je išao preko Kineskog mora u Indijski okean. Putem je posetio ostrva Sumatru i Cejlon. Zatim je uz zapadne obale Industana, preko Arapskog mora, 1294. stigao u Persiju. U Veneciju se vratio 1295. Učestvovao je u ratu između Venecije i Đenove i oko 1297. bio zarobljen. Njegova kazivanja o putovanjima zapisao je zatvorenik iz Pize po imenu Rustičano. Ti su zapisi izašli na svetlo dana 1298. pod nazivom „Knjiga Marka Pola”. To je bio vredan doprinos razvoju geografije, istorije i etnografije. Preko ove knjige Evropljani su se po prvi put upoznali sa zamljama Istoka (Persija, Armenija, Gruzija, Kina, Indija). Knjiga je bila prevedena na mnoge jezike ostavivši trajan trag u literaturi.

POMPONIJE (POMPONIUS) Mela
(prva polovina I v. n. e.)

POMPONIJE (POMPONIUS) Mela

Rimski geograf, poreklom iz Španije. Sastavio je prvu latinsku geografiju u tri knjige pod naslovom „Horografija” (De Chorographia). Nazivali su je još i „O mestima Zemlje” (De situ orbis). Pomponije Mela nije bio geografistraživač, niti putnik, on je pisao prema literaturnim izvorima, zato njegov rad ne predstavlja originalno delo nego kompilaciju njemu dosupnih, prvenstveno grčkih, izvora. Njegov cilj je bio da čitaocu da živ opis zanimljivih podataka o životu, običajima i mestima, koje je poznavao.

Pomponije Mela daje opis redom, po obalama Sredozemnog mora, potom Crnog mora, i na kraju Okeana. On je pobornik okeanske teorije. U skladu s tim, a posmatrajući Zemlju kao loptu, Pomponije Mela deli Zemlju ma pet pojaseva od kojih u dva umerena mogu živeti ljudi. Severni umereni pojas je „naseljeni svet”, a južni umereni je naseljen antipodima o kojima se ništa ne zna jer ih odvaja neprohodni nenaseljeni žarki pojas. Taproban (današnje ostrvo Šri Lanka) Pomponije je smatrao početkom nekog drugog naseljenog sveta.

POSEJDONIJE (POSEIDONIOS)
(oko 135–50. pre n. e.)

POSEJDONIJE (POSEIDONIOS)

Grčki istoričar, geograf i filozof. Rodom iz Apamije u Siriji. Živeo je na Rodosu i preduzimao putovanja u cilju istraživanja zapadne obale Sredozemnog mora, došao u Rimu u vezu sa plemstvom. U istorijskom delu od 54. knjige obradio je vreme od 144. (nastavljajući, prema tome, Polibijevo delo) do 85. pre n. e. Sačuvano je malo odlomaka, isto kao i od njegovog dela „O Okeanu”. Široko ih je koristio Strabon. Kod Posejdonija geografija ima ne toliko opisni, koliko objašnjavajući karakter (Strabon mu kasnije zamera što se „mnogo bavi istraživanjem uzroka i podražava Aristotela”.). Delo „O Okeanu” po svojoj strukturi i sadržaju ima sličnosti s Eratostenovom „Geografijom”: u njemu Posejdonije, pored istorije geografije i opisa ekumene, izlaže učenje o toplotnim pojasevima i pitanje merenja veličine Zemlje.

PROTIĆ Milorad B.
(1911– 2001)

PROTIĆ Milorad B.

Naš najveći pronalazač malih planeta (33). Imenovao je sledeće: 1517 Beograd, 1550 Tito, 1554 Jugoslavija, 1564 Srbija, 1675 Simonida, 2244 Tesla, 2348 Mišković. Bio je direktor Astronomske opservatorije u Beogradu u tri navrata.

Njemu u čast je mala planeta sa rednim br. 22278  nazvana Protić. Interesantno je da su njegova kćerka Vojislava Protić-Benišek i unuk Vladimir Benišek astronomi i takođe imaju „svoje“ male planete: 5397 Vojislava i 1724 Vladimir. [MJ]

PRŽEVALJSKI Nikolaj Mihajlovič
(1839–1888)

PRŽEVALJSKI Nikolaj Mihajlovič

Ruski geograf i putnik, od 1878. počasni član Petersburške AN, od 1886. generalmajor. Završio generalštabnu akademiju (1863). Predavao geografiju i istoriju na Varšavskoj vojnoj školi (1864–1867), a zatim prebačen u Sibirski vojni okrug.

Između 1867. i 1869. istraživao je oblast između Donjeg Amura i Japanskog mora. Potom je izveo četiri ekspedicije u Centralnu Aziju. Tokom prve (1870–1873) prešao je Mongoliju i kinesku provinciju Hansu, stigao do Severnog Tibeta i jezera Kuku Nor, presekao pustinju Gobi i kroz Urgu (današnji Ulan Bator) vratio se u Irkutsk. Tokom druge ekspedicije (1876–1877) počeo je od Istočnog Turkestana i prešao Tjan Šan i Džungariju. Opisao je do tada nepoznatu reku Tarim, otkrio lutajuće jezero Lob Nor i planinski venac Altin Tag. Na osnovu podataka koje je sabrala ova ekspedicija, sastavljena je karta Unutrašnje Azije, Treća ekspedicija (1879–188) je imala za cilj prestonicu Tibeta–Lasu. Tokom nje, Prževaljski je otkrio i proučavao lance Humbolta i Ritera, ali nije dospeo u Lasu, na 250 km od nje zaustavile su ga tamošnje vlasti. U povratku je istraživao jezero Kuku Nor i izvorište reke Huangho. U četvrtoj ekspediciji (1883–1885) ponovo se zaputio na Tibet. Presekao je pustinju Gobi i došao na jezero Kuku Nor. Zatim je preko kotline Cajdam, venca Kunlun i gornjeg toka reke Jangcekjang izašao na jezero Lob Nor i detaljno ga opisao. Obišavši sa severa Altintag vratio se u Karakol (danas Prževaljsk). Spremajući se da odavde povede i petu ekspediciju, razboleo se od tifusa i umro.

Prževaljski je prvi detaljno istražio i opisao Centralnu Aziju. Ukupno je prešao više od 30 000 km. Izvršio je snimanje te teritorije, otkrio i opisao divlje konje (nazvane njegovim imenom) i divlje kamile, sakupio vredne botaničke i zoološke zbirke.

Ime Prževaljskog nosi grad, venac u planinskom sistemu Kunlun, lednik na Altaju, rt na jednom od Kurilskih ostrva i niz biljnih i životinjskih vrsta koje je otkrio tokom svojih putovanja.

PTOLEMEJ (PTOLEMAIOS) Klaudije
(oko 90 – oko 168. pre n. e.)

PTOLEMEJ (PTOLEMAIOS) Klaudije

Starogrački naučnik – astronom, geograf, matematičar. Rođen u Egiptu, verovatno u Ptolemaidi Egipatskoj. Najveći deo života proveo u Aleksandriji, gde je izvodio astronomska posmatranja i proučavao rukopise u Aleksandrijskoj biblioteci.

Autor je dela „Geografija” (tačnije „Priručnik iz geografije”) koje se delilo na osam „knjiga”. U prvom poglavlju definisao je geografiju, razmotrio šta ona proučava i na koji način, i uneo bitne popravke i dopune u predstave o Zemlji koje su imali njegovi prethodnici. Predložio je i dve nove kartografske projekcije za izradu geografskih karata. To su konusna ekvidistantna projekcija koja danas nosi njegovo ime, i pseudokonusna projekcija čije su varijacije danas pripisane kasnijim kartografima (Bonova projekcija, Vernerova projekcija, Sansonova projekcija). Izdvojio je geografiju u užem smislu koja se bavi linijskim predstavljanjem celog poznatog dela zemlje (što odgovara današnjoj matematičkoj geografiji i kartografiji) i horografiju–koja se bavi opisom pojedinih zemalja (što približno odgovara regionalnoj geografiji). U ostalih sedam poglavlja nalazi se spisak geografskih koordinata za skoro osam hiljada mesta. Najveći deo Ptolemejeve geografije zasniva se na podacima dobijenim od trgovaca i moreplovaca. Ptolemej je u „geografiji” dao i 27 geografskih karata (jedna karta ekumene i 26 regionalnih karata). Zato je Ptolemejeva „Geografija” ujedno i najstariji geografski atlas za koga znamo, ili, u najmanju ruku, preteča geografskog atlasa.

Nedugo posle izlaska, Ptolemejeva „Geografija” je počela padati u zaborav. U doba velikih geografskih otkrića ona je praktično ponovo „otkrivena” i prevedena na latinski jezik. Dugo vremena bila je osnovni izvor geografskih znanja, a sam Ptolemej glavni geografski autorite t– „vrhovni geograf” (geographus maximus). Samo u periodu od 1475. do 1600. Ptolemejeva geografija je imala 42 izdanja.

Ptolemej je napisao i isto tako značajno astronomsko delo u 13 knjiga, „Veliki matematički zbornik astronomije”, poznato danas pod nazivom  „Almagest”. U njemu je zaokružio sva astronomska znanja svoga doba, zasnovana na geocentričnom sistemu sveta.

Ptolemejevo ime nosi jedan krater na Mesecu (3°, 14°) i jedan krater na Marsu (158°, 46°).

Na vrh ↑

R

RACEL (RATZEL) Fridrih
(1844–1904)

RACEL (RATZEL) Fridrih

Nemački geograf, etnograf i sociolopredavao je na univerzitetima u Minhenu (1875–1886) i u Lajpcigu (1886–1904). Od njega je potekla ideja o „životnom prostoru” (Lebensraum), koja je bila veoma zloupotrebljavana u nacističkoj Nemačkoj.

Racel je studirao zoologiju i 1869. godine je izdao komentar Darvinovog rada. Kasnije se upoznao sa teorijama vezanim za migracije vrsta. Putovanje po severnoj i centralnoj Americi (1874–1875) kao dopisnik Kelnskih novina (Kölnische Zeitung), ostavilo je dubok utisak na njega i poslužilo kao osnova za mnoge njegove ideje.

 

Osnovna naučna istraživanja su mu usmerena na proučavanje migracija i međusobnih veza čoveka i prirodne sredine. Jedan je od osnivača antropogeografske škole. Nastojao je da prenese darvinizam u proučavanje društvenih odnosa; antropogeografiju je posmatrao kao deo biogeografije. Prirodnu sredinu je smatrao glavnim faktorom razvoja čovečanstva, a državu kao organizam kome treba životni prostor. Te su idaje imale suštinski značaj za formiranje geopolitičke koncepcije, saglasno kojoj fizičkogeografski uslovi igraju odlučujuću ulogu u razvoju kulture i društvenopolitičkih odnosa u ljudskom društvu, odakle je izvučen rasistički stav o neravnopravnosti naroda koji naseljavaju različite regione Zemlje.

U „Antropogeografiji” (Anthropogeographie) (1882–1891) je razmatrao razmeštaj populacije, odnos migracija i okoline, kao i uticaj prirodne okoline na individue i društva. Njegova ostala dela su: „Zemlja i život: Komparativna geografija” (Die Erde und das Leben: Eine vergleichende Erdkunde) (1901–1902), „Politička geografija” (Politische Geographie) (1897) i političkogeografska studija SAD (1893).

RADIČEVIĆ R. PETAR
(1938 –2008)

RADIČEVIĆ R. PETAR

Geolog. Posle  studija na Rudarsko-geološkom fakultetu u Beogradu završio je dvogodišnje postdiplomske studije, nakon čega je 1974. godine odbranio doktorsku disertaciju na temu „Mineralno-sirovinska baza SAP Kosovo kao faktor privrednog razvoja i njena kompleksna geološko-ekonomska ocena“.

Radio je u „Trepči“ (rudnik „Kopaonik“ – Belo Brdo,) kao rudnički geolog, a zatim kao sekretar Naučnog veća RMHK „Trepča“, u Beogradu kao urednik naučno-stručnog časopisa „Tehnika“, kao sekretar Saveza inžinjera i tehničara Jugoslavije, kao sekretar Narodne tehnike – Saveza organizacije za tehničku kulturu Jugoslavije, i na kraju, do penzionisanja – kao Savetnik saveznog ministra za industriju i energetiku.

Osnovao je Jugoslovensko društvo i naučno-stručni časopis „Ecologica“ za razvoj i primenu nauke u zaštiti životne sredine, gde je bio glavni i odgovorni urednik 10 godina. Naučne i stručne radove objavljivao je u brojnim časopisima i zbornicima u zemlji i u inostranstvu.

Pored redovnog rada, bio je sa 1/3 radnog vremena angažovan na Odseku za geografiju PMF-a u Prištini, gde je prošao kompletnu proceduru izbora, od docenta do redovnog profesora. Pod istim uslovima radio je preko dve godine i na Odsjeku za geografiju Filozofskog fakulteta u Srpskom Sarajevu i na Palama.

RADOVANOVIĆ Milovan
(1931–2009)

RADOVANOVIĆ Milovan

Geograf, prostorni planer i demograf. Bio je redovni profesor Geografskog i Arhitektonskog fakulteta Beogradskog univerziteta, naučni savetnik Centra za multidisciplinarne studije (CMS), IAUS-a, Centra za demografska istraživanja IDN i Geografskog instituta „Jovan Cvijić“ SANU, gde je dočekao i penziju (1996).

Posebno su ga preokupirale dve teme: teorija i metodologija geografije (bio je poznat kao borac za afirmaciju Cvijićevog antropogeografskog metoda i za sistemski pristup u geografiji), i Kosovo i Metohija. Najznačajnije delo: Kosovo – antropogeografske, istorijskogeografske, demografske i geopolitičke osnove (2008).

Bio je predsednik Srpskog geografskog društva i Naučne sekcije SGD, nosilac Medalje Jovana Cvijića i počasni član Geografskog društva Makedonije.

RADOVANOVIĆ Vojislav
(1894–1957)

RADOVANOVIĆ Vojislav

Geograf, dopisni član SAN od 1940. Doktorirao 1924, za redovnog prof. Filozofskog fakulteta u Skoplju izabran 1938. Posle Drugog svetskog rata prelazi na PMF u Beogradu. Bavio se socijalnom geografijom, antropogeografijom i etnografijom. Organizator je antropogeografskih proučavanja u Makedoniji i na Kosovu i Metohiji. Objavio je  jedan udžbenik i preko 40 naučnih radova. Knjige Narodna nošnja u Marijovu (1936) i Geografske osnove Južne Srbije (1937) dobile su nagradu SAN. Značajnija dela: Tikveš i Rajac (1924), Narodna predanja o ubijanju starih ljudi – geografsko-etnografska poređenja (1929-1930), Pitanja gornje granice stalnih naselja (1952). Bio je direktor Muzeja u Skoplju i upravnik Etnografskog instituta SAN od njegovog osnivanja do svoje smrti. Bio je član više naučnih društava, urednik brojnih publikacija, pokretač Glasnika Skopskog naučnog društva – Odeljenja društvenih nauka, osnivač i urednik Zbornika za etnografiju i folklor Skopskog naučnog društa. [ESN]

RAKIĆEVIĆ Tomislav
(1930–1997)

RAKIĆEVIĆ Tomislav

Geograf, profesor Geografskog fakulteta u Beogradu. Doktorirao 1960, za redovnog prof. izabran 1974. Bavio se fizičkom geografijom, pre svega klimatologijom i hidrologijom. Objavio je 8 udžbenika, četiri monografije ili poglavlja u monografijama, oko 130 naučnih i stručnih radova i preko 900 odrednica u enciklopedijama. Značajnija dela: Le régime fluvial du Vardar (1962), Klimatski rejoni SR Srbije (1980), Sekularne promene klime Beograda (1983). Dobitnik je Ordena rada sa zlatnim vencem i Medalje Jovana Cvijića. [ESN]

RAMOVIĆ Mehmed
(1924–1997)

RAMOVIĆ Mehmed

Mehmed Ramović je 1948. započeo studije rudarstva u Pragu, a nastavio ih  na Tehničkoj velikoj školi u Beogradu, odseku za rudarstvo i geologiju, gde je diplomirao 1950. godine kod poznatog mineraloga prof. dr M. Ilića. U toku studija pokazao je veliki interes za obojene metale, što je ostalo u osnovi njegovog stručnog i naučnog zanimanja i delovanja do kraja života. 

Nakon diplomiranja radio je do 1952. godine u Saveznom geološkom zavodu u Beogradu, a narednih 12 godina u Geološkom zavodu NR BiH. Doktorirao je u Zagrebu 1962. godine sa tezom „Rudne parageneze u oblasti Srebrenice (istočna Bosna)” i postao prvi doktor geoloških nauka u BiH nakon II Svetskog rata. Već 1965. godine prelazi na Odsjek za geografiju PMF-a u Sarajevu i približno u isto vreme počinje predavanja na Rudarskom fakultetu u Tuzli (od 1972. godine u zvanju redovnog profesora).

Do kraja života ostao je veran proučavanju geološke problematike obojenih metala. Veoma je zaslužan za izgradnju rudarskih kapaciteta, posebno u Srebrenici, Varešu i Olovu.  Najznačajnija dela su mu „Principi metalogenije” (1968) i „Osnovi metalogenije” (1983).

RASMUSEN Knud Johan Viktor
(1879–1933)

RASMUSEN Knud Johan Viktor

Danski polarni putnik i etnograf. Rođen na Grenlandu.

Učestvovao je u nekoliko ekspedicija (1902–1910) koje su istraživale severozapadne obale Grenlanda. Ovde je 1910. ustanovio Stanicu Tula koja je bila baza njegovih kasnijih ekspedicija, koje su po tome dobile naziv „Tulske”. U periodu 1912–1933. godine izveo je sedam takvih ekspedicija u severnom delu Grenlanda i na Američkom Arktiku s ciljem proučavanja etnografije i istorije Eskima. Dugo godina živeo je među Eskimima detaljno proučavajući njihov jezik i običaje.

RAVENŠTAJN (RAVENSTEIN) Ernst Georg
(1834–1913)

RAVENŠTAJN (RAVENSTEIN) Ernst Georg

Nemački geograf, započeo svoju karijeru kao kartograf. Najveći deo života proveo je u Engleskoj.

Iako njegov rad nije bio u potpunosti priznat, dao je izuzetan doprinos razvoju geografije kroz proučavanje migracija. Najznačajnije delo, „Zakoni migracija”, izdržalo je ispit vremena i „ponovo otkriveno” polovinom XX veka, kada je poslužilo kao polazna tačka različitim teorijama migracija.

REKLI (RECLUS) Žan Žak Elize
(1830–1905)

REKLI (RECLUS) Žan Žak Elize

Francuski geograf, sociolog, politički radnik. Završio protestantski koledž, slušao predavanja na Berlinskom univerzitetu, između ostalih i predavanja Karla Ritera. Kao republikanac, posle državnog prevrata Luja Bonaparte, napustio Francusku i živeo u Engleskoj, Irskoj, SAD, Peruu i Kolumbiji.

Mnogo je putovao i sakupio obiman materijal o prirodi, stanovništvu i privredi tih zemalja. U Francusku se vratio 1857. Zbog učešća u Pariskoj komuni, doživotno je prognan 1871. (Zbog svojih ideja ostao je poznat u istoriji geografije kao „crveni geograf” tadašnje Francuske.) Kasnije je živeo uglavnom u Italiji, Švajcarskoj i Belgiji. Bio je profesor komparativne geografije u Briselu (1892–1905).

Široko je poznat kao neumorni putnik i autor radova iz geografije. Najvažniji od njih je „Zemlja i ljudi. Nova opšta geografija” (t. 119, 1898–1901). Ovde je Rekli prvi dao detaljne opise svih zemalja sveta, koristeći, kako podatke preuzete iz raznih publikacija, tako i podatke koje je sakupio tokom svojih putovanja. Tekst je bogato ilustrovan kartama, planovima i gravurama i predstavlja vrhunsko naučno delo. U delu „Čovek i Zemlja” (t. 16, 1905–1909) izložio je svoje poglede o evoluciji ljudskog društva. Rekli priznaje ulogu klasne borbe u društvenom razvoju, ali veći značaj pridaje ulozi ličnosti u istoriji i promeni geografskih uslova. Te ideje ga čine predstavnikom geografskog determinizma. Podjednako je radio u fizičkoj, regionalnoj i geografiji čoveka, zbog čega ga mnogi smatraju tvorcem moderne francuske geografije. Njegovi radovi su prevedeni na mnoge jezike.

REMEZOV Semjon Uljanovič
(oko 1642–1720)

REMEZOV Semjon Uljanovič

Ruski geograf, kartograf i istoričar Sibira.

Na osnovu drevnih letopisa (kasnije izgubljenih) usmenih kazivanja i predanja, napisao je krajem XVII v. bogato ilustrovanu „Istoriju Sibira”. Sastavio je plan i dao opis Tobolska (1683–1710). Zajedno sa sinom, sastavio je 1699. u Moskvi opštu kartu Sibira pod naslovom „Čertež vsej Sibirii”. U Tobolsku je, zajedno s trojicom sinova, 1701. zaokružio taj rad pod nazivom „Čertežnaja kniga Sibiri”. Rad je sadržavao 23 karte, a objavljen je tek 1882. To je prvi ruski geografski atlas, sačuvan do naših dana. U njemu su izloženi rezultati ruskih geografskih otkrića XVI/XVII veka, na kartama su prikazani ne samo Sibir i severne oblasti evropskog dela Rusije, nego i granične zemlje koje su u to vreme proučavali ruski istraživači. Kartografske radove Remezova je odlikovala velika tačnost.

RIHTHOFEN (RICHTHOFEN) Ferdinand Paul Vilhelm
(1883–1905)

RIHTHOFEN (RICHTHOFEN) Ferdinand Paul Vilhelm

Nemački putnik, geolog i geomorfolog, od 1899. član Berlinske AN. Rođen u Karlsrueu. Obrazovanje je dobio na Berlinskom univerzitetu i Frajburškoj akademiji. Profesor Bonskog (1875–1879), Lajpciškog (1883–1886) i Berlinskog (od 1886) univerziteta.

Naučnu delatnost je počeo kao geolog. Vršio je istraživanja u Alpama i Kordiljerima (1856–1860), te Jugoistočnoj Aziji (1860–1862). Zatim je tokom šest godina proučavao geologiju Kalifornije i Sijera Nevade. Između 1868. i 1872. godine bavio se proučavanjima u Kini. Obavio je šest putovanja po toj zemlji. Na osnovu podrobnog proučavanja lesa u Kini, izneo je 1877. eolsku hipotezu nastanka lesa. Ovde je sabrao obiman materijal koji mu je omogućio da ustanovi duboku vezu geološke građe sa reljefom, klimatom, biljnim i životinjskim svetom, i sa privrednom delatnošću čoveka. Rezultate tih istraživanja je izložio u radu „Kina” (China, Ergebnisse eigener Reisen und darauf gegründeter Studien) (t. 14, 1877–1883). Sastavio je takođe „Atlas Kine” (1885–1886). Dao je duboku analizu geoloških i geomorfoloških osobenosti teritorije Azije. Razmatrajući pitanje o predmetu geografije, odredio ju je kao nauku o komponentama Zemljine površine i njihovim međuvezama. Izneo je 1886. genetsku klasifikaciju reljefnih oblika. Predložio je klasifikaciju geografskih nauka, podelivši ih na fizičku geografiju, biogeografiju i antropogeografiju, ubrojivši u poslednju i ekonomsku geografiju.

Pored već navedenih dela, značajnija su i „Zadatak i metode savremene geografije” (Aufgaben und Methoden der heutigen Geographie) (1833) i „Potsticaji i pravci geografije u 19. veku” (Treibkräfte und Richtungen der Erdkunde im neunzehnten Jahrhunder) (1903).

Od 1873. bio je predsednik Geografskog društva u Berlinu.

RITER (RITTER) Karl
(1779–1859)

RITER (RITTER) Karl

Nemački geograf koji je se, zajedno sa Aleksandar fon Humboldtom, smatra osnivačem moderne geografske nauke.

Riter je stekao odlično obrazovanje iz prirodnih nauka, takođe je bio veoma upućen u istoriju i teologiju. Vođen principima poznatog švajcarskog profesora Johan Hajnrih Pestalocija i idejama nemačkog filozofa i teologa Johan Gotfrid fon Herdera o odnosu čoveka i prirodne okoline, Riter je postao profesor i filozof na polju geografije, radeći kao profesor na Berlinskom Univerzitetu od 1820. godine do kraja života. Bio je i član Berlinske AN od 1822. godine. Putovao je po Španiji, Francuskoj i Italiji.

Jedan je od osnivača škole uporedne geografije. Uveo je termin „Erdkunde” (rus. zemlevedenie) za deo geografije čiji je cilj istraživanje Zemljine površine kao jedinstvene celine, čiji su sastavni delovi ne samo prirodne pojave, nego i narodi koji tu zemlju naseljavaju. Primenio je uporedni metod u klasifikaciji i objašnjenju mnogih prirodnih pojava. Sasvim blizu je došao predstavi o landšaftu kao jedinstvenoj celini. Pri proučavanju fizičkogeografskih procesa stajao je na pozicijama materijalizma. S druge strane, u proučavanju međusobnih odnosa između prirode i elemenata civilizacije i kulture, nastupao je kao idealist. Smatrao je da prirodni uslovi imaju opredeljujući uticaj na sudbinu naroda. Takvi njegovi stavovi su išli u prilog razvoju geopolitičkih koncepcija. Njegovo veliko delo „Nauka o Zemlji u odnosu na prirodu i istoriju čoveka” (Die Erdkunde im Verhältniss zum Natur und zum Geschichte des Menschen) je bilo zamišljeno kao opšti pogled na svet, ali nikada nije završeno. Prvi tom, o Africi, objavljen je 1817. godine i doneo mu je mesto na Berlinskom Univerzitetu. Između 1832. godine i smrti, redovno je izdavao nove tomove, uglavnom o Aziji. Delo, i ako ne dovršeno, sastojalo se od 20 000 strana i 19 tomova. Riterovi radovi su imali veliki značaj za razvoj geografije, a njegova dugogodišnja pedagoška delatnost – za popularizaciju geografskih znanja i za razradu metodike predavanja te discipline.

ROBINSON Artur
(1915–2004)

ROBINSON Artur

Poznati američki kartograf, autor projekcije za kartu sveta, koja nosi njegovo ime. Godine 1987. Američko geografsko društvo (National geographic Society) oformilo je grupu kartografa, s namerom da izaberu najpogodniju kartografsku projekciju za kartu sveta koju će ono koristiti ubuduće. Kartografi su razmotrili dvadesetak projekcija i na kraju izabrali Robinsonovu kao najpogodniju. Ovu projekciju A.H. Robinson je konstruisao 1963. na Univerzitetu Viskonsin u Medisonu, mada mu se ideja za nju, kako je sam govorio, javila još tokom Drugog svetskog rata.

Osim po ovoj projekciji, Robinson je poznat i po svom izvrsnom udžbeniku iz kartografije, koji je doživeo brojna izdanja.

ROMER Evgenijuš
(1871–1954)

ROMER Evgenijuš

Poljski geograf i kartograf, od 1929. član Poljske AN. Završio 1894. Ljvovski univerzitet. Bio profesor Ljvovskog (1908–1932) i Jagelonskog univerziteta u Krakovu (1945–1949).

Sastavio je prve hipsometrijske karte kontinenata (1908). Autor je geografskostatističkog atlasa Poljske (1916). Poznati su njegovi radovi iz oblasti klimatologije, meteorologije i metodologije geografije. Mnogo je putovao po Južnoj Evropi, Severnoj Americi i Skandinaviji, gde je proučavao savremene lednike.

ROS (ROSS) Džejms Klark
(1800–1862)

ROS (ROSS) Džejms Klark

Engleski moreplovac, polarni istraživač. Rođen u Londonu.

Zajedno sa E.V. Pirijem, pokušao je 1827. da stigne na severni geografski pol. Učestvovao je (1829–1833) u ekspediciji Dž. Rosa, koja je tragala za Severozapadnim morskim prolazom. Tokom drugog zimovanja (1830–1831) istražujući poluostrvo Butija, otkrio je na njegovoj zapadnoj obali Severni magnetni pol. Predvodio je (1839–1843) ekspedicuju na Antarktik s ciljem da se tačno odrede koordinate Južnog magnetnog pola, koje je prethodno teoretski odredio nemački matematičar K. F. Gaus. Sa dva broda se uputio na Tasmaniju, odakle je (1840–1843) izveo tri plovidbe ka Antarktiku. Otkrio je deo kontinenta Antarktide, Viktorijinu Zemlju, more i ledenu barijeru (kasnije nazvane njegovim imenom), vulkane Erebus i Teror (imena njegovih brodova). Odredio je položaj Južnog magnetnog pola, na 300 km od obale Viktorijine Zemlje. Godine 1841. iskrcao se na Antarktidu u nameri da dosegne Južni geografski pol. Uspeo je preći Južni geografski polarnik i stići od paralele 78° S, ali je bio prinuđen da se vrati. Napisao je knjigu „Putovanja radi otkrića i istraživanja u južnim i antarktičkim morima” (t. 12, 1847).

ROS (ROSS) Džon
(1777–1856)

ROS (ROSS) Džon

Engleski moreplovac, polarni istraživač. Rođen u Škotskoj.

Predvodio je 1818. ekspediciju koja je tragala za Severozapadnim morskim prolazom. U njoj je učestvovao i E. V. Piri. Oplovivši Grenland sa zapada i ispravivši kartu njegove zapadne obale, Ros je došao u Bafinov zaliv i ušao u Lankesterov prolaz. Međutim, misleći da se radi o zalivu, okrenuo se nazad. Ponovo je (1829–1833) predvodio ekspediciju koja je zaobišla Bafinovu Zemlju sa severa, prošla kroz Lankesterov i Pr. Regentov prolaz, i na poluostrvu Butija otkrila najseverniju tačku Severne Amerike. Tokom ekspedicije bili su prinuđeni da tri puta zimuju. Tokom jednog zimovanja, njegov rođak Dž. K. Ros je ustanovio položaj Severnog magnetnog pola. Džon Ros je bio prinuđen da napusti brod, pa se zajedno sa posadom na skijama vratio do Lankesterovog prolaza, odakle su se u čamcima zaputili ka jugu. Pokupili su ih i spasili brodovi poslati u potragu za njima.

RUBRUK (ROEBROECK) Vilijam
(1215–1293)

RUBRUK (ROEBROECK) Vilijam

Flamanski putnik, franjevački redovnik.

Po nalogu pape Inoćentija IV krenuo je (1253–1255) u diplomatsku misiju u Mongoliju. Pre Marka Pola, to je bilo najznačajnije evropsko putovanje u Centralnu Aziju. Iz Palestine, kroz Konstantinopolj, Donske stepe, donjim tokom Volge, pored Aralskog mora i jezera Balhaš, Rubruk je krajem 1253. stigao u grad Karakorum. Posle neuspešnih pregovora sa tadašnjim mongolskim hanom, napustio je Karakorum 1254. Vraćao se duž zapadnih obala Kaspijskog mora, preko Armenske visoravni i Istočnog Taura. U Palestinu je stigao 1246. Njegov izveštaj kralju sadržavao je vredne podatke o istoriji i etnografiji Mongola i drugih naroda kroz čije je zemlje prošao, a takođe i geografske podatke o Centralnoj Aziji. Pored ostalog, tu je stajalo kako je Kaspijsko more, u stvari, jezero.

Na vrh ↑

S, Š

SANSON (SANSON) Nikola
(1600–1667)

SANSON (SANSON) Nikola

Sanson je rođen u Abevilu (Abbeville) gde je kao mladić studirao istoriju, posebno antičkog sveta, a smatra se da se okrenuo kartografiji samo zbog potrebe ilustracije svog rada kao istoričara. U tu svrhu je spremio brojne lepo iscrtane karte, od kojih je jedna, nakon njegovog prelaska u Pariz, privukla pažnju Luja XIII. Kao nagradu Sansonu, Luj XIII ga je promovisao u Geographe Ordinaire du Roi, a jedan od njegovih zadataka je bio da podučava kralja geografiji.

U pripremi svog prvog atlasa, Cartes Generales de Toutes les Parties du Monde, Sanson je zaposlio brojne gravere, od kojih je jedan, M. Tavernir (M. Tavernier), izgravirao značajnu kartu koja je prikazivala poštanske puteve i rečni i plovni sistem Francuske (1632–1634) i kartu Britanskih ostrva (1640). Ukupno, Sanson je proizveo oko 300 karata od kojih dve naročito uticajne: Ameriljue Septentrionale (1650) i Le Canada ou Nouvelle France (1656), prva karta koja je prikazivala Velika jezera u celini. Nakon Sansonove smrti, posao su nastavila njegova dva preživela sina i unuk.

 

Opšte je prihvaćeno da je slavno doba francuske kartografije počelo sa radom Nikole Sansona, ali se zasluge, takođe, moraju dati naslednicima za regraviranje njegovih karata, od kojih mnoge nisu bile štampane pre njegove smrti, i za reizdavanje uprkos snažnoj konkurenciji Holanđana, koji su nastavili da dominiraju tržištem sve do kraja veka.

Kartografska dela: L’Europe (Evropa), L’Asie (Azija), L’Afriljue (Afrika) i L’ Ameriljue en plusieurs cartes nouvelles (16481662, 1683. i druga reizdanja; Cartes Generales de Toutes les Parties du Monde (1654; 1658, 166466, 1667, 1670; reizdanje sa povećavanjem broja karata (1676); reizdanje pod naslovom Cartes Generales de la Geographie Anciennes et Nouvelles.

SAUER Karl Orvin
(1889–1975)

SAUER Karl Orvin

Američki geograf, autor studija o pustinjama, tropskim predelima, socijalnoj (humanoj) geografiji američkih Indijanaca i poljoprivrednih i autohtonih biljaka Novog Sveta. Sauer je doktorirao je na Univerzitetu u Čikagu (1915), zatim predavao na univerzitetu u Mičigenu (1915–1923). Rukovodio je katedrom za geografiju na Univerzitetu u Berkliju (1923–1954). Za Sauera, geografija je bila nedeljiva od ljudske istorije, isto kao što je čovečanstvo duboko uticalo na Zemlju, njene resurse i prirodnu okolinu. Smatrao je neophodnim antropološka, arheološka i sociološka istraživanja, koja predstavljaju deo njegovih geografskih studija. Predstavnik je geografskog posibilizma. U svojim radovima, Sauer je ispoljavao različite poglede, uključujući i stav da su irski misionari stigli do Amerike mnogo pre Normana i da je Novi Svet bio široko nastanjen još pre 40 000 godina.

SEDOV Georgij Jakovljevič
(1877–1914)

SEDOV Georgij Jakovljevič

Ruski polarni istraživač i hidrograf. Završio 1898. pomorsku školu, a 1901. eksterno dao ispite za kurs Morskog katetskog korpusa.

Vršio je hidrografska istraživanja (1902–1904) u Barencovom i Karskom moru. Predvodio je 1908. ekspediciju na ušće Kolime. Godine 1910. vršio je istraživanja na Novoj Zemlji. Kada u carskoj Rusiji nije prihvaćen njegov projekat ekspedicije na Severni pol, organizovao ju je privatnim sredstvima 1912. Isplovio je na brodu „Sv.Foka” iz Arhangelska ka Zemlji Franca Jozefa. Međutim, bili su prinuđeni da prezime na Novoj Zemlji. Tokom zimovanja Sedov je istražio i opisao severozapadnu obalu Nove Zemlje. Kada je 1913. ekspedicija stigla do Zemlje Franca Jozefa, led je okovao brod. Tokom drugog zimovanja većina posade, i sam Sedov, je obolela od skorbuta. Ne obazirući se na to, Sedov je 15. februara 1915. sa dva saputnika i psećom zapregom krenuo ka Severnom polu. Na putu, nedaleko od Rudolfovog ostrva, Sedov je umro, a pratioci su se vratili nazad na brod. Njegova ekspedicija je sakupila obiman materijal iz okeanografije, meteorologije, o Zemljinom magnetizmu, a takođe i o geološkoj građi posećenih ostrva.

Ime Sedova nose dva zaliva na Novoj Zemlji, rt na Zemlji Franca Jozefa, arhipelag u Karskom moru, ostrvo u Barencovom moru, rt na Antarktidi i mesto u Ukrajini.

ŠEFER (SCHAEFER) Fred Kurt
(1904–1953)

ŠEFER (SCHAEFER) Fred Kurt

Geografsko obrazovanje dobio na Berlinskom univerzitetu. Prešao 1938. u SAD, gde je niz godina radio na Univerzitetu države Ajova. Mnogo je doprineo upoznavanju američkih geografa sa radovima V. Kristalera. Šefer je oštro kritikovao teoriju A. HetnerR. Hartšorn. Rad je nosio naslov „Isključivost u geografiji: metodološka istraživanja” (Exeptionalism in Geography: a Methodological Examination) i bio publikovan tek posle Šeferove smrti. U radu je velika pažnja posvećena sistematskom generalizujućem aspektu geografije–na proučavanje prostornih struktura, na ustanovljenje prostornih zakonomernosti, na nužnost geografske (prostorne) prognoze. Za Šefera se kratko može reći da je otkrio puteve ka saznanju zakona razvoja prostornih struktura i njihove morfologije.

ŠEKLTON (SHACKLETON) Ernest Henri
(1854–1922)

ŠEKLTON (SHACKLETON) Ernest Henri

Engleski putnik, istraživač Antarktide. Rođen u Irskoj.

Kao učesnik ekspedicije R. F. Skota istraživao je (1901–1904) Viktorijinu Zemlju. Sam je predvodio ekspediciju (19081909) koja je dospela na Antarktidu u rejonu Rosovog mora. Sa nekoliko saputnika uputio se na sankama ka Južnom geografskom polu i tom prilikom otkrio jedan od najvećih lednika na svetu (Birdmorov lednik). Pol nije dosegao, morao se vratiti nazad zbog uginuća pasa i mandžurskih ponija, koji su mu vukli i nosili teret. Naredna njegova ekspedicija (1914–1917) je završila neuspehom; namerevao je da pređe preko Antarktide, ali ga je sprečio brodolom. Tokom treće ekspedicije (1921) umro je na ostrvu Južna Džordžija. Svoja putovanja je opisao u knjigama „Najdalji jug” (1903) i „U srcu Antarktika” (1909).

Njegovo ime je dato jednom od lednika na Antarktidi, delu obale Antarktide i trima planinama–na Antarktidi, Kanadi i Istočnom Grenlandu.

SEMENOV-TJANŠANSKI Petar Petrovič
(1827–1914)

SEMENOV-TJANŠANSKI Petar Petrovič

Ruski geograf, statističar i putnik, od 1873. počasni član Petersburške AN. Završio Petersburški univerzitet (1948). Radi lečenja je 1852. napustio Rusiji, obišavši Švajcarsku, Nemačku i Francusku. Proučavao je njihovu geografiju i geologiju. Po povratku u Rusiju (1855) preveo je, dopunio, i izdao „Geografiju Azije” od K. Ritera.

U periodu 1856–1857. godine obavio je istraživanja na Tjan Šanu i bio prvi Evropljanin na padinama planinskog masiva HanTengri. Otkrio je tamo krupnu grupu lednika. Dao je prvu razvijenu karakteristiku reljefa i geološkog sastava Tjan Šana, opovrgnuvši teoriju A.Humbolta o njegovoj vulkanskoj prirodi. Ustanovio je vertikalnu prirodnu zonalnost na Tjan Šanu i sabrao bogati materijal iz geologije, etnografije, botanike i zoologije. U spomen njegovih uspeha u proučvanju tog planinskog sistema, njegovom prezimenu je 1906. dodat nastavak „Tjanšanski”. Bio je inicijator prvog opšteg popisa stanovništva u Rusiji (1897). Pod njegovim rukovodstvom, i sa njegovim neposrednim učešćem, nastali su fundamentalni radovi Živopisnaja Rosija (t. 112, 1899–1914), Rosija. Polnoe geografičeskoe opisanie našego otečestva” (t. 119, 1899–1914), Geografičeskostatističeskij slovar (t. 15, 18631885). Pomagao je organizaciju naučnih ekspedicija u Centralnu Aziju. Pridavao je veliki značaj kompleksnim geografskim i geografskoekonomskim istraživanjima.

Njegovo ime nosi jedan od venaca Tjanš Šana, prolaz u Karskom moru, planina na Aljasci i mnogi drugi geografski objekti.

SEMPL (SEMPLE) Elen Čerčil
(1863–1932)

SEMPL (SEMPLE) Elen Čerčil

Američki geograf, predstavnik geodeterminističkog pravca. Nakon studiranja na koledžu u Njujorku, prešla je na Univerzitet u Lajpcigu kod nemačkog antropogeografa F. Racela. Predavala je na više univerziteta: u Oksfordu, Čikagu, Kolumbiji, Koloradu itd.

Smatrala je da prirodna sredina determiniše ljudsku istoriju i kulturu. Prema njoj, oblik organizacije društva i njegove karakteristike zavise od prirodnih faktora: klime, zemljišta, vode i dr. Ističe da čovek nije aktivan element prirode, već se njoj samo prilagođava. Ona, na primer, vekovne migracije Tatara i Huna ne objašnjava samo siromaštvom i nedostatkom hrane, već i uticajem stepe, odnosno suvog i razdražljivog vazduha.

Njeni poznatiji radovi su: „Istorija Amerike i njen geografski položaj” (1903), „Uticaj geografske sredine” (1911) i „Geografija Mediterana” (1931).

SENEKA (SENECA) Lucije Anej
(4. pre n. e. – 65. n. e.)

SENEKA (SENECA) Lucije Anej

Rimski moralist i filozof, rodom iz Kordube, sin Seneke Starijeg. U suštini je bio eklektik, mnogo toga preuzevši od Pitagore, Epikura i Platona. Bio je bogat čovek, blizak dvorskim krugovima. Zbog učešća u dvorskoj zaveri Klaudije ga je prognao na Korziku (41–49). Po povratku u Rim postao je učitelj jedanaestogodišnjeg Nerona koji ga je kasnije, zbog tobožnjeg učešća u zaveri, prisilio na samoubistvo. Od mnogobrojnih dela, geografski značaj imaju „Prirodnjačka pitanja” (Ljuaestiones naturales) i tragedija „Medeja”. U prvom delu Seneka dosta detaljno izlaže o fizičkogeografskim objektima, kao što je voda (knjiga I), njeno mehaničko i hemijsko dejstvo, stvaranje reka, temperatura i boja vode, izvori, vazduh i vetrovi (knjiga V), zemljotresi (knjiga VI) i oblasti njihovog rasprostranjenja, i dr. Seneka je bio pobornik kontinentalne teorije, smatrajući da Atlantski okean nije tako veliki da ga brodovi pri povoljnim uslovima ne mogu preploviti; o tome se nalazi svedočanstvo u jednoj od scena II čina Senekine „Medeje”, u kojoj se proročanski najavljuje otkriće Amerike.

Prema kazivanju Plinija Starijeg (VI, 21), Seneka je prema literaturnim izvorima sastavio geografski opis Indije i Egipta, nabrojavši 60 reka i 122 naroda. To delo nije sačuvano.

ŠEVARLIĆ Branislav
(1914–2001)

ŠEVARLIĆ Branislav

Diplomirao matematiku 1936. godine. Radio na Astronomskoj opservatoriji (1937–1971) uglavnom honorarno, na Građevinskom (1948–1973, geodetska astronomija) i Prirodno-matematičkom fakultetu, gde je bio upravnik Katedre (kasnije Instituta) za astronomiju od 1964–1979. godine.

Najviše radova je posvetio izučavanju promene geografske širine, odnosno praćenju pomeranja polova. Pisao i prevodio udžbenike. Više radova je objavio iz oblasti nastave i popularizacije astronomije. [MJ]

SJUAN-CZAN
(oko 600–664)

SJUAN-CZAN

Kineski putnik, budistički monah.

Posetio je (629–645) Centralnu Aziju i Indiju. Prošao je duž severnog predgorja Nanšana, kroz doline reka Amu Darja i Sir Darja, preko venca Hindukuša i basena reka Ind i Gang. U Indiji je proučavao budistička dela iz geografije, astronomije, matematike i medicine. U jednom od svojih glavnih radova „Zapisi o Zapadnim zemljama”, završenom sredinom VII v., izložio je podatke iz etnografije, geografije, i istorije naroda Centralne Azije.

SKOT (SCOTT) Robert Falkon
(1868–1912)

SKOT (SCOTT) Robert Falkon

Engleski putnik, istraživač Antarktide. Rođen u Devenportu. Kao mladić je počeo služiti u floti.

Za vreme svog prvog putovanja na Antarktidu (1901–1904) otkrio je poluostrvo Edvarda VII, istražio unutrašnje delove Viktorijina Zemlje i Rosovu ledenu barijeru. Otkrio je na Antarktidi fosilne ostatke tercijarne flore, što je bilo dokaz da je u geološkoj prošlosti klima na tom kontinentu bila toplija. S grupom naučnika, među kojima je bio i Dž. K. Simpson, preduzeo je 1910. drugu ekspediciju na Antarktidu. Zazimili su na Viktorijinoj Zemlji, i tek 1. novembra 1915. Skot se sa četiri saputnika, i zapregama koje su vukli psi i poniji, zaputio ka Južnom polu. Zbog surovih uslova i uginuća teglećih životinja oni su vrlo sporo napredovali, tako da su stigli na pol 18. januara 1912. –mesec dana posle R. Amundsena. Vraćajući se, umrli su od premora i gladi, na samo 18 km od spasonosne baze. Posle osam meseci posebno poslata ekipa našla je šator s telima istraživača, i njihovim dnevnicima.

Skotovo ime nose planine i dva lednika na Antarktidi, ostrvo uz obale tog kontinanta, kao i američka naučna stanica Amundsen-Skot.

ŠMIDT Oto Juljevič
(1891–1956)

ŠMIDT Oto Juljevič

Ruski matematičar, astronom. geofizičar i geograf, od 1935. akademik. Završio je Kijevski univerzitet (1913), a kasnije tamo i radio. Bio na raznim dužnostima. Predavao ma Moskovskom univerzitetu kao profesor (1923–1956), jedan od osnivača i glavni urednik (1924–1941) Bolj[oj Sovetskoj enciklopedii.

Naučnu delatnost je započeo u oblasti matematike. Osnovao je u Moskvi algebarsku školu. Velike su mu zasluge u osvajanju Arktika. Predvodio je (1929–1930) ekspedicije na ledolomcu „Georgij Sedov”, koje su osnovale prve naučnoistraživačke stanice na Zemlji Franca Jozefa, otkrile niz ostrva, među njima i ostrvo Vize u Karskom moru, i istraživale severoistočni deo Karskog mora. Predvodio je 1932. ekspediciju na ledolomcu „SibirĆkov” koja je prva u istoriji neprekinutom plovidbom prošla Severoistočnim morskim prolazom, iz Arhangelska u Tihi okean. Ponovio je to (1933–1934) na parabrodu „Čelyskin”. Njemu pripada ideja postavljanja istraživačkih stanica koje bi plovile na arktičkom ledu. Rukovodio je organizacijom prve takve ploveće stanice „Severnnjj polys1” (1937) i preuzimanjem njene posade s leda (1938). Poslednje godine života mnogo je radio nad rešavanjem kosmogonijskog problema. Razradio je 1944. novu hipotezu postanka Zemlje i drugih planeta Sunčevog sistema, saglasno kojoj su se one obrazovale iz tvrdih čestica oblaka gasa i prašine koji je okruživao Sunce. Hipoteza je objavljena 1944.

Šmidtovo ime nosi ostrvo u Karskom moru i rt na obali Čukotskog mora.

SNELIJUS (SNELLIUS) Vilebrod
(1591–1626)

SNELIJUS (SNELLIUS) Vilebrod

Holandski matematičar i fizičar koji je prvi dao principe triangulacije; princip metode triangulacije se sastoji u tome što se rastojanje između dve tačke na zemljištu ne meri direktno, nego pomoću mreže trouglova uspostavljene između te dve tačke.

SOČAVA Viktor Borisovič
(1905–1978)

SOČAVA Viktor Borisovič

Ruski geobotaničar i geograf, akademik od 1968. Završio Lenjingradski univerzitet (1924). Predavao istovremeno na Lenjingradskom univerzitetu (19381958) i Lenjingradskom pedagoškom institutu (1930–1950). Od 1959. rukovodio Geografskim institutom Sibira i Dalekog Istoka, koga je sam osnovao.

Geobotanika i fizička geografija su osnovna usmerenja njegove naučne delatnosti. Istraživanja je vršio u slabo proučenim rejonima Polarnog i Severnog Urala, Sibira, Altaja, Dalekog Istoka i Ukrajine. Razradio je principe klasifikacije biljnog pokrova i metode geobotaničkog kartiranja. Uveo je kriterij ocene ekoloških i strukturnih osobenosti biljnog sveta Zemljine lopte. Razradio je novi pravac u fizičkoj geografiji–učenje o geosistemima. Jedan je od utemeljivača ruske nauke o landšaftima. Bavio se fizičkogeografskim rejoniranjem različitih regiona SSSR-a. Veliku pažnju je posvećivao zaštiti prirode. Autor je monografije Vvedenie v učenie o geosistemah (1978) i Rastitelxnnij pokrov na tematičeskih kartah (1979).

START (STURT) Čarls
(1795–1869)

START (STURT) Čarls

Engleski putnik, istraživač Australije. Rođen u Bengalu (današnji Bangladeš).

Otkrio je (1828–1829) i istraživao reke Darling i Mari. Istovremeno je otkrio plodne zemlje između donjeg toka reke Mari i priobalja Indijskog okeana. Pokušao je (1844–1845) da s juga na sever preseče Australiju ali ga je ogromno bezvodno pustinjsko prostranstvo primoralo da se vrati nazad. O svojim putovanjima govorio je u knjigama „Dve ekspedicije u unutrašnje oblasti Južne Australije” (1833) i „Opis ekspedicije u Centralnu Australiju” (1848).

STENLI (STANLEY) Henri Morton
(1841–1904)

STENLI (STANLEY) Henri Morton

Engleski putnik i novinar, istraživač Centralne Afrike. Rođen u Velsu. Odrastao u sirotištu. Sa 17 godina emigrirao iz Engleske u SAD, gde je učestvovao u građanskom ratu na strani Juga. Kao novinar je obišao zapad SAD i Bliski Istok.

Po nalogu časopisa „Nenj York Herald” preduzeo je (1871–1872) putovanje po unutrašnjim oblastima Centralne Afrike, s ciljem da pronađe D. Livingstona. Susreli su se 1871. u rejonu jezera Tanganjika. Zajedno s Livingstonom je istraživao to jezero, razjasnivši da ono nije povezano s Nilom. Predvodio je (1874–1877) angloameričku ekspediciju koja je prešla put od istočnih obala Afrike do ušća reke Kongo. Odredio je obrise jezera Viktorija, otkrio jezera Džordž i Edvard, i planine Ruvenzori. Zatim je obišao jezero Tanganjika i dostigao izvorište reke Lualaba. I pored velike opasnosti, spustio se niz nju, i ustanovio da je ona, u stvari, izvor reke Kongo. Presekao je Afriku sa zapada na istok (1887–1889) na čelu engleske ekspedicije–od ušća reke Kongo do istočne obale Afrike.

Bio je pobornik kolonijalizma. Učestvovao je, u službi belgijskog kralja, u osvajanju zemalja u basenu reke Kongo (1879–1884). Bio je žestokog karaktera i na svojim putovanjima najčešće je silom oružja probijao sebi put.

Njegovo ime nose vodopadi u izvorištu reke Kongo.

STOJKOVIĆ Atanasije
(1773– 1832)

STOJKOVIĆ Atanasije

Srpski pisac i naučnik sa početka 19. veka. Godine 1779. postao je prvi Srbin sa doktoratom filozofije. U Budimu je na srpskom jeziku 1801, 1802. i 1803. objavio tri toma „Fizike“ u kojima obrađuje i elemente astronomije. Od  godine 1804. je profesor, a kasnije i rektor Harkovskog univerziteta.

Pisac je prve knjige u svetu o meteoritici „O vazdušnom kamenju i njihovom poreklu“. U njegovu čast, na mestu pada čuvenog Sibirskog meteorita jedno uzvišenje nazvano je Stojkovićevo brdo.

Naš je prvi romanopisac – „Aristid i Natalija“ i prevodilac Novog zaveta. Pisao je i pesme. Bio je protivnik Vukovih reformi, jer je sve pisao na sloveno-srpskom jeziku. [MJ]

STRABON
(oko 63. pre. n. e. – oko 23/24. n. e.)

STRABON

Starogrčki geograf i istoričar, rođen Amasiji (Mala Azija). Putovao je po Grčkoj, Maloj Aziji, Italiji i Egiptu. Na osnovu onoga što je sam video i na osnovu mnogobrojnih starih izvora, napisao delo „Geografija” u 17 knjiga (poglavlja). Delo je završio 7. nove ere, tada već kao sedamdesetogodišnjak. U stvari, „Geografija” je pregled svih geografskih znanja toga doba. Ovde se nalaze podaci o Španiji, Francuskoj, Britaniji, Italiji, o zemljama Srednje Evrope i zemljama oko Crnog mora. Opisana je takođe Indija, Egipat, Iran, Mesopotamija i Arabija. Osim geografskih znanja, Strabonova „Geografija” sadrži i mnoge istorijske, mitološke i literarne pojedinosti. Posebna važnost Strabonove „Geografije” je i u tome što se sadrži navedene brojne fragmente (i njihove komentare) iz nesačuvanih dela starogračkih geografa – Eratostena, Hiparha i Posejdonija.

SVERDRUP Harald Ulrik
(1888–1957)

SVERDRUP Harald Ulrik

Norveški istraživač Arktika, meteorolog i okeanograf, član Norveške AN. Profesor Geofizičkog instituta u Bergenu (1926–1930), Kalifornijskog univerziteta (1936–1948), direktor Norveškog polarnog instituta (od 1948) i profesor Univerziteta u Oslu (od 1949).

Učesnik polarne ekspedicije R. Amundsena (1918–1925), na kojoj je vodio istraživanja meteorološkog i aerološkog režima, Zemljinog magnetizma i dinamike voda Istočnogsibirskog mora. Sabranim materijalom znatno je doprineo proučavanju i osvajanju Severoistočnog morskog prolaza. Učestvovao je 1931. u ekspediciji G. Vilkinsa na podmornici „Nautilus”.

Na vrh ↑

T

TACIT (TACITUS) Kornelije
(oko 55. – 116/120.)

TACIT (TACITUS) Kornelije

Najveći rimski istoričar, rođen u Italijanskom gradu Interramno. Budući poreklom iz otmene porodice, dobio je vrhunsko obrazovanje toga doba. Napravio je činovničku karijeru (88. pretor, 97. konzul) i bio prokonzul provincije Azije u vreme cara Trajana. Svoja dela je objavio tek posle Domicijanove smrti (96). Za geografe su najzanimljivija njegova dela „Biografija Julija Agrikole” (De vita Iulii Agricolae) i „Germanija” (Germania). „Germaniju” je napisao 69. opisavši ne samo tu zemlju i plemena koja je naseljavaju, nego susedne zemlje i narode–Gale, Ilire, Sarmate i dr. „Germanija” se sastoji iz tri dela: u prvom autor određuje granice Germanije i govori o poreklu njenog stanovništva, u drugom daje opis zemlje i državnog i građanskog uređenja, a u trećoj pojedinačno opisuje germanska plemena. Nije jasno da li je Tacit i sam boravio u Germaniji. U „Biografiji Agrikole” Tacit prvi upoznao tadašnji obrazovani svet sa celom Britanijom, koju je osvojio Agrikola i prvi je sa svojim mornarima oplovio.

TASMAN Abel Janson
(1603–1659)

TASMAN Abel Janson

Holandski moreplovac, poznat po svojim otkrićima u Australiji i Okeaniji.

Budući u službi holandske IstočnoIndijske kompanije, više puta (1638–1641) je plovio Indijskim i Tihim okeanom. Predvodio je ekspediciju (1642–1643) u potrazi za nepoznatim južnim zemljama. Prvi je zaobišao Australiju s juga i otkrio deo kopna nazvavši ga Van Dimenova Zemlja. (Kasnije se ispostvailo da se radi o ostrvu koje je 1853. dobilo naziv Tasmanija.) Prošao je uz zapadne obale Novog Zelanda, naneo ih na kartu, i izašao na Tihi okean. Otkrio je južnu grupu ostrva Tonga i zapadnu grupu ostrva Fidži. Godine 1644. je istraživao i snimao severnu i severozapadnu obalu Australije. Tasmanova ekspedicija je dokazala da Australiju s juga oplakuje more i da ona nije spojena s pretpostavljenim južnim kontinentom. Putni dnevnici Tasmana su objavljeni tek 1898. pod nazivom „Abel Janson Tasman, dnevnih njegovog otkrića Van Dimenove Zemlje i Novog Zelanda 1642.”.

Osim ostrva, Tasmanovo ime nosi takođe more između Australije i Novog Zelanda i drugi geografski objekti.

TIMEJ (TIMAIOS)
(sredina IV – sredina III v. pre n. e.)

TIMEJ (TIMAIOS)

Najznačajniji grčki istoričar na Siciliji, rodom iz Tauromenija (danas Taormina), sin vladara toga grada. Oko 50 godina života proveo je u Atini, prikupljajući građu za svoje veliko istorijsko delo: raspravu u 38 knjiga o razvoju grčkog Zapada od najstarijih vremena do 289., u obliku isticanja suprotnosti između Grka i varvara. Sačuvano je samo nekoliko odlomaka. Posvetio je mnogo pažnje geografiji, etnografiji i kulturnoistorijskim pitanjima. Sud o Timeju je sporan otkako je Polibije oštro kritikovao njegovo delo.

TINEN (THÜNEN) Johan Hajnrih fon
(1783–1850)

TINEN (THÜNEN) Johan Hajnrih fon

Nemački stručnjak za agrar, poznat po svom proučavanju odnosa troškova transporta robe i cena zemljišta. Godine 1810. Tinen je počeo sakupljanje podataka za knjigu po kojoj je upamćen: „Izolovana država” (1826).

U njoj je predstavio model koncetričnih zona agrarne proizvodnje. On je konstruisan pre industrijalizacije i baziran je na sledećim predpostavkama: 1. grad je lociran u centru tzv. „izolovane države” koja predstavlja zatvoren prostor bez spoljašnjih uticaja; 2. „izolovana država” je okružena nenaseljenom divljinom; 3. prostor unutar „države” je potpuno uravnjen, bez reka ili planina koje bi narušavale njegovu uniformnost; 4. kvalitet zemljišta i klima su postojani unutar „države”; 5. poljoprivrednici transportuju svoje proizvode volovskim zapregama direktno do centralnog grada, tako da ne postoje putevi; 6. poljoprivrednici se ponašaju tako da maksimimiziraju svoje profite. Teški i kvarljivi proizvodi proizvode se blizu grada, a lakši i trajniji na periferiji. Kako cena transporta proizvoda raste sa udaljavanjem od grada, prihod od zemlje se smanjuje, da bi na određenoj udaljenosti postao ravan nuli. Takođe, metode kultivacije zemljišta variraju, odnosno zemlja je intenzivnije kultivisana blizu grada, gde je i mnogo vrednija. Model je predstavio pomoću četiri prstenaste zone koje okružuju grad. U prvoj zoni je smešteno tržišno povrtarstvo, voćarstvo i proizvodnja mleka i mlečnih proizvoda. Druga zona predstavlja pojas šuma (drvo korišćeno kao gorivo i građevinski materijal). U trećoj zoni je zastupljena ekstenzivna proizvodnja žitarica, a u četvrtoj ekstenzivno stočarstvo.

TORES (TORRES) Luis Vaes de
(1560–1614?)

TORES (TORRES) Luis Vaes de

Španski moreplovac.

Učestvovao je u ekspediciji koju je vodio P. Kiros, upućene u potragu za pretpostvljenim Južnim kontinentom. Ekspedicija je 1605. iz Perua sa tri broda otplovila ka zapadu. Otkrili su ostrva iz grupe Novi Hebridi i Tuamotu. Smatrajući ih traženim Južnim Kontinentom, Kiros se sa jednim brodom tajno uputio ka Americi, želeći prvi da saopšti tu vest. Komandu je preuzeo Tores. Uverio se da su novootkrivene zemlje samo nevelika ostrva. Ploveći ka zapadu dostigao je Novu Gvineju, a 1606. je prošao između nje i Australije, otkrivši morski prolaz koji je 1769. dobio njegovo ime. Ploveći ka severu ekspedicija je doplovila na Filipinska ostrva. Ovde je Tores sastavio izveštaj o svojoj plovidbi. Ovaj izveštaj sa kartom otkrivenog morskog prolaza između Australije i Nove Gvineje držali su Španci u tajnosti, tako da su otkriveni u arhivama tek 1762. Plovidbu kroz taj prolaz ponovio je Dž. Kuk 1770.

Osim morskog prolaza, Toresovo ime nosi grupa ostrva u arhipleagu Novi Hebridi.

TOSKANELI (TOSCANELLI) Paolo
(1397–1482)

TOSKANELI (TOSCANELLI) Paolo

Toskaneli, lekar i kosmograf, najstariji je srednjevekovni zagovornik putovanja od Evrope do Dalekog Istoka preko Atlantika, koji je svoju ideju kartografski predstavio.

Tvrdio je da se do Azije može daleko brže stići plovidbom ka zapadu, nego obilaženjem Afrike. U svojim proračunima najverovatnije se koristio podacima o prostiranju Azije koje je dao M. Polo i pretpostavkom o veličini Zemlje M. Tirskog. Portugalski kralj se zainteresovao za Toskanelijevu ideju, budući da u tom periodu njegovi pomorci još nisu stigli do najjužnije tačke Afrike. Godine 1474. Toskaneli je kralju poslao pismo i kartu u kojima objašnjava mogućnost plovidbe na zapad. Na karti je prikazan Atlantski okean sa zapadnim obalama Evrope i Afrike, kao i istočnim obalama Azije. Zanimljivo je da su u kartu unešena i tajanstvena ostrva, Antila (“Ostrvo sedam gradova”) i ostrvo Sv. Brendana. U pismu je objasnio kralju da rastojanje od Lisabona do grada Kinsai (“Nebeskog grada”) u Aziji iznosi 1/3 obima Zemlje, a da je za plovidbu od ostrva Antila od Japana potrebno preći 2500 milja. Takođe, postoje čvrsti dokazi da je Toskaneli izradio kartu i za K. Kolumba, najkasnije do 1481. godine, koju je ovaj koristio u svojoj čuvenoj plovidbi. On je Kolumbu izneo, pored ostalog, i pretpostavku da ostrvo Antila leži 35º zapadno od početnog meridijana koji prolazi kroz Kanarska ostrva.

Na žalost, nijedna Toskanelijeva karta nije sačuvana, ali je njena rekonstrukcija izvršena na osnovu pisma, kao i na osnovu dva kartografska dela koja odražavaju njegovu ideju: karte sveta Henrika Martela (Henricus Martellus) iz 1490. i globusa Martina Behajma (Martin Behaim) iz 1492.

TROL (TROLL) Karl
(1899–1975)

TROL (TROLL) Karl

Nemački geograf. Nakon što je doktorirao 1921. godine, objavljivao je radove iz oblasti glacijacije i fitogeografije. Izvesno vreme je proveo istražujući predele Južne Amerike, posebno Ande. Objavio je više radova na osnovu svojih proučavanja Anda, među njima i „Landšaftne zone tropskih Anda” (Landschaftsgűrtel der tropischen Anden) 1932. godine. Po povratku u Nemačku, zaposlio se kao profesor na Univerzitetu u Berlinu. Bio je veliki putnik. Pored Južne Amerike, putovao je po istočnoj Africi, Skandinaviji itd. Nakon što je prešao na Univerzitet u Bonu, pokrenuo je časopise Erdkunde (1947) i Bonner Geographische Abhandlungen. Predavao je u Cirihu, Medisonu, Londonu i Bergenu. Od brojnih njegovih publikacija, glavni radovi se odnose na klasifikaciju klimata i glacijaciju.

TRUBELJA Fabijan
(1927 – 2007)

TRUBELJA Fabijan

Istaknuti naučni radnik i redovni član Akademije nauka i umjetnosti BiH. Rođen i školovan u Hrvatskoj ceo svoj radni vek vezao je za BiH gde je dao neizmeran doprinos razvoju geoloških, petrografskih i mineraloških nauka.

Doktorsku disertaciju „Petrografija i petrogeneza magmatskih stijena okolice Višegrada u istočnoj Bosni” akademik Fabijan Trubelja odbranio je 1958. godine na Sveučilištu u Zagrebu. Godine 1959. izabran je za docenta na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Sarajevu za predmet Mineralogija i petrologija. U tom zvanju prešao je na Odsjek za geografiju PMF-a Univerziteta u Sarajevu, gde je izabran za vanrednog, a 1972. za redovnog profesora.  Tokom svoje dugogodišnje karijere sarađivao je sa više univerziteta i instituta u svetu među kojima treba istaći njegov duži studijski boravak u Beču, te u Moskvi i tadašnjem Lenjingradu gde je na poziv Akademije nauka bivšeg Sovjetskog Saveza boravio i proučavao probleme istraživanja boksita. Bio je i član Međunarodnog udruženja za proučavanje boksita, oksida i hidroksida aluminija (ICSOBA), Geološkog društva BiH i Hrvatskog geološkog društva.

Zajedno s prof. dr Ljudevitom Barićem, tvorac je kapitalnog dela „Minerali Bosne i Hercegovine”.

Na vrh ↑

U

ULMAN (ULLMAN) Eduard
(1912–1976)

ULMAN (ULLMAN) Eduard

Profesor Vašingtonskog univerziteta (u Sijetlu, država Vašington). Odigrao važnu ulogu u stvaranju nove teoretske geografije, šezdesetih godina XX veka. On je prvi u SAD stvorio naučnu školu matematičke geografije. Iz geografskog odela Vašingtonskog univerziteta izašao je veliki broj naučnika tog usmerenja. Među njima i V. Bunge. Ulman je geografiju posmatrao kao nauku koja traga za zakonima prostornih interakcija.

UROŠEVIĆ Atanasije
(1898–1992)

UROŠEVIĆ Atanasije

Geograf, redovni član SANU od 1978. Doktorirao 1929, za redovnog prof. Filozofskog fakulteta u Skoplju izabran 1950. Bavio se antropogeografijom, etničkom istorijom i istorijskom geografijom. Objavio je tri udžbenika i oko 80 naučnih  radova. Značajnija dela: Gornja Morava i Izmornik (1935), Šarplaninska župa Sirinić (1948), Kosovo (1965). Osnivač je Katedre za geografiju na Filozofskom fak. u Skoplju i Prištini i Geografskog društva Makedonije. Dobitnik je Ordena rada II stepena, Ordena bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem i Medalje Jovana Cvijića. [ESN]

Na vrh ↑

V

VALDZEMILER (WALDSEEMÜLLER) Martin
(oko 1470–1518)

VALDZEMILER (WALDSEEMÜLLER) Martin

Valdzemiler, po jednoj verziji rođen u selu na današnjoj Švajcarskoj obali Bodenskog jezera, a po drugoj u selu blizu Frajburga (ili u samom Frajburgu). Spremao se za crkvenu službu u Frajburgu i, na kraju, nastanio u St Dieu na dvoru lorenskog vojvode, u to vreme velikog zaštitnika umetnosti. Tamo se, u društvu istomišljenika, posvetio izučavanju kartografije i kosmografije, što je imalo za posledicu izradu karte sveta na 12 listova, danas poznate kao karta na kojoj se po prvi put javlja naziv „Amerika”.

Predložen od strane Valdzemilera u čast Ameriga Vespučija (Amerigo Vespucci, lat: Americus Vesputius), koga je veoma cenio, sasvim neobjašnjivo, kao čoveka koji je otkrio novi kontinent, novi naziv je postao opšte prihvaćen među geografima pre nego što je greška mogla biti ispravljena, i njegova je upotreba potvrđena od Merkatora na njegovoj karti sveta štampanoj 1538. godine. Iako je danas poznata samo jedna kopija Valdzemilerove karte, kao i kasnije Carta Marina (1516), one su bile često kopirane u različitim formama od strane tadašnjih geografa. Valdzemiler je najpoznatiji po svojoj pripremi, od 1507. godine pa na dalje, karata za izdanje Ptolemejeve „Geografije” (Geographia), danas cenjene kao najznačajnije izdanje toga dela. Objavljena u Strazburu 1513. godine, sadržavala je 20 „savremenih” karata, a zatim je prošla kroz brojna izdanja koja su ovde navedena. Ostala je najuticajnije delo svoga vremena sve do izdanja Minsterove „Geografije” 1540. godine i „Kosmografije” (Cosmographia) 1544. godine.

Kartografska dela: Karta sveta (12 listova) (1507); Ptolemejeva Geographia (1513), Strazburg: 47 drvoreznih karata (Jacobus Eszler, Georgius Ubelin); Strazburg: reizdanje (1520); Strazburg: 50 drvoreznih karata, umanjene veličine (revizija Laurent Fries /Laurentius Frisius/), uključena najstarija karta sa nazivom „Amerika” (1522); Strazburg: reizdanje karata iz 1522. godine (1525); Lion (1535): reizdanje karata iz 1522. godine (izdavač M. Servetus /Michael Servetus/–kasnije optužen za jeres i spaljen na lomači 1553. godine, navodno zbog uvredljivih komentara o Svetoj Zemlji – činjenica da problematičan tekst čak nije napisao Servetus, već je kopiran iz ranijih izdanja, ostavila je kalvinističke progonitelje neumoljivim.); Beč: reizdanje lionske edicije – uvredljivi komentari o Svetoj zemlji su izbrisani (1543); Carta Marina: karta sveta na 12 listova (1516).

VANKUVER (VANCOUVER) Džordž
(1758–1798)

VANKUVER (VANCOUVER) Džordž

Engleski moreplovac, rođen u Norfolku.

Učestvovao u drugoj (1772–1775) i trećoj (1776–1780) ekspediciji Dž. Kuka. Učestvovao je i u kružnom putovanju oko sveta (1790–1795). Snimio je južnu obalu Tasmanije, posetio je Novi Zeland i Tahiti, proučavao Havajska ostrva, i 1792. godine uputio se ka tihookeanskoj obali Severne Amerike. Tokom tri godine je istraživao tu obalu od Kalifornije do Aljaske, koristeći podatke španskih kolonista i ruskih moreplovaca. Zajedno sa španskom hidrografskom ekspedicijom otkrio je ostrvo koje je kasnije dobilo njegovo ime. Istraživao je niz ostrva iz arhipelaga Kraljice Šarlote, Aleksandrovog arhipelaga i dr. Njegove karte su se odlikovale velikom tačnošću.

VARENIJUS (VERENIUS) Bernard
(1622–1650)

VARENIJUS (VERENIUS) Bernard

Holandski geograf koji je 1650. godine u svom delu „Opšta geografija” (Geographia generalis) zaokružio geografska znanja perioda velikih geografskih otkrića. Varenijus je geografiju delio na opštu i posebnu geografiju. Po njemu, prva proučava Zemlju u celini, a druga se bavi položajem i osobinama delova Zemljine površine. Posebno je zanimljivo da je Varenijus smatrao da geografska istraživanja ne uključuju čoveka i ljudsko društvo, tj. smatrao je geografiju isključivo prirodnom naukom.

Šta više, Varenijus je smatrao geografiju „delom primenjene matematike”. Odnosno, Varenijus je pod geografijom podrazumevao samo matematičku geografiju, sada geografsku granu koja se prvenstveno bavi prostornom i vremenskom orijentacijom na Zemljinoj lopti, Zemljinim kratanjima i njihovim geografskim posledicama. Sam naziv „matematička geografija” uveo je upravo Varenijus.

Varenijusova „Opšta geografija” izvršila je veliki uticaj na geografe narednog veka. Tri puta ju je izdao i slavni I. Njutn.

VASOVIĆ Milorad
(1926–2005)

VASOVIĆ Milorad

Geograf, profesor Geografskog fakulteta u Beogradu. Doktorirao 1953, za redovnog prof. izabran 1970. Bavio se problemima regionalne geografije. Objavio je 6 udžbenika, 8 monografija ili poglavlja u monografijama i oko 200 naučnih i stručnih radova. Značajnija dela: Vrbas i njegova komuna (1969), Kopaonik (1988), Podrinjsko-valjevske planine (2003). Bio je predsednik Srpskog geografskog društva 17 godina i počasni član više inostranih geografskih društava. Dobitnik je Ordena rada sa zlatnim vencem i Medalje Jovana Cvijića. [ESN]

VEGENER Alfred Lotar
(1880–1930)

VEGENER Alfred Lotar

Nemački geofizičar, rođen u Berlinu, studirao u Hajdelbergu i Insbruku. Od 1924. godine profesor Univerziteta u Gracu.

Vegener je dao svoj naučni doprinos u više naučnih oblasti, ali ostao je zapamćen po svojoj hipotezi o razvoju Zemljine kore kao posledici horizontalnog kretanja kontinenata. Saglasno Vegeneru, kontinenti, budući da su izgrađeni od lakšeg granitnog materijala, slobodno plivaju po bazaltnoj podlozi; nabiranjem čeonih delova „plovećih” kontinenata nastali su planinski venci. Vegener, međutim, nije mogao objasniti kakva je to sila pomerala kontinente. Tek je šezdesetih godina ovog veka jedna nova teorija, tektonika ploča, na novi način oživela Vegenerovu teoriju.

Učestvovao je u dva navrata (1906–1908. i 1912–1913.) u ekspedicijama na Grenland, baveći se proučavanjem tamošnjeg ledenog pokrivača. Izgubio je život 1930. tokom treće ekspedicije na Grenland.

Vegener je bio lični prijatelj našeg proslavljenog naučnika Milutina Milankovića.

VERGILIJE (VERGILIUS) Publije Maron
(70–19. pre n. e.)

VERGILIJE (VERGILIUS) Publije Maron

Najpoznatiji pesnik Avgustova doba, iz Antaksa kod mantove. Široko poznat kao autor dela „Pastirske pesme”, „Seoske pesme” i „Eneida”. U mladosti je dobio dobro obrazovanje, upoznavši se sa epikurejskom filozofijom. U svojim delima opevava seosku prirodu i delatnost. U „Eneidi” u mnogo čemu podražava Homera. To je ep o Eneji koji je, bežeći iz porušene Troje s malom četom drugova, posle sudbonosnih lutanja dospeo u Italiju gde je sklopio savez s kraljem Lacija, i na kraju pobedio Italike. Spev je izazvao divljenje Vergilijevih savremenika, dok je u Srednjem veku postao najčuvaniji spev na Zapadu. Geografski podaci sadržani u „Eneidi” odražavaju nivo predstava o ustojstvu Zemlje u Vergilijevo doba. Jasno je uočljivo koliko su tada bile rasprostranjene bajkovite priče i mitovi, koji su bili popularni još u Homerovo doba.

VERNADSKI (VERNADSKIJ) Vladimir Ivanovič
(1863–1945)

VERNADSKI (VERNADSKIJ) Vladimir Ivanovič

Ruski geolog, osnivač niza novih geoloških disciplina. Rođen je u Petersburgu, gde je završio studije. Predavao je na Petersburškom i Moskovskom Univerzitetu u Rusiji, zatim na Karlovom Univerzitetu u Pragu, i na Sorboni u Parizu. Godine 1912. postao je član Akademije nauka SSSRa.

Vernadski je obogatio geološku nauku nizom dubokih ideja u mnogim oblastima. Posebnu pažnju je posvećivao proučavanju hemijskog sastava litosfere, atmosfere i hidrosfere. Još pri proučavanju litosfere obratio je pažnju na važnu ulogu živih organizama u njenom razvoju. Tako je poslednje dve decenije života posvetio problemu hemijskog sastava biosfere koju shvata kao „oblast postojanja žive materije”.

Polazeći od toga da je čovek svojom delatnošću izmenio prirodu, Vernadski je uveo i novi pojam „noosfera” – sfera razuma. „Biosfera je, pisao je on, prešla ili, tačnije, prelazi u novo evoluciono stanje – noosferu, prerađeno naučnom mišlju čovečanstva.”

Vernadski je bio član niza svetskih naučnih društava i akademija, među njima i naše Akademije nauka (od 1928.).

VESPUČI (VESPUCCI) Amerigo
(oko 1451–1512)

VESPUČI (VESPUCCI) Amerigo

Moreplovac, bogati trgovac, po kome je nazvana Amerika. Ne zna se tačna godina njegovog rođenja, to se zbilo u Firenci između 1451. i 1454. godine. U Španiju se preselio 1490. godine.

Uzimao je učešće u pripremama druge i treće Kolumbove ekspedicije. Neposredno je učestvovao u ekspediciji španskog moreplovca Alonsa de Ohede. Ekspedicije je dospela do severnih obala Južne Amerike, na prostoru današnje Gvajane. Tu se ekspedicija podelila, Oheda je zaplovio ka severozapadu, a Vespuči ka jugoistoku. Vespuči je istraživao Brazilske obale, otkrio reku Amazon i neko vreme njome plovio uzvodno. Ekspedicija se ponovo okupila na ostrvu Haiti, odakle su se uputili ka Španiji, preko Bermudskih, Azorskih i Kanarskih ostrva.

Godine 1501. Vespuči je ponovo zaplovio ka Južnoj Americi, sada već u službi portugalskog kralja. Ekspedicija je plovila uz Brazilske obale daleko prema jugu sve do 50° S. Vespuči je prvo mislio da je teritorija koju je otkrio deo Azije, ali je zatim shvatio da je to Evropljanima nepoznati kontinent. U poslednjem od pisama koje je pisao Lorencu Medičiju i prijatelju iz detinjstava P. Soderiniju nazvao je taj kontinent „Novi Svet”.

Upravo ta pisma su mu donela svetsku slavu. U njima je lepo i sa dosta mašte opisivao novootkrivene krajeve. Ona su tada objavljivana na mogim jezicima. To je doprinelo da 1507. nemački kartograf Martin Valdzemiler predloži da se novi kontinent zove Amerika. Isprva je taj naziv bio prihvaćen samo za Južnu Ameriku, ili pak samo za Brazil. Prvi put je naziv proširen i na Severnu Ameriku 1538. na Merkatorovoj karti.

VIDAL de La BLAŠ (VIDAL de La BLACHE) Pol
(1845–1918)

VIDAL de La BLAŠ (VIDAL de La BLACHE) Pol

Francuski geograf, osnivač geografskog posibilizma, pravca u socijalnoj geografiji. Doktorirao je na katedri za istoriju i geografiju Univerziteta u Nantu 1872. godine, a 1898. postao profesor geografije na Sorboni.

Imao je regionalni pristup geografskom izučavanju i izdvajao u okviru svake regije prirodnu i kulturnu sredinu. Stavio je akcenat na proučavanje međusobnog dejstva čoveka i prirodne sredine. Suprotstavljajući se geografskom determinizmu, isticao je da čovek nema pasivnu ulogu i da u izvesnoj meri može uticati na sredinu, prilagođavajući je svojim potrebama (geografski posibilizam). Svojim učenjem dao je veliki doprinos razvoju savremene geografije, a smatra se i osnivačem društvene geografije u Francuskoj. Njegova značajnija dela su „Pregled geografije Francuske” (1903) i „Istočna Francuska” (1917). Godine 1891. pokrenuo je časopis „Geografski anali” (Annal de geographie), a bio je i urednik „Opšte geografije” (objavljeno 15 tomova). Većina Vidalovih ideja i stavova sadržani su u njegovom delu „Osnovi socijalne geografije”. Iako je Vidal umro za vreme pisanja te knjige, njegov student, Emanuel de Marton, završio je započeto delo i naknadno ga objavio 1922. godine.

VILKINS (WILKINS) Hubert
(1888–1958)

VILKINS (WILKINS) Hubert

Australijski polarni istraživač.

Od 1910. godine se zanimao aeronautikom. U svojstvu fotografa učestvovao (1913–1917) u kanadskoj arktičkoj ekspediciji koja je istraživala obale Severnog ledenog okeana. Učestvovao (1921–1922) u engleskoj polarnoj ekspediciji koju je predvodio E. G. Šeklton. Predvodio je ekspediciju Britanskog muzeja u Australiju (1923–1925). Godine 1926. ponovo se bavio istraživanjima polarne oblasti. Zajedno sa pilotom K. Ejlesonom izveo je (1926–1927) niz letova iz Aljaske u neistražene oblasti između američke obale Severnog ledenog okeana i Severnog pola. Oni su 1928. godine preduzeli prvi transarktički let od rta Barou na Aljasci, preko severnih priobalnih voda Grenlanda, na Špicbergen. Pokušao je (1929–1930) da preleti Antarktidu, ali je zbog loših vremenskih uslova morao odustati, ograničivši se na nekoliko istraživačkih letova. Pokušao je 1931. na podmornici „Nautilus” da prodre do Severnog pola. Manevrišući ispod leda dostigao je širinu od 81° 59’. Učestvovao je u ekspedicijama američkog polarnog istraživača, pilota L. Elsvorta.

Vilkinsovo ime nosi lednik na Antarktidi i morski prolaz u Kanadskom Arktičkom arhipelagu.

VISKONTI (VESCONTE) Pijetro
(kraj XIII – početak XIV veka)

VISKONTI (VESCONTE) Pijetro

Kartograf, uglavnom izrađivao pomorske karte. Iako rođen u Đenovi, najviše je radio u Veneciji. Viskontijeva karta sveta, koja se danas čuva u biblioteci u Britaniji, prečnika je 35 cm i mogla bi biti starija od 1311. godine. Najranija njena kopija sačuvana je, zajedno sa drugim nepotpisanim kartama, u knjizi Marina Sanudija „Knjiga tajni za sledbenike krsta”, koja datira iz perioda između 1306. i 1321. godine.

Viskonti je uneo do tada neviđenu tačnost u prikazivanju obalske linije Atlantskog okeana, zatim Sredozemnog, Crnog i Azovskog mora. U svim udaljenijim predelima izražena je netačnost njegovih izvora. Njegova karta sveta je kružnog oblika i orijentisana ka istoku.

VIZE Vladimir Juljevič
(1886–1954)

VIZE Vladimir Juljevič

Ruski naučnik, istraživač Arktika, dopisni član AN SSSRa. Rođen u Carskom Selu. Završio Petersburški univerzitet. Od 1928. godine radio kao saradnik Arktičkog instituta, a od 1945. kao profesor Lenjingradskog univerziteta.

Prva terenska istraživanja je obavio 1910–1912. g. Između 1912. i 1914. uzeo je učešće u ekspediciji G.J. Sedova. Sakupio je obiman materijal iz meteorologije, okeanografije i geologije Polarnog bazena. Za vreme zimovanja (jedno na Novoj Zemlji, drugo na zemlji Franca Jozefa) izvršio je topografsko snimanje priobalja tih ostrva i istraživao unutrašnju teritoriju severnog dela Nove Zemlje. Posle Oktobarske revolucije sav se posvetio istraživanju Arktika. Učestvovao je u ekspedicijama na ledolomcima (1921–1922, 1924, 1928, 1931). Proučavao je Karsko i Barencovo more. Mnogo vremena je posvetio osvajanju Severnog morskog puta. Bio je naučni vođa tri ekspedicije na ledolomcima u Severni ledeni okean (1930, 1932, 1934). Tim prilikama sabrani materijal iz meteorologije, hidrologije i glaciologije, poslužio je za rešavanje niza problema vezanih za osvajanje Arktika. Vize je dokazao postojanje tesne veze između opšte cirkulacije atmosfere i stanja leda na Arktiku i Antarktiku. Počev od 1928. prvi je davao naučno zasnovane prognoze olednjenja Barencovog mora, a potom i drugih arktičkih basena. Na osnovu proučavanja pravca morskih struja u Barencovom moru predskazao je 1924. postojanje u Karskom moru ostrva, koje je zaista bilo otkriveno 1930. i nazvano njegovim imenom.

Vize je bio član Nacionalnog geografskog društva SAD i Norveškog geografskog društva. Njegovo ime nosi ostrvo u Karskom moru, te lednik, rt i zaliv na ostrvu Nova Zemlja.

VOJEJKOV (VOEJKOV) Aleksandar Ivanovič
(1842–1916)

VOJEJKOV (VOEJKOV) Aleksandar Ivanovič

Ruski klimatolog i geograf, osnivač klimatologije u Rusiji, od 1910. godine dopisni član Petersburške AN. Učenik H. D. Dovea. Rođen u Moskvi. Studirao na Petersburškom univerzitetu (1860–1861). Postigao stepen doktora filozofskih nauka na Univerzitetu u Getingenu (1865). Od 1885. profesor Petersburškog univerziteta. Dao ogroman doprinos geografiji.

Od 1872. do 1876. putovao je po Zapadnoj Evropi, Americi, Južnoj Aziji i Bliskom Istoku, posetio je Kinu, Japan, Indiju. Mnogo je putovao i po Rusiji Sakupio je vredan materijal o klimatu raznih delova Zemljine lopte, koji je uneo u osnovu svog kapitalnog dela Klimat zemnogo Šara, v osobennosti Rossii (1884). Ovde je po prvi put otkrivena fizička suština i razmotrena struktura složenih klimatskih procesa, određen značaj pojedinih klimatskih faktora, pokazana povezanost klimata i drugih komponenata prirode, podvučena uloga delatnosti čoveka u promeni prirode. Vojejkov je sastavio niz meteoroloških karata koje je izložio 1878. na Svetskoj izložbi u Parizu. Prvi je pri izučavanju geografskih pojava primenio metod balansa. Prvi je ukazao kako je neophodno proučavati visoke slojeve atmosfere da bi se shvatili procesi u njenim prizemnim slojevima. Razradio je klasifikaciju reka na osnovu hidrološkog režima. Prvi je počeo proučavati klimate prošlih geoloških epoha postavivši time temelje paleoklimatologije. Izgradio je učenje o snegu. Proučavao je pitanja iz geografije stanovništva. Organizovao je sistematska opažanja i skupljanje podataka iz agroklimatologije. Postavio je temelje poljoprivredne klimatologije i fenologije. Bio je jedan od inicijatora uvođenja višeg specijalističkog geografskog obrazovanja. Osnovao je prvi meteorološki časopis Meteorologičeskij vestnik (1891–1935). Počasni je član mnogih geografskih društava.

Ime Vojejkova nosi morski prolaz između ostrva Kurilskog niza, i lednik na Severnom Uralu.

VRANGEL (VRANGEL) Ferdinand Petrovič
(1797–1870)

VRANGEL (VRANGEL) Ferdinand Petrovič

Ruski moreplovac, istraživač Arktika, admiral, od 1855. godine počasni član Petersburške AN. Rođen u Pskovu. Završio Pomorsku akademiju u Petersburgu (1815).

Učestvovao je u plovidbi oko sveta (1817–1819) pod komandom V.M. Golovnina. Predvodio je ekspediciju (1820–1824) čiji je zadatak bio da istraži severne obale Istočnog Sibira. Koristeći konje i pseće zaprege, istražio je i naneo na kartu priobalje od ušća reke Indigirke do ostrva Koljučin, a takođe i deo Medveđih ostrva. Izvodio je hidrografska, meteorološka i navigaciona osmatranja, što je imalo veliki značaj za objašnjenje režima olednjenja, klimatskih oslova i drugih karakteristika te oblasti. Skupio je takođe podatke o tamošnjim prirodnim bogatstvima i stanovništvu. Prema podacima naroda Čukča, ustanovio je postojanje ranije nepoznatog ostrva u Čukotskom moru; to je ostrvo bilo kasnije pronađeno i nazvano Vrangelovim. Godine 1825. zaplovio je na brodu „Krotkij” iz Petersburga ka PetropavlovskuKamčatskom i Novoarhangelsku (Severna Amerika). Za vreme te plovidbe oko sveta, prvi put su sistematski izvođena hidrografska i meteorološka osmatranja. Od 1829. do 1835. godine Vrangel je bio glavni upravnik ruskih naseobina u Americi. U Petersburg se vratio 1836. g. na službu u RuskoAmeričku kompaniju, čiji je direktor bio od 1849. do 1855. godine. Izjasnio se protiv prodaje Aljaske SAD. Od 1855. do 1857. g. bio je ministar pomorstva. Jedan je od osnivača Ruskog geografskog društva i član mnogih naučnih društava.

Vrangelovo ime nosi ostrvo u Čukotskom moru, zaliv na jugoistočnoj obali Aljaske, planina na Aljasci, i dr.

VUJEVIĆ Pavle
(1881–1966)

VUJEVIĆ Pavle

Geograf, redovni član SAN od 1958. Studije i doktorat završio je u Beču 1904. Za redovnog prof. Filozofskog fakulteta u Beogradu izabran je 1921. Godina 1906, kada je u Lajpcigu objavljena njegova doktorska disertacija ''Die Theiss, eine potamologische Studie'', smatra se početkom razvoja nauke o rekama kod nas, a Vujević njenim osnivačem. Bio je jedan od pionira mikroklimatologije i 23 g. upravnik Meteorološke opservatorije u Beogradu. Osnovao je mrežu meteoroloških stanica u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji. Objavio je tri udžbenika – Osnovi matematične i fizičke geografije I i  I (1923 i 1926), Meteorologija (1948) i Klimatska statistika (1954) – oko 150 naučnih radova i preko 1200 odrednica u enciklopedijama. Značajnija dela: O podneblju Hvara (1927), Hidrološke osobine reka u NR Srbiji (1951), Podneblje FNR Jugoslavije (1953), Prilozi za bioklimatologiju oblasti Kopaonika (1962). Bio je doživotni predsednik Srpskog geografskog društva i član Predsedništva SAN. Dobitnik je 4 ordena i Medalje Jovana Cvijića, a 1960. Savet za naučni rad NR Srbije dodelio mu je nagradu za životno delo. [ESN]

Na vrh ↑

Z, Ž

ZAPER (SAPPER) Karl
(1866–1945)

ZAPER (SAPPER) Karl

Nemački geograf i vulkanolog, istraživač Centralne Amerike. Profesor geografije u Tibingenu, Strazburgu i Varcburgu.

Između 1888. i 1900. putovao je po Gvatemali, Meksiku, Hondurasu, Salvadoru, Nikaragvi i Kostariki. Posebnu pažnju je posvećivao vulkanskim pojavama. Boravio je takođe u Zapadnoj Indiji, a 1908. i na ostrvima Tihog okeana. Napisao je knjigu „Centralnoamerička putovanja i istraživanja” (1902), „Geologija Centralne Amerike” (1937) i dr.

ZEREMSKI Miloš
(1926–)

ZEREMSKI Miloš

Geograf, naučni savetnik Geografskog instituta ''Jovan Cvijić'' SANU. Doktorirao 1960, za nauč. savetnika izabran 1974. Bavi se problemima iz oblasti geomorfologije. Objavio je 5 monografija, oko 90 naučnih i stručnih radova i izradio više geomorfoloških karata. Značajnija dela: Sjenička kotlina – geomorfološka studija (1969), Tragovi neotektonskih procesa u reljefu zapadne Srbije (1983), Geomorfologija Vršačkih planina (1985). Član je Likovne grupe Doma vojske Srbije u Beogradu i do sada je imao pet samostalnih izložbi. Dobitnik je Medalje Jovana Cvijića. [ESN]

ŽERVAS OD TILBURIJA (GERVASE OF TILBURY)
(kraj XII – poč. XIII veka)

ŽERVAS OD TILBURIJA (GERVASE OF TILBURY)

Engleski učitelj prava u Bolonji, kasnije (1223–1234) prešao u Ebsdorf kao verski starešina. Prema savremenim izvorima, verovatno autor Ebsdorfske karte (1234). Naziv te karte sveta proizilazi iz činjenice da je čuvana u benediktanskom manastiru u Ebsdorfu sve do njenog otkrića 1830. godine. Nakon 15 godina postala je vlasništvo muzeja u Hanoveru, gde je bila sve do 1888. godine, kada je prenešena u Berlin radi restauracije.

Originalno, karta se sastojala iz 30 listova pergamenta i njene ukupne dimenzije bile su 3,58 m x 3,56 m (najveća zabeležena mappamundi). Za potrebe restauracije, rastavljena je na delove i detaljno fotografisana. Nekoliko delova karte je već tada nedostajalo. Nažalost, originalna karta je nastradala u bombardovanju Hanovera 1943. godine, ali ostale su nam verne reprodukcije i fotografije tog vrednog istorijskog dokumenta. Karta je bazirana na klasičnoj TO šemi. Postoji mogućnost da je izvesno vreme korišćena kao deo oltara. Osnovu kružne karte sveta predstavlja Hristovo raspeće

ZETCEN (SÄTZEN) Ulrih Jasper
(1767–1811)

ZETCEN (SÄTZEN) Ulrih Jasper

Nemački istraživač zemalja Bliskog i Srednjeg Istoka. Da bi dospeo u te zemlje, prešao je na islam. Od 1803. putovao je po Siriji, Palestini i Jemenu. Obišao je oko Mrtvog mora i kartirao njegovu obalu. Provukao se u Meku 1809. i tajno sastavio plan Velike džamije. Boravio je u Medini, odakle je nameravao da zađe u unutrašnje rejone Afrike, ali je na putu bio ubijen. Sakupio je vredne kolekcije i opisao prirodu zemalja koje je posetio. Njegovi dnevnici su posmrtno izdani pod nazivom „Zetcenova putovanja po Siriji, Palestini i Fenikiji” (t. 14, 1854–1859).

ZIS (SUESS) Eduard
(1831–1914)

ZIS (SUESS) Eduard

Austrijski geolog, predsednik Bečke AN (1898–1911). Rođen u Londonu. Završio Bečku politehniku (1852). Bio profesor Bečkog univerziteta (1857–1901).

Geološka istraživanja je izvodio na teritoriji Zapadne Evrope (Bečki basen, Češka šuma, Alpi, Apenini). U radu „Poreklo Alpa” (1875) izložio je svoje poglede o stvaranju planina, polazeći od kontrakcione hipoteze. Saglasno toj hipotezi, pri skupljanju Zemljine kore plastični slojevi se boraju, a kruti vertikalno pomeraju duž nastalih razloma. Osnovni njegov rad „Lik Zemlje” (t. 13, 1883–1909) sadrži pregled geološke nauke s kraja DžIDž, početka DžDž veka. Pri pisanju ove knjige Zis je koristio faktički materijal koji su mu slali geolozi iz raznih zemalja. Mnogi Zisovi stavovi su sačuvali značaj sve do naših dana. S druge strane, neki su zastareli. Predložio je 1885. termin „štit” koji se i danas koristi za najkrupniju pozitivnu strukturu platformi.

ДРОБЊАКОВИЋ Боривоје
(1890–1955)

ДРОБЊАКОВИЋ Боривоје

Антропогеограф, етнолог и музеолог, рођен 1890. у Крагујевцу где је завршио основну школу и гимназију. Студије географије уписao је 1909. на Цвијићевој Катедри за географију. Написао је више антропогеографских дела, а посебан значај имају проучавања насеља и порекла становништва која су заснована на теренском раду и изучавању архивске грађе. Писао је и радове на додиру географије и етнологије: Смедерревско Подунавље и Јасеница (1925), Путевима наше земље (1952) и др.

ЕРДЕЉЕВИЋ Јован
(1874–1927)

ЕРДЕЉЕВИЋ Јован

Антропогеограф и етнолог, рођен 1874. године у Панчеву. После завршене основне школе и гимназије, дипломирао 1897. на Историјско-филозофском одсеку Велике школе. Током 1897. и 1898. био је асистент Јовану Цвијића. У почетној фази рада искључиво се бавио антропогеографским изучавањима, а касније и разноврсним етнолошким питањима, значајним за географију. Нешто касније, као асистенту Феографског завода, главни задатак му је био прикупљање и сређивање грађе за испитивање насеља. Његово научно стваралаштво је богато и обухвата дела антропогеографске, историјско-географске и етнолошке садржине. Најзначајнија дела: Проучавање насеља у српским земљама (1904), Етнологија, етнографија и сродне науке (1906), Етнички положај Срба Старе Србије и Македоније међу Јужним Словенима (1924).

РАДОВАНОВИЋ Војислав
(1894–1957)

РАДОВАНОВИЋ Војислав

Антропогеограф и етнолог, рођен 1894. у близини Рашке. Након постављања за асистента у Београдском географском заводу, докторирао је 1924. одбранивши тезу под насловом: Тиквеш и Рајац која је објављена у едицији Насеља; сматра се да је тим и каснијим радовима Цвијићева антропогеографска школа подигнута на виши ниво. У историји географије остаће упамћен због значајног доприноса развоју антропогеографије, у којој је изнео савремене теоријско-методолошке основе, али и као поборник јединства географске науке. Најзначајнија дела: Географске основе Јужне србије (1937), Јован Цвијић (1948), Шабачка Посавина и Поцерина-Антропогеографска испитивања, и универзитетски уџбеник Општа антропогеографија (1959).